Modeli društvenog raslojavanja

Stratifikacijski (stratus – sloj)

Veber smatra da se savremeno društvo raslojava trodimenzionalno:

–         politički

–         ekonomski i

–         ugled

 

Gornji, srednji i donji slojevi. Svaki sadrži još dva sloja, pa je društvo šestoslojno (viši i niži).

U SAD to raslojavanje bi izgledalo ovako:

–         Viši gornji – ljudi se bogate na nelegalan način, posle taj novac prebacuju u legalne tokove. 20-30 bogatih američkih porodica (npr. Kenedy, predsednik).

–         Niži donji – solidna buržoazija, koja ne nasledjuje bogatstvo, već ga sama stvara (Bill Gates).

–         Viši srednji – lekari, advokati, inžinjeri.

–         Niži srednji – visokokvalifikovani radnici koji od svojih primanja mogu da omoguće deci privatno školovanje (njihova deca se bave slobodnom profesijom i napreduju).

–         Viši donji – radnici, deca nemaju vertikalnu pokretljivost, već horizontalnu.

–         Niži donji – siromašni, žive od povremene pomoći države.

 

Kod nas raslojavanje bi izgledalo ovako:

–         Viši gornji, najveće pozicije u politici, imaju beneficije. Od devedesetih godina tom krugu se priključuju i porodice koje se brzo obogaćuju zbog privilegija ili bavljenja nelegalnim poslovima.

–         Niži gornji, ljudi koji rade u državnoj administraciji (vojska, sudstvo, policija, državni organi). Rade za vlast i bliski su informacijama (znanje, informacija kao moć). Preduzetnici, privatnici.

–         Viši srednji, slobodne profesije.

–         Niži srednji, masa radnika. Največi broj radnosposobnih ljudi bio je u srednjem sloju, ti ljudi siromaše.

–         Viši donji, masa poljoprivrednih proizvodjača, mali posed ne više od 20h zemlje, nekada.

–         Niži donji, šarolika masa ljudi, izbeglice, nezaposleni, penzioneri.

 

 

Klasno konfiliktni (Marksistiki) model:

U ovom modelu pojavljuju se dve osnovne klase:

–         vladajuća

–         podčinjena

 

Uslovila ih je podela rada (umni i fizički rad), a onda i pojava privatne svojine. Razlikuju se prema načinu života, interesima i obrazovanju („neprijateljski suprotstvaljeni“).

U svim klasnim društvima dolazi do konflikta. Marks je mislio da to može da se izbegne formiranjem besklasnog društva, da u raspodeli svako dobije onoliko koliko mu treba. Ovaj koncept nije baš ostvariv jer je potrebna jaka ekonomska moć države. Socijalističke države propadaju, postaju kapitalističke.

 

 

Elitistički model (eligare)

Tvorci ovog modela su Manhajm i Kelner.

Elita – biti izabran (odabran), mala grupa ljudi, donosi odluke, ima veliku moć.

Masa – većina društva.

 

Konzervativni pristup (Pareto, Moska) smatraju da se ljudi po prirodi razlikuju po karakteristikama ili se rode (unapred se zna) kao elita.

Uporedili su ga sa telom čoveka, elita je glava, a masa je telo, ne mogu jedno bez drugog. Nije prihvaćeno jer su rodjeni svi isti.

 

Kritički pristup (Rajt Mils) kritikuje konzervativni pristup jer se rodjenjem ljudi ne razlikuju. Čovek se radja kao tabula rasa. Podela ljudi na elitu nastaje kvarenjem demokratije. Izdvaja se „elita moći“ u ekonomiji (bankari, menadžeri), politici , vojsci (vojni vrh, generali).

Rodjenjem imaju predispozicije da budu elita. Roditelji im omogućavaju da se obrazuju u jakim školama, sklapaju brakove medjusobno i tako učvršćuju odnos.

Elitna moć – guši masu, imaju veliku moć.

 

Liberalno shvatanje elite (Kelner), najprihvatljiviji je elitistički model. Ne prirodna sposobnost, već funkcija, nužnost razvijenih i složenih društva kojim ne mogu upravljati neobazovani. Može da postoji i demokratija, ali narod ne može da vlada neposredno, već preko predsednika.