Ilija Čvorović današnjice – Reč profesora #2
Govorim đacima o Majakovskom i o njegovom delu „Oblak u pantalonama“. On je na neki način svoj lični neuspeh u ljubavi prebacio na problem društvenog sistema. Po njegovom mišljenju u kapitalizmu nema sreće, pa čak ni lične sreće pojedinca.
„A šta u komunizmu, socijalizmu svi imaju ličnu sreću, tamo sigurno samo cvetaju ruže!“, mislim.
Prošli smo mi truli kapitalizam u kom je moj deda sagradio kuću u kojoj živim, socijalizam u kom je moja majka radila dva posla, da bi izvela na put sestru i mene (niko nam nije bio član partije), i sada živimo u demokratiji u kojoj ja jedva mogu da iškolujem decu, uz tri posla.
Ali nešto sam primetila, znate ono – jednom lopov –uvek lopov, jednom komunista – uvek komunista. Ova prva tvrdnja je još i promenljiva, ali bogami ova druga je istinita.
Promenismo mi vlasti, ali se komunistički duh još oseća. Mogu političari da se predstavljaju kao političari demokrate, levog centra, desnog centra, ma neka bude i kosi centar svi su oni učenici jedne iste škole, ista im je retorika, ponašanje.
Doduše, škole su promenile naziv, više nisu političke škole, već su to usavršavanja, seminari, kursevi, ali im ciljevi, zadaci i metode ostadoše iste.
Kada u četvrtoj godini srednje škole analiziramo delo Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ deca se slatko smeju, kao da je ovo delo neka bajka, ne shvataju oni koliko je sve to još uvek aktuelno kod nas. Iliji je ubačen kod u DNK da posmatra, da javlja, da čuva svoje od tuđeg uticaja.
Tito je govorio: „Živite kao da će sto godina biti mir, a spremajte se kao da će sutra biti rat!“ Nas još uvek podsećaju na rat, jer samo tako uspevaju da kriju ono očigledno, koliko teško živimo. A i narod je čudo – ma preživećemo, samo da nema rata.
I mi danas, kao i Ilija treba da osmatramo i javljamo, tako su nam preporučili. Stalno nas bombarduju da prijavimo krađu, maltretiranje, utaju poreza. Ilija je išao u policijsku stanicu da prijavi, a mi sada možemo i da javimo preko telefona, osavremenili smo se.
Padne sneg u februaru, ne može se doći ni do radnog mesta, ni do škole. Niko se od nadležnih ne oglašava. Sat vremena pred kraj prepodnevne smene su nam javili da možemo da skratimo časove, a popodnevna smena se otkazuje. Jako su ljubazni, a šta je sa onim jadnicima koji su putovali do škole dva sata iz prepodnevne smene?
Pitali smo ih šta ćemo za ponedeljak, jer sneg neće prestati da pada ceo vikend, to se najavljuje već deset dana. Naravno da još ne znaju, tek je petak, dva sata popodne. A ja se ljutim na decu kad ne razmišljaju unapred o sledeća tri koraka koja treba da naprave. Ovi su mi nadležni, ne smem da se ljutim.
Oko tri sata nam šalju poruku, kao iz Titovog doba: „Osmatrajte vremenske prilike, procenite sigurnost učenika i svakodnevno nas obaveštavajte.“
Šta, da ih svi redom zovemo i da ih obavestimo da pada sneg? A gde to oni žive? Verovatno u nekom svom virtuelnom svetu u kome sneg ne postoji.
Ma Ilija Čvorović je malo dete.
U predvečerje nam je potpredsednik vlade rekao da smo ipak na raspustu, verovatno je neko osmatrao i ocenio da je ipak veliki sneg i javio mu.
Sutradan je uvedena vanredna situacija jer lokalna samouprava ne može da reši tekuće probleme. A kada smo ikada mi mogli nešto da rešimo, uvek smo negde išli po mišljenje – Evropa zahteva, Hag traži, MMF ne da, ko pita nešto lokalce, sad je globalizacija.
Iliji Čvoroviću je podstanar bio sumnjiv jer je hteo da kupi kuću. „Pa koji čovek poštenim radom može da zaradi tolike pare, to su pare CIA-e.“ Tako je bilo tadašnje shvatanje naroda. Danas je malo modifikovano, pitanje je šta bi danas Ilija mislio.
Uveliko se zahuhtava predizborna kampanja. Ona se kod nas svodi na optuživanje partija međusobno ko je uzeo više iz ovog fonda, iz onog fonda. Stalno govore o nekim milonima, kao da nisu slušali jednog našeg političara:
„Ja sam im lepo rekao da kraduckaju.“
Kad smo mi čudan narod pa bi milionče da zaradimo preko noći. Neko je to i uspeo, zato za svaki praznik turističke agencije uvek prodaju sve aranžmane unapred, posebno one u inostranstvu.
Moje dete preko DVD-ja gleda London, Grčku, Španiju.
„Mama, ja bih da putujem i da vidim uživo London.“
„I mama bi sine.“
To vam je ona statistika, neko jede meso, neko kupus, u proseku jedemo sarmu. Neko gleda uživo, neko preko DVD-ja, u proseku svi su videli. Statistika je čudo.
I lopovi su čudo, nekada su krali u inostranstvu, kad smo već kod njega, i plen donosili ovamo, a ovi danas kradu od nas i plen nose u inostranstvo.
Stvarno smo specifični, sećam se još uvek reči Slobodana Miloševića pred kraj bombardovanja: „Pobedili smo!“
Ma žilav smo mi narod, pobedili smo Turke, Nemce, NATO, sankcije, ma šta je za nas svaka transformacija iste političke škole, to je mačiji kašalj. Samo još da pobedimo sebe i da postane jednom Srbin uvek Srbin, ako može bez onog dela da se sekirom sečemo, jer gde bi nam onda bio kraj.
