banner-2

Ivo Andrić Most na Žepi

Ivo Andrić Most na Žepi objavljuje 1925. godine. U pripoveci je opisana gradnja mosta na Žepi, reci koja često nabuja, i koju stanovnici još uvek nisu uspeli ukrotiti mostom. Do sada im je odnela nekoliko drvenih mostova (sličnom tematikom, 20 godina kasnije, bavi se i Nobelovom nagradom ovenčan roman „Na Drini ćuprija”, pa se baš Most na Žepi pripovetka smatra uvertirom za roman).

Pripovetka Most na Žepi priča naizmenično o sudbine dva lika – velikog vezira Jusufa i bezimenog neimara, koji je most na Žepi gradio u vezirovu čast.

Pripovedač nam jasnim rečenicama pripoveda celu priču. Različiti segmenti priče su čvrsto povezani, iako se vezir kao pripovedač često vraća u prošlost i retrospektivno priseća svog detinjstva.

Most na Žepi – simbolika mosta

U pripoveci Most na Žepi Ivo Andrić opisuje mnoge vrednosti, ali i univerzalne istine. Ističe napore čoveka da svet prilagodi sebi te da se bori protiv sila prirode koje ponekad uništavaju sve pred sobom. U pripoveci kakva je Most na Žepi simbolika mosta se ogleda u naglašenom čovekovom porivu da podredi svet i prirodu oko njega, ali i u sebi da dovede red – što veliki vezir Jusuf nije uspeo.

U pripoveci možemo da uvidimo i kako umetnost nadživljava samog čoveka koji je stvara, pa čini da pobeđuje i samu smrt. S druge strane priče, imamo neimara koji ne traži prijateljstvo, pohvale ili pomoć ni od koga. On ni ne žudi za materijalnim stvarima, već živi za svoj posao. Nije tražio mnogo, ali je svojim radom pružao mnogo i olakšao život mnogim ljudima.

Pisac: Ivo Andrić

Književni rod: Epika

Književna vrsta: Pripovetka

Vreme i mesto radnje: Selo Žepa, kraj istoimene reke u Bosni, pred kraj vladavine Osmanske imperije.

Ivo Andrić Most na Žepi prepričano i analiza

U pripoveci Most na Žepi cela priča je pisana u trećem licu, a u epilogu se pripovedač odmiče od stajališta objektivnog pripovedača i priča nam zašto i kada je odlučio da sazna nešto o historiji mosta na kojem se jednom odmorio.

Most na Žepi prepričano delo

Na početku priče Most na Žepi fabula nam predstavlja velikog vezira Jusufa, koji je zbog opasne intrige završio u zatvoru. Celu zimu je proveo dokazujući svoju nevinost, da bi, napokon, izašao kao pobednik. Međutim, dok je bio u tamnici, u nemilosti osame, vezir se setio svog porekla i sela Žepe, iz kojeg su ga odveli kao devetogodišnjaka.

Istog leta razgovarao je sa ljudima iz Bosne, raspitujući se o svom rodnom selu. Raspitivao se o najpotrebnijim građevinama u selu. Iako im je džamija izgorela, a česma presušila, meštani rekoše da im je najgore što nemaju most na Žepi.

Selo je na bregu, pokraj ušča Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe. (Kakav god most načine, voda ga odnese). Vezir odluči da pokloni šest ćilima za džamiju i novac da se ispred nje izgradi česma sa tri lule. Istovremeno odluči da sagradi most na Žepi.

U to vreme, u Carigradu je živeo jedan Italijan, koji je važio za vrsnog neimara. Vezir odluči da baš njega unajmi, i do zime se nađoše u Višegradu. Neimar je dugo i ispitivao materijale za budući višegradski most. Stanovao je u brvnari, koju je sam podigao u blizini mosta.

Kad je otpočeo rad, svet se skupljao da gleda kako majstori menjaju tok reke i polovinu suvog korita. Međutim, Žepa se nije dala lako ukrotiti. Istog dana, kad su majstori završili, udari jaka kiša, nabuja Žepa i provali nasip. Među radnicima i narodom poče mišljenje da Žepa ne da mosta na sebi. Već treći dan, neimar naredi da se udari novo kolje, dublje i snažnije.

15 dana pre Mitrovdana, meštani ugledaše kako se, sa obe strane Žepe, iz tamnosivog stenja, uzdiže beo, gladak zid, opleten skelama kao paučinom. Gradnja ponovo biva prekinuta zbog mraza. Naredne godine, pred Đurđevdan, vratiše se zidari i i do leta završiše most.

Vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene, most na Žepi je izgledao je kao da su obe obale izbacile, jedna prema drugoj po mlaz vode. Na mestu gde su se mlazevi sudarili, nastao je luk, koji lebni nad ponorom.

Varošani iz Višegrada i Rogatice, dolazili su da mu se dive. „Valja rodit vezira!” odgovarali su im Žepljani. Dok su još prvi putnici prelazili preko mosta, bezimeni neimar pokupi stvari i pođe put Carigrada. Na dva grada do cilja, razbole se od kuge.

Jedva držeći se na konju, stigne u bolnicu italijanskih fratara i sutradan izdahnu. O tome su izvestili vezira. Kako je neimar uzeo samo četvrtinu plate, a nije imao naslednika, jedan deo novca vezir isplati bolnici, a ostatak podeli sirotinji.

U nastavku priče govori se o tome kako je jedan učeni musliman napisao stihove i molio da se urežu u zid mosta. Vezir je sedeo dugo nad tom molbom. Tada počeše govorkanja o vezirovoj promeni; sve češće je razmišljao o svojim godinama u tamnici i postade osetljiviji za stvari oko sebe.

Smetali su mu predmeti u njegovom okruženju. Odnekud, ustali se u njemu misao da svako ljudsko delo i svaka ljudska reč mogu da donesu zlo. Precrtavao je stih po stih, i ostavi samo svoju devizu: U ćutanju je sigurnost. Ali, na kraju, precrta i to, pa most ostade bez imena i znaka.

Ivo Andrić Most na Žepi analiza likova i dela

U pripoveci Most na Žepi likovi kojima ćemo se najviše baviti su neimenovani neimar, Italijan i veliki vezir, Jusuf. Detaljnija analiza Most na Žepi razlaže na motive nepostojanosti, nepripadnosti i rezultira smrću – odnosno, kratkim ljudskim vekom, u odnosu na besmrtne građevine.

Jusuf – glavni lik pripovetke Most na Žepi Ive Andrića

Most na Žepi priča o velikom veziru, Jusufu, koji nikako ne može da zaboravi što mu se dogodilo dok je bio utamničen, pa ga je polako obuzimao strah i nepoverenje prema svima i svemu. Počinje da veruje da sve u sebi sadrži neko zlo, pa se povlači u sebe i zaboravlja smisao svega u šta je nekada verovao. On umire u sebi.

U priči o gradnji mosta na Žepi sve se vrti oko velikog vezira Jusufa i bezimenog neimara, Italijana. Jusuf je tipični predstavnik našeg čoveka. Kao devetogodišnjaka, silom biva odveden u Carigrad za vreme Otomanske imperije.

Tamo je doživeo da se vine u neslućene visine i dogura do čina velikog vezira. Isto tako, Jusuf uspeva da padne i do samog dna (boravka u tamnici). Tamo su mu dani dugi, a noći još duže. U najtežim trenucima, misli ga vraćaju u detinjstvo. Seća se daleke Bosne i svog rodnog sela, Žepe.

Kad povrati vlast i slavu, donosi odluku da u svom selu izgradi neku građevinu po kojoj će ostati upamćen. Međutim, kad je neopisivo lep most zablistao nad ponorom Žepe, Jusuf nije uživao u slavi. Doživljaji iz tamnice bili su mu pred očima u svakom trenutku. Stvari i ljudu oko njega smetali su mu do te mere da su ga odveli u ludilo.

Italijanski neimar – genijalni osobenjak

Neimaru ne saznajemo ime, ali je okarakterisan kao genijalan i uzoran graditelj mostova. Kao i svi genijalci, pomalo je osobenjak: mrvi kamen i jezikom proverava malter višegradskog mosta, sam je sebi napravio brvnaru, jer neće da stanuje sa drugima, sam sebi kuva…

Iz priče Selima Ciganina, koji mu je iz Višegrada donosio potrepštine, i jedini ulazio u njegovu brvnaru – saznajemo da vodi neuredan život. U ledenoj brvnari sedi umotan do pazuha i sa kapom od medveđeg krzna na glavi, kao i da stalno struže neko kamenje.

U pripoveci Most na Žepi tema i glavna okosnica radnje je povratak starog vezira u rodni kraj. Isto tako, uporedo se istražuju i opisuju motivi nepripadanja, otuđenosti i propuštenog života. Vezir Jusuf više ne pripada ni osmanskom ni bosanskom svetu i njegovo biće, pod težinom zivotnih događaja, to oseća.

Podeli