Bolonjski sistem – pravila, mitovi i realnost

Bolonjski sistem je smišljen u cilju integrisanja evropskih zemalja i postavljanju standarda visokoškolskom obrazovanju među zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije.

Punih 12 godina ovaj sistem visokog obrazovanja primenjuje se u Srbiji, pa je došlo vreme da napravimo rekapitulaciju uspešnosti primene bolonjskog procesa, između onog šta smo očekivali, i onoga šta smo dobili.

Bolonjsku deklaraciju potpisalo je nekoliko evropskih ministara obrazovanja 1999. godine, dok se ona u Srbiji primenjuje od 2005. godine.

Šta piše u Bolonjskoj deklaraciji?

Bolonjskom deklaracijom je trebalo da se spoje studenti svih evropskih zemalja, kako bi se uklonile granice među državama, i kako bi studenti negovali ideje zajedništva, kolektivnog duha i solidarnosti.

Ovaj proces je trebalo da dovede do toga da studenti postanu osvešćeni građani, koji su svesni svetske ekonomske i političke situacije, i koji su sposobni da promišljaju o svetu i drugim društvenim grupama.

Autonomija univerziteta

Zajedničke vrednosti i zajedničko društvo su osnovna ideja Bolonjske deklaracije. Na ovim idejama se grana razvoj visokog školstva u Evropi koje podrazumeva autonomiju univerziteta kako bi se oni brže prilagođavali pormenama i potrebama nauke i tehnološkog napretka.

Međunarodna konkurentnost

Bolonjska deklaracija se zalaže za jačanje evropskih univerziteta kako bi bili sposobni da budu konkurenti prestižnim svetskim fakultetima. To će učiniti integracijom različitih kultura, jer se preko atraktivnosti kulture meri vitalnost i efikasnost svake civilizacije.

Mobilnost

Mobilnost je jedna od osnovnih ideja Bolonjske deklaracije. Cilj je bio slobodno kretanje studenata, profesora i naučnih istraživača. Fakultetski radnici su trebali da razvijaju znanje o drugim zemljama potpsinicama, a krajnji cilj bio bi integrisanje različitih kultura i negvanje tolerancije.

Studenti uz pomoć mobilnosti nastavljaju master strukovne studije u drugoj zemlji i stiču priliku za boljim, kvalitetnijim zaposlenjima. Istraživačima je uz pomoć mobilnosti omogućeno da rade naučne projekte na drugim fakultetima stranih država, bez štete po njihova statutarna prava.

Šta su ciljevi bolonjskog procesa?

1. Prihvatanje sistema pomoću kog će fakulteti svih zemalja potpisnica moći da lako upoređuju uspeh studenta. Važan deo ovog cilja je dodatak diplomi koji se štampa na engleskom jeziku bez novčane nadoknade. Dodatak diplomi ima detaljan prikaz vašeg uspeha na svakom pojedinačnom predmetu.
2. Uspostavljanje sistema koji podrazumeva dva cikluska – diplomske i postdiplomske studije. Obaveza je da diplomske studije moraju da traju najmanje tri godine. Diplomske studije obuhvataju osnovne akademske, ili strukovne studije (tri godine), a postdiplomske podrazumevaju master i doktorske studije.
3. Uvođenje ESPB kredita u cilju mobilnosti studenata, kako bi bodovi koje su stekli na matičnom fakultetu bili priznati i ekvivaletni bodovima na fakultetu druge države.
4. Mobilnost – jedan od najvažnijih ciljeva Bolonje, kako bi studenti razvijali znanje o drugim državama i delili kulturne identitete.

Bolonjski sistem u Srbiji

Srbija je Bolonjsku deklaraciju potpisala, pre svega, da bi rešila problem zvani večiti studenti. Studenti su pre uvođenja Bolonje u 45% slučajeva napuštali studije, a najviše obnavljanja godine bilo je na drugoj godini.

Studenti su se uvođenjem Deklaracije nadali studijama koje će biti oslobođene obimne, nepotrebne i zastarele literature, i tekstovima koji će biti pažljivije izabrani za određenu sferu studija.

Mitovi o Bolonjskom sistemu

S obzirom na to da je Bolonjska deklaracija tekst o dve strane, ne postoje precizna pravila studiranja po bolonji.

Samo uvođenjem ESPB kredita i dva nivoa studija se ostvaruje Bolonjska deklaracija, ostale tehničke stvari su, verovatno, preuzete po modelu nekog od evropskih fakulteta.

Rok za završetak studija po bolonji

Koliko godina može da se studira po bolonji? Studiranje po bolonji u Srbiji traje duplo od trajanja studijskog programa. Dakle, ako vaše studije traju četiri godine, rok za završetak studija je osam godina.

Ovaj podatak ne postoji u Bolonjskoj deklaraciji, već je ovo usklađivanje i standardizovanje koje je pomenuto u Deklaraciji kao uslov za ispunjenje bolonje. Standard koji treba da se ispuni nije propisan Deklaracijom, već je to prećutno i spontano kopiranje sistema na evropskim fakultetima.

Ispitni rokovi

Bolonjska deklaracija se ne bavi brojem ispitnih rokova, ona se zalaže za efikasnost studija. Na evropskim fakultetima studenti uglavnom imaju dva ili tri roka, pa s obzirom na to, Srbija je protumačila da ona u cilju efikasnosti treba da smanji broj rokova na dva.

Trenutno u Srbiji postoji minimum šest ispitnih rokova, ali Ministarstvo svake godine najavljuje smanjenje kako bi se uskladilo sa ostalim državama zapadne Evrope.

Uslov za budžet

Ministarstvo kaže da pravi zakon u skladu sa Bolonjskom deklaracijom, međutim, deklaracija ne propisuje ni 60, ni 48 ESPB za budžet. Bolonjska deklaracija se ne bavi uslovom za budžet.

Fakulteti u Srbiji su odlučili da se visoko obrazovanje plaća, dok su studije, npr. u Nemačkoj, besplatne. Obe države su potpisnice Bolonjske deklaracije.

Čišćenje godine, odnosno ostvarivanje 60 ESPB se najavljuje kao budući uslov za budžet, a Ministarstvo se poziva na Bolonjsku deklaraciju za ove izmene zakona.

Trenutni Zakon o visokom obrazovanju kaže da je uslov za budžet 48 ESPB, ali to je samo stečeno pravo na budžet. S obzirom na to da fakulteti imaju autonomiju, oni određuju broj mesta na budžetu po propisanim kvotama.

Uslov za upis naredne godine

Osim uslova za budžet od 48 ESPB postoji i minimalni broj bodova koji mora da se ostvari da bi se upisala naredna godina. Ovaj minimalni broj iznosi 37 ESPB, propisuje ga zakon, ali nisu svi fakulteti u obavezi da ga primenjuju, zbog autonomije koju imaju.

Predispitne i ispitne obaveze

Na svakom predmetu postoje ispitne i predispitne obaveze koje dajete u toku godine i tako završavate obaveze vezane za jedan predmet i ostvarujete ESPB kredit. Ovo, takođe, ne propisuje Bolonjska deklaracija.

“Efikasnost studija” je termin iz Deklaracije koji Ministarstvo i fakulteti tumače kada prave podelu obaveza na celu fakultetsku godinu. Ovim je trebalo da se reši problem večitih studenata kako ne bi imali ogromne ispite, već bi znanje bilo testirano tokom cele godine.

Zakon o visokom obrazovanju obavezuje profesore i fakultete da obaveze na predmetu raspodele tokom cele godine. Minimum poena koji se mogu steći na predispitnim testovima znanja je 30, a maksimum 70.

Ceo predmet nosi 100 poena, što bi značilo da bi trebalo da postoji mogućnost polaganja ispita bez izlaska na ispit, ukoliko je student skupio preko 50 bodova na predispitnim obavezama. Kod ove tvrdnje se studenti često pozivaju na Bolonju, što je opet pogrešno, jer u deklaraciji nema ovakvih navoda.

Na većini fakulteta ovo nije slučaj, već studenti moraju da izađu na ispit, a ukoliko padnu taj deo pali su ceo predmet.

S obzirom na to da će se, bez obzira na naše želje, Bolonjska deklaracija i dalje primenjivati, ovde možete pročitati kako da se spremite za ispit sa što manje stresa, nespavanja i neredovnih obroka.

Šta je efikasnost studija?

Termin koji je glavni kamen spoticanja u različitim tumačenjima Bolonjske deklaracije između studenata i Ministarstva je efikasnost studija.

Ono što je porazno je da se fakulteti pozivaju na cilj efikasnosti studija prema Bolonjskoj deklaraciji, i na taj način se dovijaju kako će moći što bolje da istrguju bodovima. Svake godine studiranje je sve skuplje, a studenti sve nezadovoljniji.

Efikasnost studiranja ne znači što brže završavanje studija i sticanje maksimalnog broja ESPB kredita u toku godine. Efikasno obrazovanje bi bilo kvalitetno obrazovanje, sa kvalitetnom literaturom i nastavom, gde su profesori zainteresovani da prenesu znanje.

Smanjenje broja rokova ne ide u prilog povećanju efikasnosti.

Studenti koji imaju pravo na grešku će biti rasterećeniji i sposobniji da rešavaju zadatke koji su im zadati. Bez prava na grešku student se stavlja pod veliki stres i pritisak koji ne može da izdrži.

Zbog toga, studenti se trude da ispite daju što pre, da nauče napamet što veću količiu literature kako bi dobili minimalnu ocenu i ostvarili broj ESPB kredita koji im je potreban za budžet.

Bolonjska deklaracija u Srbiji – problemi sa deklaracijom

Bolonjski sistem i stari studenti

Studenti koji su bili prve tri generacije koje studiraju po Bolonji, studiraju i dan danas, iako je rok za završetak studija po Bolonji duplo od trajanja studijskog program. Stari studenti se svake godine cenkaju sa Ministarstvom da li će rok za završetak studija biti produžen i naredne godine.

Ovi studenti su upisali po starom programu koji je imao obimnu literaturu i nemogućnost polaganja ispita iz više delova.

Ministarstvo već nekoliko godina najavljuje da će oni morati da završe studije po novom programu, što bi značilo, još minimum dve godine studiranja, kako bi dali razliku u predmetima.

Statistički, brzina završavanja studija se u nekom procentu jeste povećala, međutim, statistika ne pokazuje kvalitet znanja sa kojim studenti izlaze sa fakulteta, a on je znatno niži nego kod generacija koji su studirali po starom programu.

Stari studenti jesu studirali dugo, ali su stekli veštine pomoću kojih mogu da razumeju svet. Novi, mladi studenti će biti samo uskostručno obrazovani ljudi, koji će sa promenom tržišta izgubiti posao.

Obrazovanje je postalo nekvalitetnije

Pored rešavanja problema večitih studenata, druga ideja Bolonje u Srbiji je bio kvalitetnije obrazovanje, koje neće obuhvatati nepotrebnu i zastarelu literaturu.

Šta se sa tim planom dogodilo niko tačno ne zna, ali ono što smo dobili su provere znanja preko testova koji nisu sposobni da izmere ništa drugo nego količinu informacija koju student može da nauči napamet.

Testovi obično predstavljaju predispitnu obavezu koja je uglavnom uslov izlaska na ispit.

Sisitem je napravljen tako da studenti, čak iako to žele, ne mogu da odvoje vreme i da se dublje bave literaturom, već moraju što više informacija da zapamte za test, kako bi položili i nastavili ka polaganju ispita.

Studenti nisu uključeni u donošenje zakona

Kada Ministarstvo i Uprave fakulteta žele da uvedu promene u Zakon o visokom obrazovanju, uvek se pozivaju na Bolonjsku deklaraciju. Promene koji nadležni žele da donesu su, po pravilu, skoro uvek na štetu studenata.

Studenti se pozivaju na Deklaraciju i govore da promene nisu u skladu sa njom, i da one neće doprineti efikasnijem i boljem školovanju.

Nažalost, glas studenata je uvek tiši jer obrazovni sistem u Srbiji nije napravljen da se gradi odozdo, već se odluke donose odozgo. Oni koji imaju vlast imaju i moć da tumače dokumente, i da im daju značenje.

Novac kao uslov studiranja

Zbog toga, za svih 12 godina koliko se Bolonja primenjuje u Srbiji, nijedan  septembar i oktobar nisu prošli bez studentskih protesta. Glavni razlog za protest je broj ESPB kredita koji su uslov za budžet.

Sa druge strane, studenti su često kritikovani kako se bore samo za broj bodova, rokova i smanjenje obima literature. Studentima je nametnuto da se bore za uslov za budžet, jer od toga zavisi da li će oni plaćati narednu godinu.

Pitanje novca je stavljeno u središte obrazovanja i za to nisu krivi studenti, već Ministarstvo i fakulteti koji su napravili takav sistem visokog školovanja.

Od studenata se ne može očekivati da se bune oko kvaliteta literature kada moraju da razmišljaju o novcu koji će morati da izdvoje za narednu godinu, ukoliko ne daju jedan ili dva ispita.

Znanje se u Bolonjskoj deklaraciji predstavlja kao javno dobro, kao naš kulturni kapital. To znači da bolonjski proces ne podrazumeva komercijalizaciju i plaćanje studiranja. Osim toga, u Nemačkoj su studije besplatne, odnosno, javnofinansirane.

Potreban novi sistem obrazovanja

Studenti su prinuđeni da kalkulišu sa bodovima i rokovima, nije to bila ni njihova želja ni njihov zahtev. Bolonja nije predviđala kalkulisanje kao osnovu studiranja, već je ona potpuno naopako ovde primenjena.

Sa druge stranje, postoje studenti koji svake godine javno govore svoje zahteve.

Njihovi zahtevi i želje su prilično jednostavni:

• kvalitetno obrazovanje u kom mera znanja neće biti testovi
• obrazovanje koje je dostupno svima, a ne samo onima koji imaju novca.

Zakon o visokom obrazovanju je zreo za potpuno ukidanje i pravljenje novog. Ovo će imati smisla samo ukoliko studenti budu uključeni u pravljenje zakona, i donošenje odluka o uslovima studiranja.

Uključenje studenata ne podrazumeva veštačke javne rasprave na koje će predstavnici Ministarstva doći, saslušati i odbaciti sve zahteve i predloge studenata.

Uključenje studenata predstavlja javnu raspravu gde su studenti i Ministarstvo ravnopravni članovi rasprave, na kojoj će postojati demokratska diskusija, i na kraju izglasavanje predloga.

Ovaj predlog zvuči idilično, ali od nečeg mora da se krene, a studenti moraju da se društveno aktiviraju i izbore za svoja prava, i javni prostor u kom mogu da diskutuju.