Drugačije i efikasnije obrazovanje – bez školarina?

Ovih dana smo dosta usresređeni na promene koje se dešavaju u visokom obrazovanju i uvođenje novog zakona u Srbiji. Pitanja koja se vrte su zašto je školarina na našim univerzitetima precenjena u odnosu na uslove studiranja, koja je specifikacija troškova naših studija, zašto je prosek studiranja toliko visok, zašto se ne poštuje Bolonjska deklaracija, da li mi uopšte imamo formu obrazovanja za koju tražimo reforme, šta se krije iza postavljanja milion i jednog harača studentima, itd.

Plaćanje studija je često studentima jedna od motivacija da završavaju studije u roku. Kažu da imamo i više nego dovoljno ispitnih rokova, pa nam ih zato ukidaju. Tako je, jer kao što kaže moj profesor, na zapadu imaju dva roka da polože jedan ispit, jer podrazumevaju da niste za tu materiju ako ne možete posle slinih vežbi, testova i položenih i vrednovanih kolokvijuma da ih položite. Sasvim fer. Baš bih volela da neke od naših, pristrasnih i subjektnivih profesora, posvećenim radu sa studentima ravnim nuli, vidim kako argumentuju apsolutno obrnutu situaciju kod nas. No, nadam se da će se ovo rešiti sada i jednom za svagda i da ćemo imati jasne i dugoročne uslove po kojima ćemo mi završiti studije, a mlađe generacije nastaviti sa uživanjem. Ili nećemo, jer nije do “njih”.

Pogledajte dva ekstremna primera u Evropi – Nemačku i Veliku Britaniju. Gde smo mi, a gde je Evropa, to je drugo pitanje, ali dok je kod nas neizvesno u svakom pogledu, da se informišemo kako to izgleda u zemljama sa visokim životnim standardom.

Čiju formu obrazovanja biste podržali?

Na svim nemačkim univerzitetima školovanje će biti besplatno počevši od ove godine. Poslednja oblast, Donja Saksonija, i zvanično je ukinula školarine, što predstavlja istorijski trenutak za nemačko (i evropsko) obrazovanje. Obrazovanje se u većem delu Evrope već veoma razlikuje od onoga kako je u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi ili Australiji. Pre svega, u skandinavskim zemljama – Švedskoj, Norveškoj i Danskoj – obrazovanje je besplatno već nekoliko godina, a druge zemlje polako počinju da prate taj trend.

„Školarine su socijalno nepravedne. Posebno obeshrabruju mlade ljude koji nisu iz tradicionalnih akademskih porodica. Osnovni zadatak politike je da obezbedi da mlade žene i muškarci mogu da studiraju besplatno i sa visokim kvalitetom standarda.“ ~ D.S., Hamburg

Zaista je opšti trend, izgleda, u svetu da se smanje ili eliminišu školarine za visoko obrazovanje. Izuzetak je Velika Britanija. Školarine u Britaniji počinju da pariraju onima u SAD-u. Izgleda je njima logičnije da tretiraju visoko obrazovanje kao investiciju u budućnost zemlje. Američki model, koji je imao uspeha, sada ima rezultate koji su katastrofalni – SAD ima više od jednog triliona dolara studentskog duga, a broj samo raste, što naglašava ekonomsku krizu u zemlji. Dakle, pitanje koje se iznova pojavljuje i koje postavljamo je…

Zašto školarine postoje?

Zašto su uopšte nemački univerziteti uveli školarinu? Odgovor je jednostavan, ali neprijatan – jer su tako političari želeli. Samozvani „modernisti“ zalagali su se za njihovo uvođenje još od ujedinjenja Nemačke. Kulturne razlike između Istoka i Zapada su u početku sprečavale ovaj plan, ali 2005. godine, sud je odlučio da univerziteti imaju pravo da uvedu naplatu školarine, sve dok su one „umerene“ i u skladu sa „iznosom omanjih kredita“.

Veliki deo ove odluke bio je narodni pokret. Studenti su protestovali masovno, građanska inicijativa prikupila je 70.000 potpisa, a vladajuća stranka Hrišćansko-demokratske unije, boreći se za reizbor u 2008. godini, obrnula je pravac kako bi zadržala vlast. Možemo reći da je politika odigrala ključnu ulogu – političari su lovili glasove studenata. Konzervativni premijer Bavarske, prestrašen referendumom o školarinama, praktično je primorao svog liberalnog koalicionog partnera da ih ukine. Krajnji rezultat bio je pozitivan, to je jasno.

To je zanimljiv preokret i iz drugačije perspektive: mnogi studenti iz siromašnih zemalja u EU (kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska, itd.) traže bolje visoko obrazovanje i koriste slobodno kretanje u EU. Međutim, život u Norveškoj ili Danskoj je često preskup za njih. Manji troškovi života u Nemačkoj, u kombinaciji sa većim ekonomskim i industrijskim sektorom, gotovo će sigurno namamati studente iz inostranstva, željne da uče i da nađu posao, u Evropu. Na ovaj način, Nemačka takođe obezbeđuje veliku konkurenciju i priliv talentovanih mladih umova – takoreći, “priliv mozgova”.

Situacija u Velikoj Britaniji je dosta drugačija. Studenti su takođe protestovali, što je redak slučaj u toj zemlji. Primenjeno je dosta političkog pritiska na vladu – a ipak ne samo da se školarine nisu umanjile, već su nastavile da se povećavaju. Zašto je jedna zemlja sa takvom bogatom istorijom u obrazovanju (verovatno najbogatijom) tako nepopustljiva u nameri da održi obrazovanje skupim?

Teško je ukazati na samo jedan uzrok ove razlike.  Jedan od glavnih problema leži u velikoj razlici između univerziteta. Naravno, Engleska ima dva najstarija i najprestižnija univerziteta u svetu (Oksford i Kembridž), ali postoji veliki jaz između njih i drugih. Ne u smislu nivoa obrazovanja, ali u smislu tradicije i socijalne interakcije. Britanija nema univerzitetsku zajednicu, nemaju razvijeni nivo saradnje među univerzitetima, kao što ima Nemačka.

Istorijski gledano, samo bogata elita bila je u stanju da se visoko obrazuje. To je usađena ideja ljudima, a iako je sada mnogi odbacuju, njeno prisustvo se još uvek može osetiti. Osim toga, i Laburisti i Konzervativci su držali obrazovanje na dnu svojih prioriteta, a posle izbora, Liberalne demokrate neslavno su izdale svoj najznačajniji manifest: eliminaciju univerzitetskih školarina u potpunosti.

Engleski političari tvrde da su realni – da javno finansiranje obrazovanja nije i da ne može biti održivo. Ipak, skandinavske škole su zadržale svoje visoke standarde obrazovanja i nakon ove promene. U međuvremenu, Amerika ostaje sa gotovo nerešivim problemom porasta studentskih kredita i ekonomskim deficitom.

Ko je u pravu?

Kao i obično, izgleda da ćemo morati da sačekamo nekoliko decenija pre nego što rezultati postanu jasni. Čini se čudnim da dve najmoćnije ekonomije u Evropi imaju različite pristupe obrazovanju. Neka vreme reši koji je od tih suprotnih pristupa najbolji. Za to vreme, mi u Srbiji, daleko od ovakvih životnih standarda, možemo samo da se nadamo da ćemo bar imati usklađene školarine sa dohocima, a da ih naša deca jednog dana neće ni plaćati.