Nasilje – Reč profesora #3

U školskom sam Timu za zaštitu dečijih prava od nasilja. Malo nam je posla po školi, pa su nam dodali još. Svaka škola treba da oformi ovakav tim koji treba da sadrži 5 do 10 članova sa ogromnom odgovornošću. Moramo da delujemo preventivno, zaštitnički i informativno.

Naša imena moraju da budu javno izložena po školi, da se zna kome deca treba da se obrate ukoliko imaju nekakav problem.

Upućen nam je čitav Protokol u kom nas upućuju da znamo šta sve predstavlja nasilje, koje su podelili gradativno, a mi na osnovu onoga što se desilo detetu treba da odredimo kog je stepena to nasilje i da odreagujemo kako nalažu, ili sa preventivnim merama, pojačanim vaspitnim radom, da obaveštavamo roditelje, socijalno, Dom zdravlja ili MUP.

Svaki vid nasilja je klasifikovan, verbalno, psihičko, socijalno, fizičko. Pored ovog nasilja koje je uživo, postoji i virtuelno, IKT ili sajber nasilje.

Sve što se dešava nekako je u znaku broja tri, koji je treći vid nasilja koji nam sleduje?

Ukoliko mi ne primetimo da se nešto dešava među decom, ukoliko ne odreagujemo, a dete nam se požali snosićemo krivičnu odgovornost. Prosveta je u ovoj državi na udaru za sve, mi smo, izgleda jedini odgovorni. Eh, kada bi nas plaćali po toj odgovornosti.

Ovde  samo deca, nacionalne manjine i životinje imaju svoja prava, a dežurni krivci su škole i prosvetari.

Žika živac je dežurni krivac,
On je obeležen i negativac,
Klinci kad banku obiju
Žika zaglavi robiju.

Žika je izgleda sinonim za profesora.

Posle završene nastave i razgovora sa kolegama šta još Tim treba da radi, sedam u kola i krećem kući. Kao i uvek gužva je u gradu. Kolona mili, sirene se čuju sa svih strana, nervoza se povećava svake sekunde. Ovaj seće ovoga, onaj onoga i tako prave još veći zastoj.
Odjednom, iz žute trake jedan auto se prihevtao uz moj, negde na sredini auta, onako bezobrazno. Trgoh se i pogledah vozača. Da me je bar pogledao, nekako gestikulirao, pustila bih budalu. Ali ništa, samo bezobrazno turira.
E tad se probudi moj srpski inat.
„E nećeš vala!“
„Šta ćeš u žutoj traci, gde su sada ti saobraćajci?“
Sledećih pola metara se pomerih i ne pustih ga.
Zaškripaše gume, opet je u žutoj traci, preseca auto ispred mene i ulazi u našu traku. Zaustavlja auto i kolonu, izlazi iz auta ne zatvorivši vrata.

Prilazi mom autu mladić od svojih 25 godina uvrh glave sa kapuljačom na glavi i dere se na mene nešto u stilu koji je to moj problem pa ga ne puštam.  Sreća te mi je auto zaključan i samo ja mogu da ga otvorim. U sigurnosti kola mašem mu rukom da se skloni, a on besan treska šakom o moj prozor, odlazi do kola, uleće u žutu traku i nestaje velikom brzinom.

Niko od drugih vozača nije odreagovao, izašao, bože sačuvaj.
Noge su mi se tresle, jedva sam vozila. Posle 500-600 metara na Slaviji je saobraćajac. Zaustavljam auto i obraćam mu se za pomoć.
Sada sam ja ta nad kojom je izvršeno nasilje, kako verbalno tako i fizičko, a pri tom je počinio i bezbroj saobraćajnih prekršaja.

Ispričah mu šta se desilo i on mi reče:
„I šta sad ja da radim sa tim?“
„Pa očito ništa, jer vredi nešto što sam zapamtila njegovu tablicu?“
„Gospođo, ako hoćete prijavite, a sada se sklonite, zaustavljate saobraćaj, hajde, hajde, krenite!“

Ne mogu da verujem. Ženi koja je doživela nasilje i traži pomoć od policajca, on se tako obraća. On je nadležan da me ispita, skloni u stranu jer je video da sam potresena, uputi na dalje delovanje. Izgleda da samo prosveta ima protokole vezane za nasilje i niko drugi.
Vidno uznemirena mogla sam da se zakucam u prvu banderu i poginem.

Dete su drugari zlostavljali, pozalio se razrednom starešini i ovaj nije odreagovao. Dečak je izvršio samoubistvo, a razredni će krivično odgovarati. Ali tako je samo u školama.

U realnom svetu, na ulici kada doživiš nasilje i požališ se policajcu on ne odreaguje, baš ga briga, bitno je samo da se saobraćaj ne zaustavlja. U ovoj zemlji se kriminalci amnestiraju, a među njima je i pedofil koji je pušten posle amnestije jer se dobro vladao.
Dete koje je silovao se još leči i nikada neće imati osmeh na licu, ali on se, molim, dobro „ponašao“pa je zato na slobodi.
Zato jedan mladić može da iskaže bes na sred ulice, u živo podne i da treska prozor poštenog i nezaštićenog sveta.

Svi prijatelji mi kažu da sam luda što ga nisam pustila, da se ne junačim, ali dokle ćemo mi da se sklanjamo i popuštamo pred bezobrazlucima.
Zato što smo im mi sve to dozvolili pod parolom „pametniji popušta“, oni su totalno zavladali i mogu apsolutno sve.