adl adl

Romantizam

0

Romantizam u književnosti

Javlja se posle Buržoaske revolucije (1789), krajem 18. i početkom 19. veka, a traje do sredine 19. veka (revolucija 1848. godine u većini evropskih zemalja).

Nastaje kao svojevrsna reakcija na klasicizam. U ovoj epohi uočavamo 2 faze:

  1. predromantizam
  2. razvijeni romantizam

Borili su se za slobodu, jednakost, bratstvo (3 ideala). Dolazi do osporavanja ova 3 ideala – razočarenje – pesnici reagovali tako što su pisali dela – kod njih dominira osećanje zatvorenosti i bezizlaza (kao reakcija novonastalih prilika posle revolucije).

Odbacuje se razum, potenciraju se osećanja, mašta, prisutni su snovi, halucinacije (iracionalne stvari). Prevazilaženje stvarnosti može da se ostvari na 2 načina: prostorno (stvarno i fiktivno) i vremenski (u prošlost (češće) i u budućnost).

Uzori su drugačiji od uzora klasicista (antička klasična književnost), sad je narodna i srednjovekovna literatura.

Naglašeno je osećanje patriotizma (rodoljublja), naročito pesnika koji su pripadali narodima pod tuđinskom vlašću (srpski pesnici).

Dosta se govori o slobodi, razvija se kult slobode – pogazuje pesma „Šijonskom sužnju” od Bajrona.

Priroda je velika tema romantičara, javlja se i kult prirode.

Njegoš: Ko je ono na visokom brdu? – svemoć pesnika (poredi se sa Bogom), pesnici učestvuju u večitim procesima u vasioni.

Novalis: Pravi pesnik je sveznajući – gleda se na pesnika kao na genijalno biće.

Džordž Gordon Bajron (1788 – 1824)

Najvažnije dela su mu pesma „Čajld Harold” i roman u stihovima „Don Žuan”. Don Žuana nije stigao da završi, napisao je samo 16 od planiranih 24 pevanja. Primenjuje realistički metod, nije romantičarsko delo, time nagoveštava realizam.

Putovanje Čajlda Harolda ima 4 pevanja, 1. i 2. je objavio 1812. godine po dolasku u Englesku i ona su vezana za prvo Bajronovo putovanje 1809. godine po Mediteranu, to delo mu donosi svetsku slavu.

Drugo putovanje 1816. godine, nakon kog se ne vraća u Englesku, donelu mu je 3. pevanje 1816. godine i 4. pevanje 1818. godine. Tad je boravio u Italiji, Veneciji. Tad je Italija bila pod vlašću Austrije – formirao se pokret za oslobođenje pa se i tu aktivirao. Posle se pridružio i grčkim revolucionarima, ali u Grčkoj dobija malariju i od nje umire 1824. godine.

Kod nas je Đura Jakšić sledbenik bajronizma.

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799 – 1837)

On je bio plemićkog porekla, kao i Bajron. Nazivaju ga ocem ruske književnosti.

On je išao na školovanje u Carsko selo, tu je završio licej i tad počinej da piše lirske pesme kroz koje je izražavao nezadovoljstvo zbog konzervativnosti okoline u kojoj živi.

Zbog tih pesama car ga je kaznio progonstvom u Sibir, kazna nije sprovedena jer su se za njega zauzeli prijatelji, posebno Žukovski, tako da je prognan na jug, u današnju Moldaviju.

Tu će započeti rad na romanu „Evgenije Onjegin”. Uprkos kazni, on je ostao dosledan uverenjima.

1825. godine došlo je do ustanka, pošto je stanje u Rusiji bilo jako teško, ustanak se zvao Dekabristički ustanak, njega su podigli mladi plemići koju su bili revolucionarno raspoloženi.

Postojale su 2 takve grupe, jedna na severu u Petrogradu, druga na jugu.

Ustanak je ugušen, pošto je bila mala grupa, nije bio masovan pokret.

Puškin nije učestvovao (bio je pod prismotrom), ali je bio simpatizer ustanka.

Na presto tad dolazi Nikolaj I, pa su prilike bile još gore; on je naredio da Puškin pod prismotrom dođe na dvor i tu je dobio mesto početnika na dvoru, što je bilo ponižavajuće jer je on već bio poznat.

Iscenirana je svađa i dolazi do dvoboja, gde je smrtno ranjen, samo 2 dana kasnije je umro.

I Puškin i Bajron su počeli lirskim pesmama, pa su negovali poemu – različiti rodovi i vrste.

Najvažnija dela: poema „Ruslan i Ljudmila”, „Kavkaski zarobljeni”, „Cigani”, drama „Boris Godunov”, mala drama „Mocar i Salijeri”, pripovetke (to Bajron nije pisao): „Pripovetke Belkina”, zatim „Pikova dama” i roman „Evgenije Onjegin”..

Bajron na kraju svog stvaralaštva piše realističko delo Don Žuan, kao što Puškin piše Onjegina i time nagoveštava realizam u ruskoj književnosti.

Pre Puškina postojala je klasicistička književnost koja je nastojala da prati nova zbivanja u Francuskoj, prevođena dela… Puškin se zalaže da se to napusti i da se književnost vrati ruskom duhu i da se jezik obogati, tako da je i sam uneo narodni jezik.

Roman u stihovima, Evgenije Onjegin, nastaje u vreme progonstva, počeo je da ga piše 1823. u Kišinjevu, a završio ga je oko 1830. godine alu mu se posle vratio. Prvobitno je delo zamišljeno u 9 glava, 8. su Onjeginova putovanja, a u 9. se sreće sa Tatjanom. Izbacio je 8. i stavio nju kao 9. glavu. Kasnije se odlučio da dopuni delo, zamislio je Onjegina kao dekabrsitu pa je to stavio u 10. glavu koju je napisao u šiframa zbog okolnosti. Formu roman u stihovima preuzeo je od Bajrona.

Pisao je strofu od 14 stihova koja se naziva Onjeginska strofa.

Likovi: Onjegin, Lenski, Tatjana, Olga i Puškin. Opisano je pre svega plemstvo, i to gradsko i spahijsko, a 3. sloj ne prikazuje (dvorsko), to se sreće kod Tolstoja.

Romantizam u srpskoj književnosti

Traje od treće decenije 19. veka, pa do 70ih godina 19. veka.

Kod nas se klasicizam (kao uticaj, a ne kao pravac) javlja kod Sterije (i romantičar i realista i klasicista), Sime Milutinovića.. Romantizam se javlja nakon književnosti prosvetiteljstva.

Bile su 2 faze u romantizmu:

  1. rani romantizam ili predromantizam, kod nas se zove još i rani patrijarhalni, predstavnici su bili Vuk Karadžić, Njegoš, Sima Milutinović Sarajlija, Prota Mateja Nenadović; oni se oslanjaju na narodno stvaralaštvo koje je podignuto na viši nivo.
  2. razvijeni romantizam, predstavnici su Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj i Laza Kostić.

Branko Radičević (1824 – 1853)

Pravo ime mu je Aleksa. Kao pisac javlja se 40ih godina 19. veka.

Prve pesme napisao je 1843. godine, a već sledeće godine odlazi u Beč i studira medicinu i prava, brzo je ušao u klub Vukovih prijatelja, pošto su se njihovi očevi znali.

1847. godine objavljuje svoju prvu knjigu „Pesme” pisanu na narodnom jeziku, novim pravopisom.

Pored lirskih pesama, pisao je i poeme, pa je i u ovu knjigu uneo 2 poeme: „Put” i „Đački rastanak”.

1851. godine objavljena je knjiga sa epskim pesmama, koje predstavljaju njegov pad i nisu posebno važne za njegovo stvaralaštvo. Obim njegovih dela je mali. Pokušao je i da napiše roman u stihovima „Bezimena”, ali nije uspeo – polje širokih interesovanja.

Krajem 40ih godina dobio je tuberkulozu, pa je prestajao da piše.

1883. godine telo mu je preneto na Stražilovo.

Uvodi narodni jezik u dela. Žievo je u Vojvodini, u građanskom sloju, ne poznaje jezik kao Vuk, pa ima pogrešaka. On je bio pionir u stvaranju novog književnog jezika.

Putem kratke forme slika nam prirodu društva, moral, mentalitet njegovog vremena.

Đački rastanak je napisao 1844. dok je bio u Beču.

OŠ je završio u Zemunu, a gimnaziju (1835-1841) u Karlovcima, a osmi razred u Temišvaru.

Đura Jakšić (1832 – 1878)

Rođen je u Srpskoj Crnji. Živeo je sa Srbima u južnoj Ugarskoj.

Bavio se ne samo pisanjem, već i slikarstvom i školovao se u Beču za učitelja slikanja.

Tamo je početkom 50ih godina upoznao Zmaja (bili su cimeri). Tada počinje da piše pesme, početak pisanja za njega je bio nevažan, krio je to od Zmaja koji je to otkrio i terao ga da te pesme objavi. Đura to nije hteo, pa mu je Zmaj krišom uzeo dela i 1853. godine objavio pod imenom „Prvenčad”.

Od 1857. godine Đura se konačno vraća u Srbiju gde je radio po školama kao nastavnik slikanja.

Bio je izuzetno slobodnog duha, nije se nikome pokoravao (kao Bajron) i to je pretočio u pesme.

Često je bio u sukoblu sa vlasti, pa su ga stalno seljakali, na kraju je 1870,1 završio u Beogradu.

Bio je izuzetno osećajan, osetljiv, prkosan.

Pisao je dela i dramskog i proznog karaktera. Dao je veliki doprinos delima dramskog karaktera: „Seoba Srbalja”, „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš”.

Pisao je i lirsko-epska dela, poeme, pripovetke koje su prvo imale romantičarske karakteristike, a kasnije 70ih godina se javljaju sa elementima realizma; u pesmama ima socijalnih motiva.

Objavio je samo jednu knjigu 1878. godine „Na liparu” to je ciklus od 3 pesme nastao 1866. godine.

Jovan Jovanović Zmaj (1833 – 1904)

Stvarao je skoro pola veka. Tek 1853. godine objavljuje veći broj pesama, mada je i ranije pisao.

To je najistaknutija ličnost kada pričamo o poeziji za decu, ali je kao pisac poznat i po lirici, ima i 1 dramsko delo. Radio je i na prevođenju, znao je više jezika, završio je 2 fakulteta. Bio je mnogo više obrazovan od Jakšića. Preveo je više od 100 pesnika iz 12 različitih književnosti.

Dosta je prevodio sa mađarskog (naročito Petefija), pošto je živeo sa Srbima u južnoj Ugarskoj.

Pokrenuo je oko 7 časopisa posvećenih deci, gde je bilo puno njegovih ilustracija; Neven je najznačajniji časopis, uređivao ga je 23 godine.

Njegovo lirsko stvaralaštvo je znatno obimnije od Đurinog (on 1 knjiga pred kraj života, a Zmaj 6). Nisu na istom stilskom nivou, najuspelije su „Đulići” (1864) i „Đulići uveoci” (1882).

Laza Kostić (1841 – 1910)

Rođen je u Kovilju, javlja se kao pesnik 60ih godina. Prvo se bavio lirikom (3 knjige), ali je pisao i epske pesme (takođe 3 knjige), lirsko’epsme pesme, pripovednu prozu (ne tako značajan doprinos), drame – značajno, bilo ih 3: „Maksim Crnojević” po epskoj pesmi Ženidba M.C, „Pera Jegedinac” – simbol otpora Srba austrijskoj vlasti i „Uskakova ljuba” ili „Gordana”.

Radio je i na prevođenju, prevodio je Šekspira (Hamleta, Ričarda III) sa engleskog. Još 1859. godine prevodi prve delove Romea i Julije, a 70ih prevodi celo delo. Znao je više jezika.

Bio je zadužen za proslavu 300 godina od Šekspirovog rođenja (1564).

Pisao je i filozofske eseje i eseje iz oblasti estetike, bio je prvi kod nas koji to piše – tekst „Osnovi lepote u svetu” – tu se zasniva estetika kod Srba.

Završio je i doktorirao pravo, doktorat je pisao i odbranio na latinskom.

Dolazio je i u sukob sa vlastima, jednom je bio i u zatvoru, drugi put je to izbegao tako što je pobegao u Crnu Goru gde je na dvoru kneza uređivao časopise.

Eksperimentisao je na polju jezika i smišljao je neke reči, od kojih su neke prihvaćene, a neke ne. Isidora Sekulić ih naziva izgoretinama, ali to ne znači da je jezik Laze slab i to ne utiče na kvalitet, nego naprotiv jer drugi to nisu ni pokušali.

„Među javom i med snom” je nastala 1863. godine, na početku njegovog književnog rada.

1902. godine objavio je knjigu o Zmaju, govori kako obični ljudi imaju 2 stanja: java i san, a pesnici 3: java, san i inspiracija.

„Santa Maria della Salute” je nastala 1909. godine, nastajala je oko 10ak godina.

Ostavite komentar