Vrste inflacije

Najčešći kriterijum definisanja inflacije je po intenzitetu, odnosno stopi, inflacije. Po intenzitetu inflacije imamo tri osnovne vrste:

• umerena inflacija – karakterišu je jednocifrene godišnje stope inflacije, ljudi imaju poverenje u domaću valutu i skloni su sklapanju dugoročnih ugovora što pozitivno utiče na opštu poslovnu klimu i odvijanje privredne aktivnosti,
• galopirajuća inflacija – karakterišu je relativno niske dvocifrene godišnje stope inflacije i ona ipak dovodi do određenih ekonomskih poremećaja,
• hiperinflacija – karakterišu je msesčne stope inflacije koje su veće od 50%, što je na godišnjem nivou negde oko 13.000%(npr. 20%/mesečno ≈ 790&/godišnje). Radi se o ozloglašenoj i nekontrolisanoj vrsti inflacije koja se po pravilu javlja u ratno ili posleratno vreme koje se karakteriše rastom javne potrošnje i enormnim budžetskim deficitom. Kupovna snaga novca brzo i dramatično pada što dovodi do „bega od novca” u realna dobra i čvrste valute. Hiperinflacija prvo dovodi do sloma monetarnog sistema, a zatim i do sloma kompletnog ekonomskog sistema. Kod nje su troškovi inflacije najveći.

Rešenje za hiperinflaciju je valutna reforma. Postoje dve vrste valutnih reformi:

• Ekonomska valutna reforma – vrši se zamena stare obezvređene valute novom novčanom jedinicom koja vraća poverenje u novac i doprinosi normalnom funkcionisanju privrede i postizanju stabilnosti cena. Praćena je konfiskacijom dela novčane mase a najbolji su efekti kada se taj deo novčane mase steriliše. Kod ekonomske valutne reforme se cene, plate i finansijske obaveze ne preračunavaju u istoj srazmeri sa kursom zamene.
• Tehnička valutna reforma – vrši se tehnička zamena obezvređene novčane jedinice novom po nekom kursu zamene. Nema konfiskacije novčane mase, a cene, plate i finansijske obaveze se razračunavaju u istoj srazmeri sa kursom zamene. Ova vrsta valutne reforme je manje efikasna.