Intervju: Biciklom oko sveta sa Snežanom Radojičić

Snežana je diplomirala na Filološkom fakultetu, a nakon toga radila kao profesor, lektor, bavila se nekretninama. Kako kaže na svom blogu, ozbiljnije vozi od 1993, kada je od roditelja, kao dar za položeni diplomski ispit, dobila polovni Rogov desetobrzinac — zeleni Senior. Cikloturing je otkrila sredinom 2006. i od tada je putovanje biciklom postalo neodvojivi deo njenog načina života. Jula 2011. otisnula se na put oko sveta biciklom i to putovanje još uvek traje. Više o tome, dalje u intervjuu.

Snežana, kao i sve sagovornike, zamolićemo te da nam se predstaviš ukratko. Predstavi nam i svoj bicikl, verujem da se savršeno slažete 🙂

Iz Beograda sam, po struci sam profesor književnosti, a po vokaciji pisac i putnik. Putnik na biciklu oko sveta. Od početka mog putovanja pre tri godine do nedavno, vozila sam jedan stari Bottecchia planinski bicikl, kome je više od 30 godina. Njega mi je poklonio drugar kada sam kretala na put oko sveta. Ram je bio hromolibden, izdržljiv i težak, a prenos sedmofazni. Znači, jako, jako star bicikl. Izdržao je 31.000 km po kojekakvim putevima i vremesnkim uslovima i vreme mu je za penziju.

Život pre polaska na put i nakon pređenih prvih 1000km van zemlje? Da li si razmišljala, šta kada obiđeš ceo svet?

Radila sam svašta: predavala u školi, prodavala nekretnine, radila u osiguranjima kao menadžer prodaje pa trening menadžer, potom kao lektor u novinama i izdavačkim kućama… i živela za vikende kada ću moći da odem u prirodu sa rekreativnim biciklistima ili planinarima.

Nisam nikad razmišljala šta ću posle. Jednostavno, znala sam da će se tokom godinu, dve, pet ili deset na putu, a to su godine aktivnog življenja, sigurno ukazati razne šanse. Svoju sam videla u pisanju, jer sam i pre puta pisala i objavila dve knjige, a zavaljujući blogu koji imam i koji kopiram i na portal B92 te na FB, stekla sam veoma mnogo pratilaca, koji su sad kupci moje knjige, a i tzv. Crowd-funding donatori. Ako sad razmišljam o tom ’posle’, ako ga uopšte bude jer sebe vidim kao večitog nomada, sigurno je da ću živeti od pisanja i objavljivanja.

Prolazeći kroz mnogo zemalja, koja te je najviše podsećala na našu? Putevima, prirodom, saobraćajem, mentalitetom…

Turska. Turska ima sve što imamo i mi, samo u mnogo većoj meri: planine, reke, jezera, pa čak i dva mora. Gostoljubicvi su, srdačni, veseli i optimisti. Tamo bih mogla da živim bez problema.

Kako zaposleni na granici, ali i putnici iz automobila gledaju na pojavu međunarodnog bicikliste 🙂 Kako izgleda preći granicu biciklom, da li si nekad imala neprijatnu situaciju na carini jer su poimslili da tu „nešto ne štima“?

Na granicama su uglavnom prijatni prema prašnjavim putnicima na dva točka. Problem je na nekim prelazima što su otvoreni samo za motorna vozila, pa onda moram da tražim neko prevozno sredstvo, da ustopiram neki auto ili da platim autobus. To je malo naporno zbog svih tih bisaga koje nosim i bicikla koji je dosta težak a ne volim da mu skidam točkove i da ga rasklapam.

Samo su me jednom ’pretresali’, na prelasku iz Kazahstana u Kinu, ali su otvorili jednu bisagu i tražili da vide šta je u njoj i zatim sam morala da narbojim šta imam u ostalima.

A vozači su kako koji. Neki ne obraćaju pažnju, drugi su veoma srdačni, propuštaju me, zatrube u znak pozdrava…

Verujem da je putovanje još zanimljivje kada se izrazi u brojkama i da mnogi ostaju bez reči. Kroz koliko si zemalja prošla do sada? Koliko kilometara, vremena vožnje.

Ja baš nisam naklonjena tim podacima jer nisam na trci niti ovo radim da bih postigla neke rekorde i zabeležila neke rezultate. Znam samo da sma prešla 31000 km što i nije mogo za tri godine, ali sam za to vreme sigurno oko godinu dana ukupno pauzirala, što kroz kraće odmore od dan-dva, što dok sam pisala knjigu 5-6 meseci, pa dok sam bila ’zaglavljena’ u Ulan Batoru u Mongoliji zbog mećava mesec i po…

Prošla sam kroz 30 zemalja, mahom azijskih.

Za vreme vožnje ne znam, nisam to merila.

Kada je bilo najteže na bicikli, a kada „u glavi“?

Često je teško na biciklu, na svakom strmom i dugom usponu, kad su nepovoljni vremenski uslovi (minus deset udruženo sa vetrom, recimo, obilni pljuskovi od kojih nemam gde da se sklonim…) Mentalno mi nikad nije bilo mnogo teško. Imala sam neke prelomne momente, recimo, kada me je moj saputnik i emotivni partner napustio posle sedam meseci zajedničke vožnje, pa sam razmišljala kako ću dalje sama. Ili kad sam ostala bez ikakavog izvora prihoda u Rusiji te sam odlučila da radim i volontriam. Ili nedavno, kada sam prelomila da treba da napravim kratki prekid i vratim se u zemlju da bih promovisala knjigu.

Iskustva i anegdote navele su te da napišeš knjigu „Zakotrljaj me oko sveta“ koja uskoro ide u prodaju, kako je došlo do toga? Gde si pisala i šta se nalazi između korica?

Knjiga sam planirala od početka. Još pre početka ture. Naime, u traženju društva za put, desila mi se ljubavna priča sa čovekom s drugog kraja sveta koji mi se javio radi ostavrenja istog neverovatnog sna. Znala sam da sam počela da živim priču koju ću jednog dana pretočiti u roman.

To je između korica ove, prve knjige: priča o dvoje ljudi koji su se našli da bi zajedno krenuli u najveću avanturu u životu i kako su se borili za nju i ujedno za svoju emotivnu priču. Šta su sve doživljavali na putu, kako su se prilagođavali i jedno drugome i novim okolnostima nomadskog života, šta ih je povezivala, a šta na kraju razdvojilo.

Nakon ove knjige, uskoro ću sesti da pišem sledeću, o drugom delu mog putovanja, od trenutka kada sma ostala sama do momenta kada sam ostala bez ikakavih sredstava, ali sam ipak našla načina da nastavim. Te dve knjige govoriće između ostalog o moja dva najveća straha – da putujem sama i da putujem bez para. Život, odnosno Put, namestio mi je da nađem i društvo i novac, potom i da ostanem bez društva i novca, no ipak sma nastavila, shvativši da su strahovi bili neosnovani, da su bili izgovori pred samom sobom da ne uradim ono što sma uvek želela.

Nakon te druge priče, sledi treća, o ’nečem sasvim drugačijem’, a to je Azija i azijski svet koji su me, nadam se, zauvek promenili….

Reci nam još nešto zanimljivo o njoj, zašto da je pročitamo? Kada izlazi i gde kupiti?

Već sam sve važno rekla. Knjiga je izašla iz štampe a moguće ju je kupiti samo preko narudžbenice koja se nalazi na mom blogu www.snezanaradojicic.com jer je reč o samizdatu.

Biciklizam izgleda zanimljivo, ali zapravo je veoma skup sport. Da li je to slučaj i na avanturističkim putovanjima? Šta je najbitnije za udobnu i sigurnu vožnju?

Sportski biciklizam je svakako skup, kao i bilo koji drugi profesionalni sport, ali rekreativni nije. To što vas iskusniji rekreativci nagovaraju da kupujete super skupe bicikle i opremu, stvar je mode kao što je skijaška moda ili teniserska. Ja vozim u planinarskoj odeći koju ujedno koristim i kao svakodnevnu odeću, a bicikl kojim sma prešla pola sveta 95% mojih drugara rekreativaca ne bi izvezlo do pijace.

Važno je da bicikl bude odgovarajući u smislu anatomije, zbog udobnog položaja prilikom vožnje, da ima dobre kočnice i da sa njega ne otpadaju delovi, mada se meni i to dešavalo.

Kako se obući za vožnju, šta je poželjno, a šta neophodno od opreme imati. Kakva je ishrana potrebna za puteve duže od 50km?

Od bici-graderobe poželjno je imati šorts sa uloškom jer se bez njega teško sedi duže na sedištu dvotočkaša (osim u slučaju specijalnih Brooks sedišta). Poželjno je imati rukavice jer mnogo znače da se dlanovi ne znoje i ne skliznu sa volana. I kacigu – obavezni deo opreme, čak i kad se vozi brzinom od 15 kmh. Jednom sam pala sa bicikla pri toj brzini (to je ona brzina kad lepo možete da pričate sa saputnikom i ne zadišete se), i glavom udarila o tramvajske šine. Imala sam kacigu koja je pukla tačno kod slepoočnice. Da je nisam imala, verovatno se danas ne bih kotrljala oko sveta.

Snežana, hvala na odgovorima! Za kraj, „zakotrljaj nas“ i pošalji poruku čitaocima.

Moja poruka je ona koja je i mene pokrenula iz mog životarenja pre nekoliko godina: U životu je najbitnije slediti svoj san, svoj Put, šta god to bilo.