Klasifikacija troškova

Sa aspekta vezivanja za proizvode i nosioce postoje direktni (pojedinačni) i indirektni (opšti) troškovi.

Direktni troškovi se mogu neposredno vezati za pojedinačni proizovod, na osnovu originalne dokumentacije. Na primer: troškovi materijala, …

Indirektni troškovi se ne mogu neposredno vezati za pojedinačne proizvode, alociranje se vrši pomoću uslovih baza, ključeva za raspodelu.

Što je širi krug direktnih troškova to je tačnija kalkulacija.

Možemo ih prepoznati i u fazi proizvodnje i u fazi realizacije.

U fazi proizvodnje:

• Direktni troškovi su: materijal za izradu, troškovi plata izrade, posebni pojedinačni troškovi proizvodnje.
• Indirektni troškovi su: troškovi nabavke, opšti varijabilni troškovi proizvodnje sa tehničkim upravljanjem, opšti fiksni troškovi proizvodnje sa tehničkim upravljanjem.

U fazi prodaje:

• Direktni troškovi su: pojedinačni troškovi marketinga.
• Indirektni troškovi su: opšti troškovi markteinga, opšti troškovi uprvljanja i administracije.

Sa stanovišta mesta troškova takođe postoji podela na direktne i indirektne troškove. Razlika jeste što je sa stanovišta mesta troškova širi krug troškova.

Sa aspekta mogućnosti kontrole troškova postoje:

• Kontrolabilni troškovi – pod kontrolom su menadžera. U dugom roku su svi troškovi kontrolabilni.
• Nekontrolabilni troškovi – nisu pod kontrolom menadžera.

Ova podela je pre svega vezana za segmente preduzeća.

Kontrola troškova ne mora uvek biti apsolutna. Ova podela zavisi od stepena dodeljenog ovlašćenja.

Teško je identifivati kontrolabilne troškove jer se ne poklapaju ni sa jednom klasifikacijom (najsličniji su varijabilnim i direktnim, širi su pojam, svi varijabilni jesu i kontrolabilni). Direktni troškovi su širi koncept od kontrolabilnih i razlikuju se između preduzeća (zavisi od stepena ovlašćenja nad divizionim menadžerima).

Da li su neki nekontrolabilni troškovi mogu pretvoriti u kontrolabilne? Prvi način je da proširimo stepen odgovornosti, a drugi da promenimo način merenja.

Dodatni troškovi se mogu podeliti na:

• Marginalne troškove – promena u ukupnim troškovima dodavanjem ili oduzimanjem jedne jedinice, koriste se u kratkom roku.
• Inkrementalne troškove – promene u ukupnim troškovima koje nastaju kao posledica prelaska sa jednog na drugi plan aktivnosti (postojeći metod proizvodnje). Koriste se i u kratkoročnom i u dugoročnom odlučivanju.
• Diferencijalne troškove – razlikuju se između alternativa u razmatranju, koriste se kod donošenja poslovnih odluka. Nije ih jednostavno identifikovati u praksi, nisu slični ni jednoj kategoriji. Diferencijalni troškovi mog biti i varijabilni i fiksni. Najčešće jesu varijaiblni diferencijalni a fiksni nisu diferencijalni. Mogu se koristiti i kratkoročno i dugoročno.

Sa stanovišta značaja troškova postoje:

• Relevantni troškovi – oni od kojih odluka zavisi
• Irelevantni troškovi – donošenje odluka ne zavisi od njih.

Da bi neki trošak bio relevantan mora biti budući i diferencijalni trošak!

Irelevantni troškovi se ne mogu izbeći, već su nastali – istorijski, a i oni koji nisu diferencijalni nisu značajni.

Oportunitetni troškovi – troškovi, izgubljena korist koja nastaje u onim situacijama kada izbor jedne alternative u isto vreme znači napuštanje neke druge. Izgubljena korist – može predpostavljati izgubljeni prihod, dobitak, prinos i uštede u troškovima. Vezuje se za one situacije kada postoje ograničenja u kapacitetima i mogućnost njihove alternativne upotrebe. Uvek su vezani za odbačene alternative. Nisu često praćeni prilivima i odlivima. Finansijsko računovodstvo se ne bavi njima. Teško su merljivi, merimo ih za svaku alternativu, vrlo je skupo.