„Na Liparu“ Đura Jakšić
ĐURA JAKŠIĆ (1832-1878) – učio je sa najpoznatijim slikarom tadašnjeg vremena, sa Konstantinom Danilom, slikarsto ; pisao je ljubavne, rodoljubive, satirične pesme, socijalne.
Bio je slikar – kao i pesnik; školovao se u Beču;
Pesnik, pripoveda, dramski pisac i slikar, izrazita pojava srpskog romantizma. Značajnija dela:
- u stihu sa istorijskom tematikom
- “Seoba Srbalja” (1863) ; “Jelisaveta” (1808); “Stanoje Glavaš” (1878),
- zbirka pesama: “Pesme” (1873),
- pripovetke: “Pripovetke” I – IV (1876-1878) preko 30 pripovedaka, sa idealizovanom slikom prošlosti ili socijalnim temama.
“Na Liparu” – ova pesma je elegija; kroz celu pesmu, prisutna je paralelna tj. obgrljiva rima.
I strofa
Tema poeme: pesnikovo nezadovoljstvo svetom i njegov odnos sa piscima; on želi da podeli svoja tužna osećanja sa njima;
Odnosi se prema pesmama kao pema siročićima, otuđenim od sveta, baš kao i ptice, kao njegovi jedini prijatelji, želi da zajedno tuguju, kad kaže: “da u dvopevu tužnom, pevaju set” – tj. da zajedno, u duetu osete tu setu, melanholiju… usamljen je !!! (odsustvo ljudi) bolno je usamljen!
II strofa: ova pesma u stvari može da se posmatra kao dijalog između pesnika i slavuja: oni su u prisnom odnosu, jako su povezani, jer osećaju istu tugu i razumeju se.
– slavuji jedino u pesniku vide spas i nadu da će ih ipak neko prihvatiti i voleti; kada kažu da ih niko neće voleti kao on!;
Takođe, mu je pisutna onomatopeja – ptice se oglašavaju, i na taj način pesnik hoće da ih oživi u pesmi; – oglašavanje glasova iz prirode, na samom kraju II strofe – “Ciju ci!” ; prisutan je i ASINDET – stih bez veznika, tj. nizanje izraza, pri čemu su veznici izostavljeni; pesnik je ovim postigao dinamičnost osećanja koja slavuji osećaju prema pesniku.
III strofa: ovde su prisutni epiteti: “lepe ptice”; takođe i APOSTROFA kada se na samom početku strofe obraća slavujima; “Moje ptice, lepe, jedini drugari” prikazana je njegova prisnost i vezanost sa pticama;
Hvali slavuje:”srce vam je dobro, pesma vam je med” ali kaže da one mogu samo da ublaže njegovu bol i tugu, ne da je uklone: jer je već razočaran u ljude, u svet; njegovo srce obavijeno je zlobom i kaže da se umesto njegovog scra uhvatio led; što znači da više nema osećanja, da ih je zloba sve odnela!
IV strofa: takođe, ovde je prisutan kontrast između elegijskih, odnosno punih pesnikovih strofa i dinamične strofe slavuja, koji slave prirodu i životne radosti;
kontrast između ELEGIJE i DITIRAMBA – u Grčkoj nekoga, pesma u slavu Boga veselja, radosti i plodnosti Dianisa; a danas – pesma u slavu prirode i životnih radosti
Ponovo onomatopeja na kraju ovog stiha; slavuji žele da pomognu pesniku, tako što će mu prirodom bukvalno otopiti srce, i zalečiti rane koje su mu ljudi naneli!
V strofa: na samom početku ove strofe, opet je prisutna APOSTROFA: njegov život kao da se bukvalno ugasio kad kaže: “uvelo je cveće, odbego je maj” znači da mu se ceo svet srušio, znači da za njega lepo vreme više neće doći, skrhana bilja – takođe naglašava i pokazuje njegovo trenutno emotivno stanje “il ko tužan miris uvelog bosiljka”, takođe, znči da je njegova duša uvenula; – jedna teška rana, težak uzdisaj” su mu jedine svari koje su mu ostale!
Lirsko “ja” je modelirano kao gonjeno, odbačeno, prkosno, buntovno – stalno je u ratu sa svetom; njegova poezija je autentična , prepoznatljiva; o sebi je stvorio mit kao o ukletom pesniku; kao pesniku stradalniku, proroku; pesniku koga šibaju i život i ljudi!
Uvodnoj pesmi u svojoj zbirci „Knezu Srpskom Milanu Obrenoviću“ nalaze se stihovi u kojim ja Jakšić opisao svoj doživljaj sveta; “U svetu brale, nema ljubavi” – kao pesnik smatra da pesma nastaje u povišenom uzbuđenju bolne duše – da je bol izvor stvaralaštva.
On je razocaran u svet, u sve ljude; u celoj pesmi piše o sebi, otadžbini, ljubavi, narodu i govori kako je u stalnoj zarađenosti sa svetom!
– doživljava ljude kao zle osobe koje su mu srce pretvorile u led; zbog njih više nema osećanja i ta zloba ih je sve odnela.
Optužuje ljude, kako su zli; govori da ne postoji dobrote u ljudima i u njihovoj toleranciji; pakosni su, laskavi, zavisni, podli; izdajice su; ima loša iskustva sa njima – što je njegovo iskustvo – uglavnom loše sa ljudima!
Otuđeni su; odbačeni od sveta!
Koje misli i osećanja deli sa pticama, a koja sa majkom? Jad, seta, tuga, …
Slika ponoćnog trenutka – podzemni svet se otvara, trenutni su strepnja, usamljenosti, strah, …
U dodiru sa inostranim, pesnik doživljava spokojstvo.
