adl adl

Ples, više od igre! O plesu kao profesionalnom sportu, Stefan Trifković.

0

Mnogi kada pomisle na ples, ne misle na sport, ali on jeste jedna veoma razvijena disciplina. Mnogo pravaca, kultura, a pre svega zabave. Šta je ples odvelo od starih istorijski korena, plesanja u plemena oko vatre, pa preko balskih dvorana u srednjem veku do modernih takmičenja i festivala? Šta ples donosi i kako izgleda danas kada se time profesionalno bavite, priča nam Stefan Trifković.

Ples, igra

Stefane predstavi  nam se. Čime se baviš, kada si počeo sa plesom?

Ja sam Stefan Trifković, imam 21 godinu , student sam Ekonomskog Fakulteta i već 14 godina bavim se sportskim plesom. Da, to znači da sam počeo davno, još u prvom razredu osnovne škole. Poslednje dve godine sam član plesnog kluba “Spin” iz Beograda i od tada igram sa mojoj sadašnjom partnerkom – Oljom Uzikaevom iz Vladivostoka. Od malih nogu svakodnevno treniram i jako sam srećan što je to jedan veliki deo mog života.

Postoji li idealno vreme za „prve korake“?

To je jako kompleksno pitanje, s obzirom na to da se deca generalno rano kreću baviti ovim sportom.  Ono što važi kao pravilo je da se počinje između 5-7 godine, ali je to jako individualno jer tada deca tek počinju da razvijaju svoja interesovanja.  Većina klinaca koja krene da se bavi ovim sportom, uporedo se bavi još nekim aktivnostima i kasnije uvide benefite koje im pruža ovaj sport: razvijanje celog  tela, izuzetna koordinacija pokreta, druženje, putovanja i učenje manira i pravila lepog ponašanja u društvu.

Naravno, jako su česti primeri da neko krene da se bavi ovim sportom u kasnijiim godinama i opet ostvari vrhunske rezultate. Ples je nešto što je u svima nama, i samo je pitanje na koji način mi to razvijamo. Ono što je jako zanimljiva stvar, jeste to da se ovim sportom mogu baviti ljudi svih uzrasta – čak postoje kategorije i za one najhrabrije, do 70 godina starosti.

Mnogo više devojčica trenira, odnosno igra. Da li su u pitanju predrasude, roditelji ili jednostavno većini dečaka ovo nije zanimljivo? Kako ih privući?

Da, može se reći da postoji neko nepisano pravilo da u mlađim kategorijama ima mnogo više devojčica nego dečaka. Generalno, smatram da je to zato što se devojčice bave ritmičkom gimnastikom ili baletom i to kasnije spoje sa plesom. Ta većina devojčica  je donekle bio i moj motiv da krenem da se bavim ovim sportom u početku. Kasnije te neke simpatije izblede, ali se rodila jedna nova – prema sportu.

Dečaci su sa druge strane fokusirani na različite sportske aktivnosti. Ja lično, sam dugo uporedo trenirao i tenis i aikido, da bi se kasnije u nekim starijim takmičarskim kategorijama, definitivno opredelio za ples.

Mislim da predrasude predstavljaju jedan deo problema, strah od toga da će dečake možda zezati društvo ili slično.

Osim toga, možda taj strah roditelja od prevelikih investicija u sport predstavlja kočnicu, ali mislim da je najveći problem što kod nas jednostavno takav jedan sport, koji će uskoro biti uvršten u Olimpijske discipline, nije dovoljno popularan niti je promovisan na adekvatan način.

Koliki je put od rekreativnog plesanja do profesionalca?

Put od početnika do profesionalca nije nimalo lak niti brz, ali je svakako izvodljiv. Svako ko spozna želju za plesom može se oprobati u našim plesnim klubovima , kojih ima oko 30 u Srbiji, a neretko ih posećuju i vrhunski strani stručnjaci.

Glavna razlika između profesionalaca i početnika je ta što profesionalci dosta putuju, moraju pored plesnih treninga odvojiti vreme i za kondicione treninge, često i za rad u teretani, jer je izuzetno bitna fizička sprema. Naučno je dokazano da se jedan ples od 2 minuta na profi nivou poredi sa sprintom na 400 metara. Imajte u vidu da se igra 5 plesova po rundi takmičanja. Osim toga, kada profesionalno nastupate, jako je bitno da imate razvijen scenski nastup, pravilno držanje i balans, kako bi publici što više približili suštinu pokreta i plesne koreografije.

Ples partneri

Koje sve vrste plesa postoje, a koje su najpopularnije? Može li se ples nazvati sportom?

Sportski ples se sastoji od više kategorija među kojima su najpopularniji Latinoamerički (samba, cha cha cha, rumba, passodoble i jive) i Standardni (engleski valcer, tango, bečki valcer, foxtrot(slowfox) i quickstep) plesovi.

Ono što sportski ples odvaja od nekih drugih vrsta plesa je to da se takmičite i trenirate isključivo u paru, i to je jako velika prednost, jer par uvek čini jedan tim, koji zajednički rad i ostvaruje rezultate, in a takav način se razvija prijateljstvo između plesnih partnera. Veoma zanimljivo je da je sistem bodovanja jako sličan kao u tenisu, poeni se skupljaju, brane na turnirima i postoji rang lista.

Koja je tvoja disciplina? Koliko dugo igraš, da li si menjao pravce ili si se odmah pronašao?

Trenutno nastupam sa svojom partnerkom u kategoriji Seniora u Latinoameričkim plesovima. Kao klinac sam igrao i standardne plesove, čak i kombinaciju tih kategorija. Igram 14 godina i nisam se odmah pronašao, mislim da je jako bitno upoznati se sa svim plesovima i njima ovladati, pre nego što se čovek odluči za jednu disciplionu koju želi da dovede do savršenstva. Ja sam uporedo trenirao obe kategorije plesova preko 10 godina, i iako se u njemu više ne takmičim, izuzetno volim da odigram tango, onako za svoju dušu i dan danas.

Kakvo je stanje u Srbiji, koliko ima klubova (udruženja, plesnih grupa?)? Koliko često se održavaju takmičenja i koliko su značajna?

U Srbiji stanje nije najsjajnije, u smislu da dosta ljudi odustaje od sporta, kada se susretnu sa fakultetom ili generalno sa tom odlukom sport ili škola,  jer je izuzetno teško uskladiti sve to zajedno.

Međutim, što se tiče naših plesača, oni pokazuju izuzetan talenat i razultate, mi smo jedna mala zemlja, ali imamo dosta plodnog tla za stvaranje novih šampiona. Danas uopšte nije nemoguće ostvariti ovakva internacionalna partnerstva, a to je u zadnjih 10-20 godina trend jer se svet razvija i ne postoje prepreke koju su ranije postojale. Voleo bih da vidim više ovakvih poteza od  naših takmičara u budućem periodu.

U Srbiji postoji PSS – Plesni Savez Srbije, sa sedištem u sportskom centru Šumice, broji 29 klubova, koji su stalni članovi. Klubovi postoje u svim većim gradovima Srbije, a s obzirom da smo jedna mala zemlja, nije retka pojava da treneri putuju i vikendom i drže časove i seminare i u ostalim gradovima, što je za pohvalu.

Ono što bi možda bilo bolje u perspektivi je da se smanji broj klubova, a da se grade veći i stabilniji klubovi, jer je bi to bilo dobro za mlade generacije, da mogu na treninzima da grade međusobno pozitivnu konkurenciju.

Što se takmičenja tiče, na nivou Srbije, godišnje se održava najmanje 15 takmičenja. Dva od njih su pod licencom INTERNATIONAL OPEN što znači da se na njima pojavljuju takmičari iz preko 11 zemalja i ova takmičenja su veoma kvalitetna i atraktivna, kako za nas takmičare, tako i za oko publiku.

Međunarodna takmičenja, kako naši plesači prolaze?

Malo naših plesača se zaista usudi i ode na jake međunarodne turnire koji se održavaju u Londonu, Moskvi ili Blackpool-u. I mislim da tu u budućnosti nešto mora da se promeni. Ti turniri su u stvari Grend Slemovi, i poput onih u tenisu, traju i do 7-8 dana. Naših plešača na takvim turnirima je malo, ali možemo reći da oni koji odu pokažu jako lep performans i neretko nastupaju u četvrtfinalima i polufinalima.

Posećeniji turniri su oni u susedskim državama, gde naši plešači redovno beleže solidne uspehe i uvek smo jedna od najbrojnijih takmičarskih ekipa. Međutim, što se prostora ex SRFJ tiče, slovenski takmičari su ti koji još uvek imaju primat.

U čemu najviše uživaš, šta te je zadržalo da igraš toliko dugo? Da li treninzi znaju da budu teški, koliko puta si razmišljao da odustaneš? Na koliko turnira si do sada pobedio, koji su najvažniji, a koji su ti najdraži?

Mislim da sam u svojoj karijeri odigrao preko 150 turnira u raznim kategorijama i to je ono što je najlepši deo cele naše priče. Putovanja, upoznavanja novih kultura, gradova, jezika … A sve to sa jednom zdravom ekipom mladih ljudi i sportista, u takmičarskom duhu, u početku predvođeni roditeljima, a kasnije trenerima. Mislim da imam otprilike preko 40 osvojenih medalja sa različitih turnira i takmičenja.

Treninzi jesu izuzetno naporni, i potrebno je svakodnevno trenirati i unapređivati svoj nastup, ali onog momenta kada ste na parketu i kada krene muzika, znate zašto sve to radite i tada kreće onaj deo u kome najviše uživam –  mi svi na podijumu radimo ono što volimo, na najbolji mogući način, a to nekog iz publike čini srećnim i u tim ljudima probudi određena osećanja.

Naravno da je bilo momenata kada su u pitanju bile povrede i to su veoma teški momenti, ali sportista mora da bude podjednako veliki šampion i u porazu kao i u pobedi – trud se uvek isplati.

Koliko je bitno izabrati pravog partnera? Da li si često menjao partnerke? Postoji li između plesnog para nešto više od igre, posebna vrsta  prijateljstva. Koliko je poverenje potrebno?

Najbitnija stvar je imati pravog  partnera! To je osoba sa kojom provodite dosta vremena i izuzetno je bitno da se razvije međusobno razumevanje i korektan odnos… Naravno, nijedno partnerstvo ne može biti savršeno samo po sebi, potrebno je mnogo zajedničkog rada i truda da bi se ono izgradilo.

Promenio sam nekoliko partnerki u karijeri, i mislim da su te ambicije bile uvek nekako najveći problem, do trenutka kada sam sreo Olju.

Naravno, postoji ta neka holivudska priča o ljubavi unutar plesnih parova, i to je jako lepo, često se i događa, ali u praksi, mi smo profesionalci i ne razmišljamo o tome, neka vrsta pozitivne hemije mora da postoji na podijumu, a pravo prijateljstvo van podijuma je osnov za to. Veza u paru može biti mač sa dve oštrice, kada je ljubav u krizi, onda se to odražava i na sport.

Već 2 godine igraš sa Oljom zajedno, kako je došlo do toga? Da li je teško pronaći pravog partnera?

Zajedno se takmičimo već 2 godine, što je relativno malo u našem sportu, upoznali smo se putem preporuke, jer smo oboje sarađivali sa istim stranim trenerima. Nakon toga smo organizovali probu, Olja je došla iz Rusije u Beograd i neke stvari su jednostavno “kliknule”.

Mislim da smo oboje veliki radnici, a pored toga i veliki prijatelji. Nije lako pronaći osobu koja će vam odgovarati po stilu igre, svojim temperamentom i sa ambicijama, ali kad to uspete da uklopite, više ne postoje izgovori i tada je je bitno sebi postavljati nove izazove.

Srefan i Olja

Da li je ikad kasno početi sa plesom? Pozovi sve čitaoce da ti se pridruže, zašto bi trebali to da urade i kako da počnu?

Mislim da nikada nije kasno početi sa plesom, i pozvao bih stvarno sve mlade ljude , a i one malo starije,da se oprobaju u tome. Ples je u ljudskoj istoriji imao važnu ulogu u svakoj civilizaciji i ja smatram da je to stvar opšte kulture. Neće svi završiti kao takmičari, ali će većina nas biti u životu u prilici da se nađe u društvu i da poželi da zna koji plesni korak više. Ono što je jako lepa stvar u plesu, jeste da tu uvek učestvuje minimum dvoje ljudi i nikada nije dosadno. Neko će završiti sa oduševljavanjem prijatelja u izlasku, a neko će uplivati u takmičarske vode.

Ostavite komentar