Pesnici – boemi jednog Beograda

0

Na šta moderni čovek 21. veka najpre pomisli kada se pomene kafana? Glasna muzika, gurmanski specijaliteti, “lumpovanje” do kasno u noć, verovatno su samo neke od asocijacija. Ipak, stotinak godina ranije, kafanski ambijent kariranih stoljnjaka nije bio rezervisan samo za uživanje u pesmi, hrani i piću, privremeni beg od svakodnevnih obaveza i problema kroz laganu zabavu.

Pesnici Beograda, naliv pero i papir

U kafanama su se pre svega okupljali intelektualci i umetnici – pesnici, slikari, glumci. Jednom rečju, boemi i to posebno u starim kafanama Beograda. Osim ljubavi prema umetnosti i filozofskim razgovorima, objedinjavalo ih je i nezadovoljstvo – društvom, politikom, životom a Beograd je bio pravo mesto za njihovo okupljanje. Ova reč francuskog porekla (boem, u originalu bohème) upravo to i označava: osobu koja živi van društvenih normi, protiveći se ustaljenim kalupima i pravilima, buntovnički težeći da pronađe slobodu u bilo kom njenom vidu, kako u životnim, tako i u umetničkim formama.

Pesnik Tin Ujević govorio je da boemstvo “ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanje stvari i reda u društvu.”

Za boeme se tvrdi da vode život koji je bezbrižan, neuredan i kafanski. Ako se poslednja dva epiteta mogu smatrati relevantnim, za prvi se ne bi moglo reći da je univerzalno istinit, bar ako uzmemo u obzir biografije naših poznatih boema, prevashodno pesnika, a posebni kada su beogradski boemi u pitanju.

Atmosferu nekadašnjeg boemskog društva mogli bismo sagledati kroz poznate Jakšićeve stihove:

Blizo do neba gora je čarna

Ne treba orlu tek jedan let,

Samo da pusti krila nemarna –

Prezr’o je davno prezreni svet.

Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva.

Kafana Dardaneli stari Beograd i beogradski boemi

Poznata beogradska kafana Dardaneli bila je stecište umetnika u drugoj polovini 19. veka, sve dok nije srušena 1901. godine. Njenu slavu preuzela je ništa manje čuvena Skadarlija – kultna beogradska ulica u samom centru grada, gde su, u dekoru fenjera i starinske kaldrme, brojne stare kafane Beograda dočekivale svoje goste (Tri šešira, Dva jelena, Miloš Obilić, Zlatan bokal…) i još mnogo njih možete pogledati na sajtu BeogradNoću. Na mestu nekadašnje kafane Dardaneli danas stoji zgrada Narodnog muzeja odmah pokraj Spomenika Knezu Mihajlu; za razliku od nje, Skadarlija je delimično “preživela”, budući da je rekonstruisana tako da liči na Skadarsku ulicu kakva je bila na početku 20. veka.

Ko su bili neki od poznatih boema među srpskim pesnicima?

Đura Jakšić, rođen 1832. u banatskom mestu Srpska Crnja, jedan je od naših najznačajnijih pesnika romantičara, koji je za sobom ostavio više od stotinu pesama (Otadžbina, Na Liparu, Ponoć, Padajte, braćo samo su neke od njih). Pored poezije, pisao je i prozu (autor je četrdesetak pripovedaka), kao i drame (Jelisaveta kneginja crnogorska, Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja). Svoj talenat pokazao je i u slikarstvu, gde su mu uzori bili poznati holandski slikari Rembrant i Rubens. Da životni put umetnika nije bio posut cvećem, i da njegovi pogledi na svet nisu bili nimalo svetli, jasno se oseća u njegovoj poeziji – setimo se samo elegičnog pesnikovog obraćanja pticama: „Ali moje srce, ali moje grudi/Ledenom su zlobom razbijali ljudi,/Pa se, mesto srca, uhvatio led. Neosporni umetnički talenat nije mu doneo lagodan život; godine mu prolaze u nemaštini i čestim selidbama, a 1878. umire od tuberkuloze. Ipak, beogradski boemi se ne mogu pomenuti bez đure Jakšića.

Samo godinu dana nakon Jakšića, u Novom Sadu rodio se Jovan Jovanović Zmaj, pesnik  srpskog romantizma podjednako dobro poznat svim generacijama – nema deteta koje ne zna njegovog Malog konjanika, kao ni odraslog koji nije čuo za Zmajeve zbirke Đulići i Đulića uveoci. Iako je studirao prava i medicinu, književnost je ono što ga je učinilo poznatim; pokrenuo je književni časopis Javor, satirične listove Komarac i Zmaj, dečiji list Neven; bavio se prevođenjem sa više svetskih jezika; pored već pominjanih, objavio je i pesničke zbirke Snohvatice, Devesilje, Čika-Jova srpskoj deci, Čika-Jova srpskoj omladini. Iako je živeo duže od svojih savremenika, pesnika – boema (umire 1904. u Sremskoj Kamenici), nije bio pošteđen nesrećne sudbine – umiru mu deca, a ubrzo potom i supruga Ruža Ličanin. Iz neprebolne tuge zbog gubitka porodice rodila se elegična atmosfera Đulića uvelaka a beogradski boemi su dobili još jednu legendu.

skadarlija kafana i pivnica

Kao sin pesnika Jovana Ilića, živeći u uglednoj beogradskoj kući u kojoj su se okupljali brojni značajni pisci toga doba, Vojislav Ilić imao je sve preduslove da i sam zakorači u svet umetnosti. Njegovo stvaralaštvo teško je omeđiti jednim književnim pravcem, jer se u njegovom opusu prepliću različite pesničke tendencije – od klasicizma i parnasizma, preko romantičarskih motiva i realističke poetike, do začetaka simbolizma. Slabog zdravlja, nije živeo dugo – od 1862. do 1894, te je i razdoblje njegovog umetničkog stvaranja trajalo svega petnaestak godina. Ipak, i u tako kratkom stvaralačkom periodu uspeo je da objavi tri poetske zbirke (1887, 1889. i 1892); Sivo, sumorno nebo, Veče, Zapušteni istočnik, samo su neki od značajnijih naslova među Ilićevim pesmama.

Vladislav Petković Dis – neobična figura, čovek tragične sudbine, jedan od začetnika srpske moderne, dobar je primer umetnika koji je bio ispred svog vremena, često neshvaćen i kritikovan u doba u kome je živeo i stvarao. Zbog pesimizma i sumornih raspoloženja koja preovladavaju u njegovoj poeziji bio je predmet oštrih napada književnog kritičara Jovana Skerlića; danas se, međutim, svrstava među najbolje srpske pesnike. Rodio se u Zablaću 1880, a 1917, za vreme Prvog svetskog rata, utopio se u Jonskom moru, kod ostrva Krf – kao da je, samo šest godina ranije, sopstvenu smrt predvideo naslovom svoje poznate zbirke pesama Utopljene duše. Dve godine nakon pomenute knjige, objavio je i pesničku zbirku Mi čekamo cara, a njegova poslednja zbirka nosi naslov Nedovršene pesme. Nirvana, Možda spava, Tamnica, neki su od najpoznatijih naslova iz njegovog opusa.

“Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu”, pisao je o sunčanom i kišnom Beogradu i njegovim kafanama naš čuveni komediograf Branislav Nušić.

A kako je danas? Ima li još uvek boema u pravom smislu te reči, ili je sve ostalo samo magloviti spomen nekih minulih, romantičnih vremena? Da li je i koliko boemskog duha ostalo u savremenim kafanama, procenite sami.

Ostavite komentar