Internet – komunikacija bez autoriteta
Internet.
Najegalitarniji način komunikacije koji su ljudi do sada napravili. Medij na kome svako može slobodno da iznese svoje mišljenje.
Kao takav Internet je sredstvo pomoću kog svako može da se obrati celoj planeti. Bilo u pitanju sedamnaestogodišnja devojčica sa Filipina ili sredovečni američki advokat, svačiji glas se čuje isto. Brzina kojom je Internet došao, osvojio i promenio svet je ogromna. Nisu svi ljudi bili jednako spremni za te promene, niti ih svi jednako razumeju. Mladi ljudi odrasli u vreme Interneta razumeju novi svet gde svako ima pravo na svoje mišljenje. Mnogi se ni ne sećaju vremena pre Interneta. Ali postoje i neki drugi ljudi, mahom stariji, koji pružaju otpor promenama i svetu koji se menja.
To naravno nisu svi ljudi odrasli u vremenu pre Interneta, daleko od toga. Mnogi su prigrlili promene i novi svet pred njima. Nažalost, nisu svi. Najgore od svega, najveći otpor novim načinima komunikacije pružaju ljudi koji su nekada upravo i bili pobornici slobode govora i medija. To su neretko ljudi navikli na rad u starim medijima, novinama, radiju, televiziji, nespremni da izađu iz svojih ekosistema i ustaljenih normi i zakorače ka novom svetu.
Tako imamo nekada ugledne novinare koji sa nipodaštavanjem gledaju na te „komentatore po Internet forumima i blogere“ koji su došli niotkuda i bez ikakvih kvalifikacija im se, verovatno, mešaju u posao. I ugrožavaju ih izgleda.
Imamo i zakonodavce koji u potpunosti ignorišu poslovne potrebe Internet zajednice, ostavljajući na snazi nepotrebno komplikovane i restriktivne zakone i uredbe. One ne samo da otežavaju poslovanje privrednicima nego i korišćenje Interneta od strane običnih korisnika koji bi možda želeli nešto da kupe.
Zajedničko ovim grupama je gledanje Interneta i njegovih korisnika sa visine. Nekada je za dostizanje prava da se nečiji glas čuje bilo potrebno mnogo vremena, truda i zalaganja. Danas je to zahvaljujući tehnologiji dostupno svima, kao što bi i trebalo da bude. Mnogima se to ne sviđa i smatraju da im ugrožava postojanje, dopuštajući svakome da dovede u pitanje njihovo mišljenje i deli to sa drugim ljudima. Najteže je odgovarati na nezgodna pitanja koja ljuljaju nečiji decenijski položaj i dovode u pitanje njegove stavove i način razmišljanja.
Ono šta je neophodno da se razume je da za postavljanje pitanja nije potrebna nikakva kvalifikovanost. Slobodno i kritičko razmišljanje su u ljudskoj prirodi i niko nema pravo da to dovodi u pitanje samo zbog toga što postoji mogućnost da uzdrma njegov iz nekog razloga ustoličen položaj i autoritet.
Nažalost, u poslednje vreme se javlja i jedna druga pojava. Neki ljudi na srpskoj IT sceni, koji su tu došli prvi i postavili svoju zastavicu, sa iste te visine posmatraju „obične“ korisnike Interneta i društvenih mreža koji dovode u pitanje njihov zamišljen autoritet i dostignutu poziciju. U određenoj meri je tužno takvo ponašanje pojedinaca koji, iako su uspeli na Internetu i od njega žive, ne razumeju njegovu esenciju i šta ga čini najvećim izumom čovečanstva još od vatre i točka.
Internet pripada svima i svako ima pravo da se njegov glas čuje. Pravo prvenstva onih koji su došli prvi ne postoji. Internet predstavlja ljudsku rasu i određen nivo kolektivne svesti i nasleđa, i kao takav ne poznaje autoritete po starešinstvu i prošlosti nego po zaslugama u sadašnjosti i perspektivama za budućnost. Budućnost koja će doneti još veće i brže promene na koje će svako morati da se prilagodi.
Na planeti na kojoj postoji toliki broj podela i raslojavanja, društvenih klasa i kasti, uskraćivanja prava i ugnjetavanja, Internet je jedino mesto koje poznaje egalitarnost, svetlo na kraju tunela i nadu da možda ipak nećemo u potpunosti uspeti da se samouništimo. I kao takav mora da o(p)stane.
