banner-2

Miroslav Krleža “Gospoda Glembajevi” analiza i prepričavanje dela

Gospoda Glembajevi je naziv drame koju je Miroslav Krleža napisao davne 1929. godine. Drama je podeljena u 3 čina i bavi se raskolom unutar jedne porodice. Krleža “Glembajevi” dramu piše kao prvu od tri drame iz ciklusa o Glembajevima, druge dve su naslovljene sa:

  • U agoniji
  • Leda

Kada je u pitanju drama Gospoda Glembajevi cela knjiga ima ciklus o sunovratu u 11 novela koje prate uspon i pad, tačnije sunovrat građanske porodice. Oni su svoj uspon doživeli u vreme feudalizma, da bi pred kraj 19. veka njihova moć stagnirala i troši se u klupku bigotizma i lažnog građanskog morala. 

Čitajući dramu Gospoda Glembajevi analiza i književna kritika kažu da, Iako je svaka od tri drame zasebno Krležino delo, za poznavanje i adekvatno razumevanje radnje i likova moraju pročitati sve tri drame koje ulaze u ciklus o Glembajevima.

Rod kniževnog dela: Drama

Vrsta književnog dela: Psihološka drama u tri čina, socijalna drama, tragedija

Tema kniževnog dela: Povratak kući Leona Glembaja nakon 11 godina odsustva i tragična propast Glembajevih

Mesto radnje književnog dela: Kuća porodice Glembaj u Zagrebu

Vreme zbivanja radnje u književnom delu: Jedna letnja noć, 1913. tačno godinu dana pre Prvog svetskog rata. Prvi čin se dešava u noći između jedan i pola tri. Drugi čin je između pola tri i pola četiri. Treći čin se dešava oko pet ujutru.

Gospoda Glembajevi – analiza sunovrata građanske porodice

Kada je u pitanju drama Gospoda Glembajevi analiza dela se kroz tročlanu dramu postepeno razvoja dočaravajući prošlost, odnose i pravo stanje stvari unutar ove zagrebačke porodice. Gospoda Glembajevi su svojevrsna srednjoevropska karamazovština čije prokletstvo dolazi iz prošlosti.

To prokletstvo je ni manje ni više do motiv praroditeljskog greha, koji je počinio davni predak ove porodice, a u motivu ploda sa drveta znanja je blago jednog zlatara, koji je opljačkan i ubijen.

Katarzični motivi u drami

Ako dramu Gospoda Glembajevi prepričano posmatramo kroz centralne događaje, onda ćemo se osvrnuti na ono čime drama upravo i otpočinje, a to je dolazak Leona Glembaja svojoj kući, sa kojim počinje propast porodice. Leon Glembaj je umetnik, svetski putnik koji se po mnogo čemu razlikuje od ostatka porodice Glembajevi.

Katarzični momenat počinje već na kraju prvog čina drame, kada nakon rasprave, Leonov otac Ignjat čuje razgovor između Leona i Zilberbranta, kojim se direktno otkrivaju  unutrašnje, porodične spletke. Razgovor je metaforizovan:

To su bila moja križa jutros. Es donnert!

Ja sam osjećao da se nešto sprema!

Ide do otvorene terase i sluša grmljavinu.

Es donert na nemačnom zanči “grmi”, ali grmljavina u razgovoru nije označavala samo zbivanje napolju, već i onu psihološku grmljavinu, kroz koju će porodica Glembajevi proći te noći. Tada će istine, potiskivane tokom dugog niza godina, biti otkrivene i zbaciće maske sa lica ljudi.

Leon Glembaj kao katalizator radnje i odnosa

U drami Gospoda Glembajevi analiza lika povratnika Leona otkriva nam njegovu ulogu katalizatora pročišćenja kroz koji likovi treba da prođu, ali je i sam izgrađen kao neuravnotežen i napet karakter. U okvirima drame Gospoda Glembajevi (a i kasnije u istoriji književnosti), ta njegova osobina dobija naziv überspannt. 

Sa druge strane, Leon je jedini koji ne nosi masku u drami. On javno nagoveštava ljubav prema Anđelki, udovici svog brata, otvoreno iznosi najmračnije tajne i tako skida (lažni) sjaj sa imena svoje porodice i svog imena.

Složenost ostalih likova i preplitanje njihovih priča, stoje naspram Leonove jednostavnosti i otvorenosti u prikazu svih komplikovanih elemenata iz života.

Odnos (konflikt) oca i sina u drami Gospoda Glembajevi

Drugi čin u drami Gospoda Glembajevi analiza posmatra kao očigledan primer arhetipskog odnosa i sukoba oca i sina, koji se provlači kroz niz situacija koje ilustruju Edipov kompleks.

Tinjajući i neraščišćeni odnos oca i sina završava se očevim infarktom, kada sazna da je njegov sin Leon imao aferu sa njegovom suprugom. Leona krivica izjeda i tako se utire put tragediji koja postaje neminovna. Iza svakog čina stoji duboka psihološka pozadina.

Naturalistički elementi u drami Gospoda Glembajevi

Sve niske strasti ogrnute su iza plašta građanske pristojnosti i uzdržanosti, a kada dođe do njihove erupcije – osvetljavaju se svi tamni ćoškovi ljudske duše. Neki od glavnih naturalističkih elemenata koji učestvuju u tom razotkrivanju su:

  • Atavizam i atavistički znaci – kojima se aludira na pretka ubicu i služe ne samo da opomenu čitaoca (a i aktera) na poreklo već i na mračne nagone unutar porodice koji su kao neki psihološki pečat.
  • Animalizam i animalni deo ličnosti koji gospodari ljudima, dobro se prikriva iza razuma, humanosti i normi ponašanja koje su prihvaćene unutar jednog društva.

Iza fasade svih dobročinstava Glembajevih, koja se čak taksativno navode, krije se niša ispunjena zločinima. U taj prostor, Krleža smešta tuđe upropašćene živote i predstavlja ih kao lestvicu do ispunjenja svih materijalističkih ambicija i drugih nemoralnih ciljeva građanstva.

Dualizam ljudske prirode u drami

Kada je u pitanju Gospoda Glembajevi lektira ona odlično dočarava dualizam ljudske prirode u liku mladog Leona, kada njegova mračna strana preovlada nad duhovnom. Ubijajući baronicu Kasteli (drugu ženu svog oca i svoju bivšu ljubavnicu) on se povezuje sa htonskim (mračnim) svetom i nasleđem Glembajevih.

Leon je slikar, čitav život je bio okrenut drugačijim stvarima u odnosu na porodicu, ali čak i u tom slikanju iz njega izbijaju životinjski, mračni nagoni – dodajući otisak svoje duše na vertikali familijarnog nasleđa.

Paralela Braće Karamazovih i Gospode Glembajevih

Krleža se igra različitim motivima komponujući složenu psihilošku dramu kroz sagu o jednoj porodici iza čijeg uštirkanog, sređenog šinjela proizilaze najrazličitije ljudske ćudi. 

Zbog specifičnog odnosa oca i sina, koje je težište drame i oko koga se koncentrišu svi ostali motivi i priče – lektira Gospoda Glembajevi može povući paralelu sa braćom Karamazovima (Fjodorom i Dimitrijem).

Kada je u pitanju drama Gospoda Glembajevi analiza u književnosti, ali i sam Krleža su pokušali da protumače nešto što je nedefinisano, što deluje nezavisno od naše volje, a ipak je u nama. Da analiziraju i opišu silu koja nas nezadrživo vuče ka sudbinskom, dajući mu ton neizbežnosti.

Gospoda Glembajevi prepričano i analiza strukture

Drama je kompoziciono podeljena u tri čina ali oni nisu podeljeni na pojave. Zarad celovitosti drame, Krleža nije želeo da odlomke deli na pojave, i tako narušava tematsko središte i prirodu aktera priče. 

Razlog nepodeljenosti činova na pojave – dinamizam radnje

Za temu drame Gospoda Glembajevi Miroslav Krleža uzima moralno i materijalno propadanje jedne ugledne, građanske porodice, a njeno središte je u sukobu oca i sina. Njihov odnos je emotivno izrazito prenapregnut i opterećen mržnjom i netrpeljivošću koja dovodi do smrti oca, Ignjata Glembaja.

Dramska radnja je uvek u pokretu, u naboju, a kulminacione tačke se dešavaju na više mesta tokom dela. Ličnosti su psihološki napete, a to se odlično ocrtava i u njihovoj snažnoj retorici. 

Međutim, na osnovu analize činova moguće ih je podeliti na pojave odosno na motivske celine kojima se data situacija bavi. Počnimo sa analizom prvog čina drame Gospoda Glembajevi, u kojem ćemo predočiti i kratak sadržaj.

Gospoda Glembajevi – kratak sadržaj i analiza prvog čina

Uvodni deo drame je smešten u “crveni salon”. Na zidovima se nalazi oko 15 portreta porodice Glembaj. Sve je puno gostiju, ali su glavne figure na sceni dominikanska sestra, Leon i Angelika – udovica najstarijeg Ignjatovog sina, Ivana Glembaja. Angelika posmatra portete oko sebe.

Ona je vitka i otemena, a Leon koji stoji pokraj nje je prosed, sa retkom bradom, bez brkova. On u ustima drži lulu i govori joj o Kantu, o matematici i logici. Ovde se prvi put nagoveštava da je Leon zaljubljen u Angeliku – govori joj da jedino u šta on veruje to je ona.

Svima postaje jasno da Leon gaji čudan odnos prema snahi, pa on pokušava da se “izvuče” iz situacije nalazeći mane njenom portretu, kojim su svi oduševljeni. Dok gosti govore i o dobročinstvima Glembajevih – Leon podseća da su to sve varalice i ubice.

Nenamerna Leonova krivica i kobni završetak

Prvi motiv ogrešenja: Baronica, nova Ignjatova žena, otpužena je da je neposredno učestovala u dve smrti. Naime, Fanika Canjeg, krojačica koja je radila kod Glembajevih a potom bila i otpuštena, bacila se sa trećeg sprata njihove kuće sa sedmomesečnom bebom u naručju.

Pre toga, baronica je Fanikinu svekrvu pregazila kočijama, ali je i od tih optužbi bila oslobođena. U pokušaju da se dogovore da li će biti poricanja optužbi ili ne- počinje da grmi, i baronica izlazi “da prošeta”.

Leon i Silberbrant se svađaju. Leon saznaje da ga je prijatelj čuo kako krojačici savetuje da se baci kroz prozor. Leon se brani okrivljujući baronicu za lažno dobročinstvo, i optužuje Silberbranta da je baronicin ljubavnik. Ceo razgovor je prisluškivao Ignjat Glembaj.

Analiza drugog čina drame

Drugi čin je središte cele drame i ogleda se u sukobu oca i sina u gostinjskoj sobi koji se završava Ignjatvom smrću. Otac i sin su dva potpuno različita sveta, dva potpuno otuđena bića, bez trunke saosećanja jedan prema drugom.

Drugi čin se dešava trideset minuta posle Leonovih optužbi za Silberbranta. Silberbrant ne zna kako će uspeti da oprosti Leonu za iznesene klevete, i moli ga da se izvini. Stari Glembaj ulazi u sobu i počinju razgovarati o Leonovom slikanju i grmljavini – izbegavajući temu preljube.

Ignjat pokušava priateljski da razgovara sa sinom na temu koju je čuo, i traži dokaze za izrečeno, međuti, kako Leon nema dokaze ni za šta, počinje da priča o sveukupnom stanju u porodici, za koje smatra baronicu krivom.

Tragedije koje je izazvala baronica

Leon počinje da se priseća “okolnosti” koje su pratile baronicin dolazak u kuću Glembajevih. Njegova sestra Alisa se utopila kada je saznala da je mladić u koga se zaljubila zapravo baronicin lubavnik.

Takođe, Leon optužuje baronicu za trovanje njegove majke i nepoštovanje na sahrani. Došla je samo sa malim buketićem ljubičica i psom, a nije se ni pomolila za njenu dušu, već se samo prekrstila i otišla u salon.

Leon optužuje oca da je i za vreme majčinog života imao aferu sa kobnom baronicom i kupovao joj darove i vile, kao i da mu i sada uzima toliki novac koji bi poslužio da se nahrani cela zemlja. Pokazuje mu pisma pisana baronicinom rukom, o nekom čoveku koji se zbog nje ubio.

Uvredama i šamarima do smrti

Ignjat Glembaj odbija da poveruje u pisma i sinovljeve reči, i govori mu da mu je mesto u ludnici. Tada Leon počinje vređati baronicu i saopštava ocu da je ona i njega zavela, te da zato nije dolazio 11 godina. Stari Glembaj udara sina dva puta, raskrvavivši mu lice.

Ignjata počinje probadati srce i zove sluge da odu po baronicu. Kako je ne uspevaju naći odmah, Ignjat postaje sumnjičav. Baronica dolazi, ali joj muž ne veruje da je šetala vrtom zbog migrene. Glembaj pada a baronica ostaje izbezumljena i traži da joj neko donese leda.

Analiza trećeg čina

Kada je u pitanju drama Gospoda Glemajevi knjiga je obeležena odnosom likova baronice, Leona i Angelike te njihovi odnosi kulminiraju u trećem činu kada umire i baronica Kasteli.

Leone prvo skicira Glembajevu posmrtnu masku, pa nezadovoljan svojim radom cepa papir. Bavi se finansijskim krahom očeve firme. Sve se ovaj put odvija u Glembajevoj spavaćoj sobi.

Baronica se suprotstavlja Leonu pitanjem zašto je toliko mrzi i šta mu je skrivila? Pokušava da ga odobrovolji govoreći mu da je on jedina svetla tačka u kući, kao i da je njen sin već poprimio glembajevska obeležja i kako oseća da se u njemu razvija sklonost ka zločinu.

Leone i njehova sestra Angelika optužuju baronicu da je laka žena i da je ovaj put ljubavnica kardinala, i teraju je napolje. Međutim, ona im govori kako je kuća njeno vlasništvo i da niko ne može da je otera. 

Ona optužuje sve Glembajeve da su varalice i ubice. Leon je van sebe, juri za njom i kućom se prolamaju lomnjava, lupanje vratima i baronicini vapaju za pomoć. Sluge i Anđelka stoje poput kipova, saznaju da je baronica zaklana.

Gospoda Glembajevi – likovi i njihova karakterizacija

U drami Gospoda Glembajevi karakterizacija likova teče kroz njihove sukobe otkriva se kroz dijaloge i didaskalije. Dijalozi su nositelji dramskog jer kroz njih izbijaju osećaji i unutrašnji sukobi i odnosi. 

U početku su ti dijalozi kratki. Ton je prividno smiren, česte su pauze, naglašavanje pojedinih reči, ali kako se događaji odvijaju i temperatura raste, ton se povisuje pa se Krleža služi gradacijom u razvijanju dijaloga.

Iako je delo koncipirano tako da prati priču Leona, njegovog oca i baronice Kasteli, drama obiluje likovima u različitim životnim dobima. Iako likova ima mnogo, mi ćemo se baviti onima koji su obeležili dramu.

  • Ignjat Glembaj – bankar i direktor porodične firme. Ima 69 godina.
  • Baronica Kasteli-Glembaj – druga Ignjatova žena koja ima 45 godina.
  • Leone Glembaj – sin Ignjata Glembaja i prve žene Basilides-Danieli. Imala je 38 godina kada se otrovala.
  • Angelika Glembaj – udovica starijeg Glembajevog sina Ivana. Ima 29 godina.
  • Fabricije – bankar porodice Glembaj i veliki župan. I on ima 69 godina.
  • Puba – advokat i pravni savetnik porodice Glembaj. Ima 28 godina.
  • Silberbrant – filozof i teolog, ispovednik baronice Kasteli. Ima 39 godina.
  • Oliver Glembaj – sin baronice i Ingnjata Glembaja. Ima 17 godina.

Lik Ignjata Glembaja i njegovog sina Leona

U drami Gospoda Glembajevi likovi oca i sina su naporedno prikazani, i sve njihove karakteristike ispoljavaju se baš u situacijama kada se vidi koliko su otac i sin različiti: Ignjat je poslovan i racionalan bankar, predstavnik građanstva koji uživa u udobnosti, čovek kom je novac merilo svih vrednosti i razlog sreće.

Ignjat je nezainteresovan za Leonovo slikarstvo, smatra ga bezvrednim kao i samog Leona, a Leonu je kao umetniku stran njegov materijalizam, a mržnja se pojavljuje i zbog Ignjatovog odnosa prema njegovoj majci.

Stari Glembaj živi u svetu gospodstva kome stil daje njegova žena, baronica Kasteli. Ona je njegov oslonac, dala mu je sigurnost koju nije imao u ranijem braku jer se osećao inferiornim zbog porekla prve žene (Danijeli), koja je u sebi nosila gospodstvo, prefinjenost, obrazovanje, umetničku prirodu – nasuprot Glembaju kome sve to nedostaje.

Svoju viziju oca Leon prikazuje crtajući očevu posmrtnu masku koju uništava jer nije dovoljno verodostojno prikazao donju vilicu, koja je za njega obeležje “glembajevštine”.

Leon je srušio očevu viziju srećnog braka, razotkrivajući baronicine preljube.

Lik udovice Angelike

Angelika je mirna, dostojanstvena i odmerena žena. Prema svima je veoma pažljiva pa se to Leonu i dopadne, mada joj on o tome nikada ne govori (bar ne direktno). Naglasak je stavljen na njene prelepe ruke, naročito prste koji fasciniraju Leona, a koje uvek krije ispod dugih nabora na rukavima.

Angelikin lik se u drami prikazuje na nekoliko genealoških stabala: Prvo u Krležinim očima u didaskalijama, na portretu Lasla Ferenca, treći je u stvarnosti dramske priče, a četvrti i peti su vezani za Leona: u njegovom zamišljenom portretu kako će ona izgledati posle sedam godina, i jedan kao Angelike kao njegove supruge.

Lik baronice Kasteli

Žena sumnjive prošlosti koja se udala za megalomanskog bankara, poturivši mu lažnu titulu baronice. Imala je ljubavne susrete sa skoro svakim muškim likom iz drame. Živi raskošno i raskalašno, a glumi dobrotvorku – zbog čega je stradalo minimum četvoro ljudi.

Njena izrazito negativna ličnost dolazi do izražaja baš na kraju drame, kada govori ružno o pokojniku pošto je saznala da su bankrotirali. Optužuje Leona za preljubu sa Angelikom, što dovodi do tragičog kraja. U drami ima ulogu agensa za nastajanje i razvijanje konflikta.

Miroslav Krleža – život i delo najboljeg dramatičara moderne

Miroslav Krleža je verovatno najbolji pisac u jugoslovenskoj književnosti 20. veka. Njegovo umetničko delovanje pokriva skoro sve umetničke, pisane, žanrove i u njima se može primetiti jasan uticaj Ibsena, Strindberga i Ničea – barem kada je u pitanju filozofska postavka sveta u ranijim fazama pisanja.

Miroslav Krleža se rodio u Zagrebu, 7. jula 1893. godine u građanskoj porodici, srednjeg staleža. Školovao se u vojnoj školi u Pečuju, pa u vreme pred Balkanske ratove dolazi u Srbiju sa namerom da bude dobrovoljac na frontu.

U toj nameri nije prošao jer su ga na granici proglasili za špijuna i vratili kući. Međutim, rata se dokopao 1915. kada odlazi na front u istočnu Evropu, gde dooživljava Brusilovljevu ofanzivu, nakon koje vreme provodi uglavnom po bolnicama. Slabo zdravstveno stanje primorava ga da se okrene književnosti.

Nakon stvaranja Kraljevine SHS bio je poprilično aktivan u politici, kada je bio fasciniran Lenjinom i sovjetskom revolucijom – zbog čega biva i angažovan u komunističkom pokretu novonastale države. Ovo je najplodniji period njegovog stvaralaštva, kada je, zapravo, pisao na ekavici.

Za sobom je od kardinalnijih dela, koja predstavljaju obaveznu lektiru u srednjim školama, i svim ozbiljnijim tumačenjima moderne književnosti, pored drame “Gospoda Glembajevi” ostavio i:

  • Povratak Filipa Latinovića
  • Na rubu pameti
  • Zastave

Krajem dvadesetih godina 19. veka ostaje jedna od najdominantijih osoba u srpskoj književnosti. U periodu liberalizacije, pokreće Jugoslovenski leksikografski zavod, a 1967. potpisuje Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Do kraja života je radio u Leksikografskom zavodu, a umro je 29. decembra 1981. u Zagrebu.

Podeli