Đulići uveoci Jovan Jovanović Zmaj – analiza zbirke i pojedinačnih pesama
Pesnik Jovan Jovanović Zmaj pesme ljubavnog karaktera smatra idealom postojanja i upravo kao takve ih i prikazuje. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljim pesmama, te se obrađuju kao obavezna lektira u školama.
Takve pesme Jovan Jovanović Zmaj objedinjuje u ciklus pesama Đulići. Đulići su pesme koje govore o ljubavnoj i porodičnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajevog života, nakon što je verio i oženio svoju ljubav, Ružu, i s njom počeo da stvara porodicu.
Ali ta sreća je vrlo brzo bila ugašena. Četvoro od petoro Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi, potpuno drugačiji ciklus pesma, pod naslovom Đulići uveoci”.
Đulići uveoci zbirka pesama, je za razliku od prvog ciklusa, zbirka elegija, veoma tužnih tematika i izrazito setne atmosfere, koja je podražavala pesnikovu bol nakon gubitka najmilijih.
Pisac: Jovan Jovanović Zmaj
Književni rod: Pesme, poezija (Zbirka pesama)
Književna vrsta: Ljubavne lirske, elegične i metafizičke pesme
Jovan Jovanović Zmaj Đulići uveoci – pesme bola i smrti
U zbirci Đulići uveoci analiza pesama dočarava čitaocima stanje agonije i bola lirskog subjekta, kroz koje prolazi zbog saznanja o neminovnoj smrti dece i žene, i svoje nemogućnosti da im, i kao lekar, pomogne.
Za pesnika svetlosti kakav je bio Jovan Jovanovič Zmaj Đulići uveoci predstavljaju prelaz sa uobičajenih, ljubavnih tema, na izrazito elegične, setne, i tonski niske stihove. Zbirka pesama Đulići uveoci je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.
Đulići uveoci zbirka pesma se nadovezuje na zbirku Đulići ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Za književni postupak kao što je analiza Đulići uveoci nisu teški za određivanje jer, dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili – oni nestaju sa ovoga sveta.
Druga zbirka je gorka i duboka u svojoj gorčini i tuzi. Tema zbirke Đulići uveoci je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stvari promenile.
Zbirku Đulići uveoci Zmaj završava sa 69. pesmom u ciklusu. U svim pesmama dominiraju dva osećanja: to su bol i tuga zbog gubitka porodice. U čitavoj zbirci Đulići uveoci, nalazimo snažna pesnikova osećanja – duboku bol i nemir.
Ta osećanja ostaće u njemu zauvek. Za pesnika u kog se sada pretvorio Jovan Jovanović Zmaj Đulići uveoci pesme postaju stihovi u kojima je osnovno osećanje smrt, te ih tako možemo okarakterisati kao metafizičku poeziju i povežemo sa onostranim svetom.
Uvodna pesma zbirke Đulići uveoci
Zbirka Đulići uveoci u prvoj pesmi peva o vremenu i njegovom proticanju; o tome kako čovek nema sposobnost ni na šta da utiče. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka – tugu uopšte.
Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti. Seća se vremena provedenog uz njih. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno – u opšteljudsku bol. Pesnik na kraju govori da iako tamo gde su oni nema ničeg, oni će biti srećni, jer će biti zajedno.
Pesma “Pođem, stanem, idem, zastajavam”
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne, ne sme umreti!“
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Analiza pesme Pođem, klecnem, idem, zastajavam
Pođem, klecnem, idem, zastajavam pesma je kojom je Zmaj predstavio poslednje, očajničke trenutke pre smrti svoje supruge. U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život.
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”
Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu.
Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svakako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.
Jurim, bežim, ka očajnik kleti.
Ovde su stavljeni, jedan pored drugog, dva suprotna glagola (koji se isključuju). Jurim – ići za nekim da bi ga uhvatio i bežim – ići od nekoga da ne bi bio uhvaćen. Ovaj dodir glagola suprotnog značenja samo je slika psihološkog stanja apsolutne izgubljenosti.
Reči bez pameti nam iskazuju svesnost lirskog subjekta da se uzalud nada, i da je smrt neizbežna. Pođem, klecnem, idem, zastajavam pesma prestavlja središnji motiv pesme – a to je čovek pred smrću.
Značenje naslova Pođem, stanem, idem, zastajavam
Analiza pesme Pođem, stanem, idem, zastajavam donosi nam naporedan odnos glagola kretanja u gradativnom nizu koji imitiraju otkucaje sata. Jezik je jednostavan, bez metafora, bez neobičnih leksičkih obrta, bez patosa. Međutim leksičko – sintaksička upotreba glagola postiže izvanredne umetničke efekte.
Dinamizam, kao osnovno umetničko sredstvo ove pesme. Dinamizmu osećanja, govora, kretanja, doprinose glagolski oblici koji čine trećinu leksičkog fonda pesme.
Učestalost glagolskih oblika (kretanja i govorenja) dočarava sliku izgubljenog, bespomoćnog i očajnog čoveka – oni su, u stvari, fizička manifestacija psihološkog stanja lirskog subjekta.
Asimetrični trohejski deseterac doprinosi ritmu i ekspresiji pesme:
- Cezura (pauza) je posle četvrtog sloga (4//6) (Pođem, klecnem//idem, zastajavam)
- Prvi polustih je, po pravilu, sastavljen od dve trohejske akcenatske celine (Pođem, /klecnem; // vičem /zemlji)
Dinamizam se postiže i čestim ponavljanjima:
Anaforsko ponavljanje (na početku stiha)
- Vičem (bogu) – Zborim reči
- Vičem (pravdi) – Zborim reči
- Vičem (zemlji) – Zborim reči
- Vičem (sebi)
Refrenom: Ne sme nam umreti!
U poznijim pesmama zbirke Đulići uveoci bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je shvatio da smrt ne može pobediti, njegova poslednja borba sa njom je pokušaj da tugu pretvori u stihove. Tu njegovu zamisao nam približavaju pesme:
Otkide se misao
Krila i okrilja vremena
Jesen
Lirski subjekat se trudi da ovekoveči stihovima one koji su umrli. To cveće od pesama, punih tuge i bola, predstavlja čitava zbirka “Đulići uveoci”. Pesme u zbirci postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoge generacije kroz koje će živeti i njegova porodica.
