Izbori – Reč profesora #7

6.06.2012. godine smo izašli na izbore. Evo nije prošlo dve godine izaćićemo ponovo. Mi baš imamo puno para kad svako malo glasamo.
Već je počela izborna kampanja, ali hajde da se prisetimo kako je kampanja izgledala pre dve godine, šta su nam obćavali i kakve su tada bile parole.

Vreme stvarno brzo prolazi. Koliko je to brzo najbolje vidim kad pantalonice omale na mojoj deci, a to se često dešava. Na to nekako oguglaš, drago ti je što deca rastu, ali ti je žao jer ti stariš, ali da smo samo živi i zdravi.

Međutim, jako se iznerviram kad god su izbori, jer shvatim da su četiri godine proletele (a nekada ne prođu ni sve četiri), a da mi samo padamo sve niže, a da od obećanog ništa nije ispunjeno.

Sve mogu da podnesem, ali predizbornu kampanju nikako ne mogu, ona je atak i na mozak i na nervni sistem. Nekako uvek mislim da sam jaka, da ću ja to izdržati, da neće mene političari da iznerviraju, ali pogrešila sam. Nemogući su svi odreda.

Ne volim baš mnogo da slušam vesti, ali moram da znam šta se dešava oko mene. Naoštrim se, uključujem televizor. Počinju vesti ni malo lepe, svi znamo gde živimo i sa koliko para. Taman  sam se udubila, kad kreće blok predizborne kampanje. Tortura počinje.

Počinju izveštaji sa ekskurzija po Srbiji. Danas je ovaj ovde, onaj onde, a sutra će, verovatno, obrnuto. Za neka mesta koja su posetili nisam ni znala da postoje. Upoznaj Srbiju da bi je više voleo.

Sada su se odjednom setili da treba ulagati u poljoprivredu, posećuju sve štale po Srbiji. Takođe su se setili da u našoj zemlji postoje i mali ljudi, obični ljudi, na koje oni, po definiciji ne misle, i puni su ljubavi prema njima.

„Samo da nas ne vole toliko, puno ljubavi nije dobro.“

Samo ih slušam, sada priznaju da ima nezaposlenih, da se loše živi, da neki zakoni poreske politike  ne valjaju, a oni su ih uveli, ali nude nam rešenje.

Otvoriće se sve  svetski poznate fabrike, jednom sam pokušala da ih prebrojim, ali nisam uspela, pa će Srbija biti red štala, red fabrika. Nezaposleni, ta kategorija neće postojati. Shvatila sam da će toliko fabrika biti otvoreno da bi svakog rođaka mogli da zaposle u drugoj, neće ipak u jednoj, nije fer.

Da bi nama bilo bolje, promeniće poresku politiku, pretpostavljam da će dva dana pred izbore i reći da će porez ukinuti. U budžetu će biti viška para, jer ćemo u istom cugu imati i predsedničke izbore, istom onom budžetu koji su jedva utvrdili pre par meseci. Da li oni stvarno misle da Srbiju naseljavaju ljudi-veverice?

Onda iznenađenje, penzioneri i oni iz državne službe dobiće povećanje penzija i plata i to za čitavih 3,46%. E ne mogu da verujem, koja raskoš. Godinama unazad kada smo tražili povećanje primanja, nismo mogli da dobijemo više od 2 posto, jer će inflacija sve da nas pokosi.  A sada čitavih 3,46 %, gde li samo iskopaše onih 46?  Ne znam šta ću sa tolikim parama?

Jer oni misle da smo toliko naivni?

Tortura se nastavlja.

Ovaj je pio kafu sa onim, ovaj ručao onde, večerao ovde, ovaj uzeo pare, ovaj u klanu sa ne znam kim, ovaj ojadio jednu od tri firme koje rade u zemlji, prljavi veš se samo kači i kači i to bez imalo stida.

U glavi su mi samo sve kontrole koje imam na radnom mestu, samovrednovanje, razni nadzornici, eksterna kontrola vrednovanja škole.  Mogu da  nastradam ako iz plana preko reda u dnevnik upišem jednu nastavnu jedinicu, ili ako nešto što sam planirala, ne ostvarim.

A ko ove kontroliše? Da li ih je iko do sada pitao što nisu ispunili sve ono što su obećali? Lepo se kaže „Obećanje ludom radovanje“:

Ako roditelj proceni da sam ja oštetila njegovo dete tako što sam mu dala četvorku, a ne peticu, ja ću odgovarati. Ovi nikada neće da odgovaraju za to što su ojadili ovu zemlju i ovaj narod.

Taman ugasih televizor, normalan čovek to više ne može da podnese, kad mi zazvoni telefon. Ponadah se da je neko od mojih prijatelja, kad ono anketa, jedna, druga, treća  sa sve nekim robusnim nazivima, da ne mogu da ih zapamtim sve  i da hoću.

„Hoćete li izaći na izbore?“ – šta te se samo tiče.

„Šta mislite da li će političke partije da ispune obećanja?“ – ljudi ja se ne kopčam na leđa.

„Mogu li ovi političari da se izbore sa organizovanim kriminalom?“ – je li to neka pošalica, mada sada petnaest dana pred izbore počeše da hapse sve one koje je trebalo pre četiri godine.

Sreća te plaćam identifikaciju na telefonu pa se na nepoznate brojeve ne javljam.

Pošto još uvek ne dobismo onih obećanih 3, 46 % umesto u kola sedam u trolu. Posle kiše izađe Sunce pa bilbordi nikoše kao pečurke.

„Poštena i uspešna Srbija“ – za političare ne ide poštenje sa uspehom.

„Za sigurnu budućnost!“ – njihovu verovatno, ne moju.

„Nova metla najbolje čisti.“ – kako bih ih ja sve počistila, sve bez pardona.

„Ozbiljna vremena“ – ako su oni svesni ozbiljnosti, varate se.

„Za Srbiju znaš zašto“ – ja stvarno ne znam, njega je nadam se neko obavestio od njegovog poslednjeg mandata.

„Jer nisu svi isti“ – e kako se samo taj prevario, svi su ne isti nego štancovani.

„Radikalno dosledni“ –  dosledni su da ostanu na vlasti.

„Sa  budućnošću Srbije ne treba se kockati“ – ubi ova njihova demagogija.

Znači, više ne mogu normalno da pratim televizijski program, DVD je iz raja izašao, na telefon se više ne javljam, a u prevozu obavezno nosim knjigu da ne čitam poruke sa bilborda.

Od predizborne kampanje jedva čekam ćutnju.

Svim političarima poručujem „sedi, jedan“, bolju ocenu niko nije zaslužio.