„Čovek peva posle rata“ – analiza pesme Dušana Vasiljeva

„Čovek peva posle rata“ je jedna od najpoznatijih pesama Dušana Vasiljeva, srpskog pesnika čije stvaralaštvo obuhvata period posle Prvog svetskog rata. Pesma istražuje duboke rane i traume koje rat ostavlja na pojedinca i društvo, ali istovremeno izražava nadu i čežnju za boljim sutra.

Kroz svoje stihove, Vasiljev daje glas posleratnoj generaciji koja se suočava sa razaranjem i gubicima, ali se i dalje bori za obnovu i mir. Njegova reč je snažna i emotivna, odražavajući duboko lično iskustvo i univerzalne teme ljudskog postojanja.

Dušan Vasiljev – pesnik neprebola

Rođen je 1900. godine u Velikoj Kikindi, Dušan Vasiljev je bio poznati srpski pesnik, pisac i prozaik, koji se ističe i po tome što je bio jedan od najboljih srpskih ekspresionista.

Njegovo stvaralaštvo obuhvata period između dva svetska rata, koji je obeležilo burno revolucionarno doba i društveni prevrati, što je ostavilo snažan pečat na umetničkoj sceni tog vremena.

Dušan Vasiljev je poznat po svojoj poeziji koja preplavljuje snažne emocije, socijalne kritike i saosećanje sa ljudskom patnjom. Njegovo pesničko delo često odražava sopstvena iskustva i borbu sa progonstvom, bolešću i nepravdom iz detinjstva, što ga čini glasom marginalizovanih i obespravljenih.

Vasiljev se prvi put predstavio kao pesnik pesmom „Čovek peva posle rata“, objavljenom 1920. godine u časopisu Misao. Po objavljivanju, odmah je postao centralna figura posleratne književne struje. Kroz ovu pesmu, izražavajući svoja lična osećanja i misli, uspeo je da prenese kolektivna osećanja mladih koji su se vratili iz rata.

Tekst pesme

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?

Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; –
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine klanja,
radi ovog svetog saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni još samo šaku zraka
I malo bele, jutarnje rose –
Ostalo vam na čast!

“Čovek peva posle rata” – analiza pesme

U pitanju je pesma koja duboko odražava iskustvo posleratnog perioda. Dušan Vasiljev kroz ovu pesmu donosi intimni pogled na emocionalni i psihološki pejzaž mladih ljudi koji su se vratili iz rata.

Kada je u pitanju “Čovek peva posle rata” analiza pesme je izdašna i puna emocija. Pesma započinje sažetim opisom trenutka kada čovek počinje da peva nakon što je rat završen, što simbolizuje prelazak iz perioda sukoba u period obnove i refleksije. Prisutna je posleratna klonulost koja dovodi do gubitka snova.

U pesmi se oseća duboka introspekcija i emotivna težina. Vasiljev istražuje kako ratni doživljaji ostavljaju trajne tragove na pojedincima, prikazujući ih kao mlade ljude opterećene ratnim sećanjima i traumama, ali istovremeno kao ljude koji tragaju za nadom i novim počecima. Pesma se fokusira na unutrašnji svet protagoniste, njegove misli, osećanja i nostalgiju za vremenima pre rata.

Stil pesme je introspektivan, sa izraženom emotivnom dubinom i poetičnom snagom. Protagonista kao da se ispoveda, on protestuje protiv dešavanja i patnje koje je rat doneo, a onda doživljava prosvetljenje.

Dušan Vasiljev koristi simboličan jezik i metafore da bi preneo kompleksnost ljudskog emocionalnog iskustva nakon ratnih trauma. Uz sve to, ne postoji konkretna struktura ili povezana misao, stihovi se čine nabacanim, a sve to doprinosi emociji koju protagnoista doživljava i ispoljava.

“Čovek peva posle rata” analiza pesme nudi sliku koja  ne samo da osvetljava individualnu patnju i traume, već i kolektivna osećanja generacije koja je prošla kroz rat. Sve ono za šta se borio je je bilo prividno i neistinito, ali se u njemu rodila ljubav prema malim stvarima koje život donosi. 

„Čovek peva posle rata“ nije samo pesma o individui koja se suočava sa posledicama rata, već i o dubokom kolektivnom iskustvu koje odjekuje kroz generacije.

“Ja sam gazio u krvi do kolena,

I nemam više snova.”

Pesma počinje postavljajući mračan ton i sugerišući direktno učešće govornika u intenzivnom nasilju i patnji, evocirajući strahote rata ili sukoba; u istom stihu on govori i o posledicama preživljenog.

“Sestra mi se prodala

I majci su mi posekli sede kose.”

U ovom stihu se sugeriše moralna i emotivna propast unutar porodice ili zajednice, bilo zbog ekonomskih ili društvenih razloga, kao i poniženje ili gubitak dostojanstva.

“I ja u ovom mutnom moru bluda i kala

Ne tražim plena:

Oh, ja sam željan zraka! I mleka!

I bele jutarnje rose!”

Lirski subjekat se oseća zarobljenim u okruženju koje je moralno i emocionalno iskvareno, bez jasne izlazne tačke ili rešenja. On odbija materijalne stvari jer u njima ne vidi vrednost, već teži za potrebu za suštinskim ispunjenjem i govori o svojim skromnim željama.

“Ja sam se smejao u krvi do kolena,

i nisam pitao: zašto?”

Ironičan ton sugeriše da je pesnik preživeo strahote rata i traume, možda čak i prihvatio njihovu apsurdnost bez traženja smisla ili opravdanja, jer je isprva nije ni video. Smeh je posledica bezizlaznosti koju oseća..

“Brata sam zvao dušmanom kletim,

I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,

I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!”

Ponovo se govori o apsurdnosti rata u kojem se huška krv protiv krvi, odnosno, brat protiv brata, a oni izvršavaju naredbe. Dakle, oslikava se razdiranje porodičnih veza ili socijalne dezintegracije usled rata ili sukoba. Drugi stih govori o tome kako čovek u ratu ide protiv svih svojih instinkta.

“A danas mirno gledam kako mi željenu ženu

gubavi bakalin grli,

i kako mi s glave raznosi krov; –

i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.”

Njegovu ženu ljubi baklin, a on nema ni snage ni volje da mu se sveti, niti suprotstavi, rat je u njemu izazvao apatiju. Oslikava se emotivna i psihološka iscrpljenost.

“Ja sam do juče pokorno sagibo glavu

I besno sam ljubio sram.

I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –

Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena

i preživeo crvene godine klanja,

radi ovog svetog saznanja

što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:

Oh, dajte meni još samo šaku zraka

I malo bele, jutarnje rose –

Ostalo vam na čast!”

U ovim strofama se upoređuje lirski subjekat na samom početku rata kada je bio pokoran i kada je trpeo sve što mu je naloženo, a onda se vidi kontrast njega u sadašnjosti koji je postao svestan samog sebe i svega što se dešava. On ponavljanjem naglašava svest o sopstvenoj ljudskosti i individualnosti usred traume i iskušenja.

Poslednja strofa ponavlja glavnu misao koja govori da sve što lirski subjekat želi jesu male životne stvari koje ispunjavaju dušu svakog čoveka. Ne želi ni osvetu ni materijalno bogatstvo, samo bogatstva koja život nudi, a sve ostalo “ostavlja na čast” onima koji su izazvali sva društvene neprilike.

Ovo je ispovest čoveka koji je spreman da oprosti, koji čezne za pročišćenjem i pravim vrednostima, jer upravo te prave vrednosti koje sami sebi postavimo u životu nam niko ne može uzeti.