Vojni rok – Reč profesora #10

„Nešto je trulo u državi Danskoj.“
Ne, ne u Danskoj, trulo je kod nas, u našoj Srbijici.

 Danas sam u školi održala ispit, pa i normalno, jer je to škola, ali i nije normalno, jer se dete žalilo na ocenu i roditelj je tražio da dete ispita komisija.
Ko li je tako pametan napisao ovakav zakon? Ako je već tako, onda mi prosvetni radnici treba da se prekvalifikujemo, a da u prosveti ostanu samo pedagozi i psiholozi, koji štite decu, i neka im oni ispišu blanko svedočanstva sa sve peticama. Tada se verovatno niko neće buniti.

Ispit je. Devojčica ima slabu ocenu sa polugođa, jer ne zna gradivo, nije čitala lektire već “preletala” (kako sama kaže), i kada zadato uradi, popraviće ocenu. Međutim, zašto bi neko u ovoj državi morao nešto i da uradi, ovde se sve završi prečicom, pa je i ona to shvatila kao dobar način da bez rada uspe.

Ona ne zna ni pisce da spoji sa delima. Pojma nema.
Postavismo joj pitanje, analiza jedne pesme našeg poznatog pesnika.
“Nismo mi to radili”, samouvereno kaže.
“Ova pesma je u programu i radili ste je”, koleginica i ja u isto vreme odgovaramo.
“Verovatno tada nisam bila u školi”, odgovara bez treptaja oka.

Samo zamišljam jedno takvo dete, koje će za jedno deset godina da završi medicinu, sad je sve moguće, i da nas leči. Doći će joj na pregled pacijent i doneće snimak skenera:
“Doktore, molim Vas da mi iščitate snimak”, bojažljivo će pitati očekujući najgore.
“Drage volje, ali znate ja tada nisam bila na predavanju i niko mi nije rekao da smo to radili.”

Današnja deca ne znaju da dođu na vreme, tako će verovatno šefovima da objašnjavaju da je to “genski problem” kao što to meni čine njihovi roditelji. Možda će za jedno deset godina radno vreme da počinje od 12, mada cenim da će i tada da kasne.

Pred neki dan prozivam učenicu da mi pročita domaći zadatak i pre nego što je počela kaže:
“Profesorka, ja sam ga napisala, ali nije dobar.”
“Pa kad si shvatila da nije dobar, zašto ga nisi prepravila, napisala iz početka?”
“Bila sam jako umorna kad sam pisala, pa više nisam imala snage.”
“Ništa se ne radi kada si umoran.”
“Ja sam stalno umorna“, odgovori ona.
Oni sa petnaest godina su stalno umorni, a šta će biti kada napune trideset godina – zombiji, pretpostavljam.

Stvarno, razmišljam, šta će za jedno pet do deset godina biti sa ovom našom zemljom, kada ova generacija stasa i počne da radi. Oni su nesposobni za sve.
Ako slučajno nešto zatražimo da urade, onda se to svrstava u zlostavljanje i maltretiranje.
Čitam pred neki dan da je jedan tinejdžer umro, jer je šesnaest sati neprekidno igrao igrice i za to vreme je popio četiri litara energetskog pića.
Da li bi bilo zlostavljanje da su mu roditelji razlupali kompjuter i prosuli piće? Verovatno bi, po današnjim merilima, ali bi dete bilo živo.

Sreća da mi je jedno dete punoletno, a drugo je tu blizu, inače bi mi ih oduzeli, jer moja deca znaju da usisavaju, da ponešto skuvaju, očiste, operu.
Današnje majke imaju krilaticu “Njegovo (njeno) je samo da uči, a ostalo će kada dođe vreme.” A kada dođe to vreme oni to neće znati da urade, neće hteti, jer neće imati naviku.
Od njih se ne traži ni da imaju motivaciju da nešto nauče. Na različitim seminarima nas uče kako da se igramo sa njima na časovima i kako da učenici održe spoljašnju motivaciju, unutrašnja se ni ne pominje.
Ako oni ne znaju zašto im treba obrazovanje slaba vajda. A šta sa vaspitanjem? Kućno vaspitanje se nalazi u tragovima. Kako li će tek oni da vaspitavaju svoju decu? Kako bi ovi naši branili svoju zemlju?
U glavi mi je samo slika iz filma “Ko to tamo peva”, dva vojnika kako slatko spavaju dok Bata Stojković izgovara “Neprijatelj prelazi reku”. E tako bi i ovi naši.

Naoružanje, oni samo znaju mišem ili tastaturom nekome da oduzmu život. Ne mogu da nose zajedno sveske i knjige, teško je to, kad bi stavili pušku na rame mislim da bi im rame ispalo, nenaviknuto na težinu.
Ma kad malo bolje razmislim, ovu našu današnju mladež, i momke i devojke, čim maturiraju ja bih, da me neko pita, poslala u vojsku, ali onakvu kakva je nekada bila, još iz Titovog doba. Bez pardona, svi, nema izvrdavanja. Za to vreme njihove roditelje bih poslala na ponovni kurs za roditeljstvo, da ne pokvare postignuto kada im deca završe rok.

Tako bi naučili ono što do sada nisu, hijerarhiju, disciplinu, poslušnost, poštovanje.
Da mi je samo da ih vidim kad ustaju izvan zore, pa pod punom opremom kad krenu u marš. Da mi je da vidim devojke bez noktiju od 10 santimetara, obučene pod konac, bez golih stomaka, bez šminke, štikli kad potrče. Čik tamo da teraju modu.
Da ih vidim kad rade vežbe, jer oni to ne rade, masovno se oslobađaju nastave fizičkog vaspitanja.
Da poslušaju kad im nadređeni nešto zada, a ne da vrdaju.  Da li će njima da odgovore:
“A zašto ja to moram da uradim?”
“Umorna sam!”
“Jako me boli stomak, znate oni dani su mi!”
“Evo!”
“Još pet minuta!”

Samo da vidim ujutru kako bauljaju bez pogovora i kako nameštaju svoje krevete i stvari, jer tu naviku oni ne nose iz kuće. A tek kad ih ostave u nekoj zabiti, u nekoj šumi, pa čik da se snađu i vrate na zborno mesto. Oni ne mogu ni učionicu u školi da potrefe. U slobodno vreme bi momci mogli da rade nešto u stilu radnih akcija, a devojke da nauče da kuvaju.

Tako bi naučili da seiI druže uživo, jer su sada navikli da se druže samo preko društvenih mreža. Internet bih im isključila, telefone sklonila, kao u pozorištima. U tom druženju bi i naučili da zajedno treba da bude lakše, da pomažu jedni drugima, da se nađu u nevolji drugome.
Kada napada sneg, kada je suša, poplava, bilo kakva nepogoda oni treba da budu prvi koji će pomoći stanovništvu.

Uz vojni rok morali bi da imaju i određeni broj sati volonterskog rada, u sirotištima, narodnim kuhinjama, da pomažu deci i ljudima sa specijalnim potrebama, da nauče šta znači empatija i da se nešto u životu radi, ne zbog para, nego i iz dobre volje i pomoći bespomoćnim.

Uz to bi shvatili da u životu ima i dosta ružnih stvari i da treba da cene ono što imaju, prvenstveno  zdravlje, koje uništavaju unoseći u njega svakakve  gluposti.
Znam da bih bila iskritikovana i od mladih, ali i od roditelja, ali ozbiljno mislim da je ovo jedino rešenje koje bi ove generacije moglo da dovede u red.
Ali, kako reče naš predsednik: “Mene o ovome niko ništa nije pitao.”