adl adl

Kolarčeva zadužbina – stubovi jugoslovenske kulture

2

Stubovi prvog srpskog univerziteta, a danas multikulturne građevine poput Kolarčeve, bili su uvek sila koja je „terala“ Jugoslovene napred, da prežive. Da li je to samo 80. rođendan ili ipak nešto mnogo više?

Osamdeseti rođendan ili ipak mnogo više?

„Umetnost je sve što preživi“, jednom je rekao muzikolog dr Bosluški. Sve ono što se našlo u ulozi žrtve vremena i prolaznosti, a pored istih je opstalo, svakako da se smatra umetnošću. Da, naš narod je, poznajući srpsku istoriju, proživeo mnoge nedaće i bilo je potrebno nešto što će ga ipak držati na okupu. Kultura, tradicija, sama istorija, vera… Stubovi prvog srpskog univerziteta, a danas multikulturne građevine poput Kolarčeve, bili su uvek sila koja je „terala“ Jugoslovene napred, da prežive.

O tome koliko je značajna Kolarčeva zadužbina vidimo po ovogodišnjem proslavljanju osamdeset godina svog postojanja. Prilično dobro osvetljena zgrada, smeštena na Studentskom trgu u Beogradu, govori više od samih događaja koju su propratili  istoriju srpskog naroda 20. veka, a našli su se na repertoaru Kolarca.

Sve je počelo od ideje sina jednog abađzije iz Klarca, blizu Smedereva, Ilije Milosavljevića koji je raspolagao neprocenjivim trgovačkim talentom krajem 19. veka. Pošto je ekonomski napredovao, u njemu se javila želja da sav svoj materijalni uspeh podeli sa narodom. Nakon što je ostao udovac, osnovao je Književni fond s namerom da podigne univerzitet koji će pružiti građanima mogućnost obrazovanja i kulturnog prosperiteta. Pošto je umro, ideja je počela da se realizuje na današnjem Trgu republike, a nekadašnjem Kneževom trgu koji je bio pod Kolarčevim vlasništvom.

Od prve kafane „Kolarac“, preko njegove porodnične kuće koja je i jedno vreme bila Austrijski konzulat, do pošte u kojoj je zazvonio prvi telefon u Srbiji dokaz je da ova monumentalna građevina ima bogat kulturološki život što na pozornici ili na bioskopskom platnu.

Nemački avioni 1941. godine sravnili su ceo grad uključujući i ovu instituciju. Nakon završetka rata, oslobađanjem Beograda, narod se oporavljao i ujedno obnavljao Kolarac. Tada Kolarac je bila jedina građevina koja je imala pozorišnu scenu, bioskop i sale za kongrese. Godine 1963. došlo je do renoviranja i osnivanja filharmonije. Tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka, dolaskom ere naprednije tehnologije,  instituciju je napuštalo bioskopsko platno i ona se opredelila samo za organizovanje koncerata. Od tada je Kolarac imao sopstvenu indutriju i počeo samostalno organizovati program.

Danas, kada stojimo ispred jedne od najakustičnijih koncertnih dvorana u Evropi, vidimo upravo građevinu kojoj su darivani vrhunski pokloni kulturnog sadržaja tokom 8 decenija svog postojanja zahvaljujući arhitekti i profesoru Univerziteta Petru Bajaloviću koji je uspeo da projektuje nešto vredno pomena. Tada, 4. februara 1932. gostovanjem Beogradske filharmonije pod dirigovanjem Stevana Hristića, zvanično je otvorena koncertna dvorana. Ove godine, istoga dana, posle 80. godina, imali smo priliku da uživamo u izvođenju Vivaldijeve kompozicije „Četiri godišnja doba“ kojom je nastupio mladi violinista Nemanja Radulović, potom na sceni su mu se pridružile pijanistkinja Nataša Veljković i flautsitkinja Alisa Sens sa svojom decom, početnicima Kolarčeve muzičke škole za decu. Koncert je završen nastupom mađarskog kompozitoar Robija Lakatoša sa svojim brojnim ansamblom. Još jedan proslavljen rođendan kojim smo se podsetili dugogodišnjeg značaja Kolarčeve zaostavštine.

„Ljubav prema narodu i razumevanje njegovih kulturnih i naučnih potreba provlačili su se kroz ceo radni život kako Kolarčev tako i njegovih sugrađana i upravo je to ono što je od čoveka sa sela načinilo uglednog građanina sa razumevanjem kulture i prosvete ljudi njegovog vremena“, bile su pozdravne reči upućene publici na otvaranju koncerta povodom jubileja.

Kada smo bili u poseti ove građevine, imali smo priliku da porazgovaramo sa profesorom i pijanistom  Andrijom Preger, umetnikom koji je prošle godine proslavio svoj 99.rođendan, izvodeći u tu čast poznata Bahova dela i tako održao devedestogodišnju tradici nastupanja na Kolarcu.

„Kao petogodišnji dečak počeo sam da se bavim muzikom. Kako sam odrastao niko me nije terao da vežbam za koncertna izvođenja, a imao sam i želju kasnije da se bavim pravom što sam i ostvario. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da prihvatim poziv Kolarčeve zadužbine da svoj talenat iskazujem baš na njenoj sceni. Prošle godine nisam ni dovodio u pitanje gde bih mogao proslaviti svoj rođendan i dugogodišnju karijeru. To je bio svakako Kolarac.“

Kao umetnika njegovog reda, koji živi od nematerijalnog i kojem je cilj da uz muziku proživi svoju duboku starost, možda je „hranila“ upravo neka duhovna energija Kolarca.

„Beograd je u međuvremenu izrastao u moderan velegrad, a život njegovih stanovnika činili su i lepi i teški trenuci“, rekao je sa tužnim izrazom lica i dodao da „kada je bilo teško, za mnoge, a posebno za mene, ova je dvorana bila uteha i mesto na kom su mogli da čuju glas sklada i lepote. Bilo da se rušilo, bilo da se gradilo – Kolarac, uvek pun pozitivne energije, radosti i optimizma, koji proizilaze iz muzike, opstajao je i zaslužio sve one aplauze koji su odjekivali posle koncerata. Aplauzi za umetnost, za muziku i svakog dalekovidog, mudrog dobrotvora Kolarca.“

Na samoj proslavi, pijanstikinja Nataša Veljković konstatovala je da Kolarac ima svoji miris i zvuk. „Kolarac je mora prva velika pozornica. Volim ga, kao što se voli neko ko ti je veoma blizak od najranijeg detinjstva. Za mene to nije sala, već zgrada – simbol jednog celog duhovnog života mog rodnog grada. Volim tu toplu binu i njen miris, mešavinu drveta i Steinway-a.“ Na pitanje zašto smatra da joj je Kolačeva zadužbina veliki saputnik odgovorila je „Šta bi sve Kolarac mogao nama da ispriča, šta je sve video, doživeo, čuo? On stoji i posmatra dešavanja u foajeu a isto tako i u društvu, ustreptalu publiku, nervozne izvođače. Neka to ostane tajna.“Kao dete početnik Kolarčeve muzičke škole u kojoj je učio zanat, a i jedan od učesnika proslave, Nemanja Radulović navodi  da je najispunjeniji pred svojom omiljenom publikom, uvek svira do poslednjeg atoma snage. “ Jako sam se radovao susretu sa publikom koju godinama doživljavam kao porodicu, jer ona je dokaz da želja za spoznajom umetnosti i dalje postoji, pored svega što je ona  pretrpela, pogotovo što se sastajemo na Kolarcu, osnovanom na trudu u korist svog naroda.”

Zašto je čast spomenuti da je neko od nas sedeo na ovim sedištima predviđenim za publiku i pratio bilo koji koncert? Zato što su njegovu scenu upotpunili neka slavna imena – Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Isidora Sekulić,  Robindranat Tagore, Vladimir Pištalo, David Albahari, Jovan Ristić, Sergej Prokofjev, Boris Berezovski, Artur Rubinštajn, Klod Simon,Žan Fransoa-Kan i mnogi slavni naučnici i umetnici.

Godišnje se u Velikoj dvorani održi više od 250 koncerata, zatim Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS), Međunarodno takmičenje muzičke omladine, Gitar art festival i druge značajne manifestacije. Do sada je održano oko 15 000 koncerata, nastupilo 10 000 solista, više od 2 500 različitih ansambala i orkestara sa 1 200 dirigenata. U planu je uvođenje labaratorije zvuka u kojoj će svaki posetilac imati priliku da se sam upozna sa ponašanjem zvukova nekog instrumenta u različitim sredinama.Ako ne želimo da se zapitamo da li ima ustanove koja s početka propagira naučna znanja, njihove primene u životu, pravilnih pogleda na umetnost i otvara nove puteve prosveti, moralnim i duhovnim stvarima, a to su svakako ciljevi Kolarčeve zadužbine, onda makar posetimo njenu kafanu i uz, opet neki oblik narodne umetnosti, osetićemo mentalitet i  raspoloženje srpskog naroda koje je postojalo od 1932. pa sve do današnjeg dana.

Komentari2 коментара

  1. Pingback: Zašto je Kolarčeva zadužbina na ivici opastanka? - Beleške

  2. Pingback: Zašto je Kolarčeva zadužbina na ivici opstanka? - Beleške

Ostavite komentar