Impresionizam

Javlja se ranije u slikarstvu (70ih, do 80ih godina 19. veka), a u književnosti u 90im, a u punom vidu razvija se početkom 20. veka pa traje i u drugoj deceniji 20. veka.

1874. godine se rađa ovaj pravac.

Impresionizam je u početku imao pejorativno značenje, a posle prihvaćen kao naziv pravca. Naziv je nastao od reči impresija što znači utisak – nije bitan sam predmet, već utisak o njemu.

Jako izraženo kod Monea, on je radio experimente sa katedralom u Ruanu, napravio je 12 kompozicija istog objekta posmatranog u više doba dana (ujutru, u podne, uveče…). To je radio i sa stogovima sena (18 kompozicija), lokvanjima (čak 60) i tako dalje.

Jako je važna psihološka komponenta.

Impresionizam takođe odlikuju dekadencija, pesmiziam i vezanost za prirodu.

Razvija se i impresionistička kritika koja polazi od utiska koji delo ostavlja na čitaoca, naš najpoznatiji kritičar bio je Jovan Skerlić.

Od pisaca, jedino kod Dučića možemo pratiti impresionizam.

Anton Gustav Matoš i Vladimir Nazor su impresionisti u hrvatskoj, a Ivan Cankar i Oton Župančić u slovenačkoj književnosti.