Nastanak i pojam novca

Prema kriterijumu prisustva novca pri obavljanju trgovinskih transakcija sve ekonomije možemo podeliti na nemonetarne u kojima se trguje preko materijalne razmene i monetarne u kojima se trguje uz korišćenje novca.

 Nemonetarne ekonomije

Razmena je u vidu trampe, pa ne postoji novac a ni roba koja bi izjednačavala vrednost ostalih roba. Sa povećanjem broja dobara razmena se komplikuje, jer da bi do nje došlo neophodno je da postoji dvostruka podudarnost želja zbog čega je teško naći partnera u trgovini.

Pojavljuju se dva oblika oblika vrednosti:

• Pojedinačni(jednostrani, prosti) – Vrši se trampa, ali sporadično i neorganizovano, to je prosti barter. Ne postoji sredstvo kojim se može iskazati stvorena vrednost proizvoda. Karakteristični su veliki transakcioni troškovi i dugačko vreme traženja odgovarajuće strane u razmeni. Od mase proizvoda izdvajala se grupa koja se češće koristila u razmeni.
• Prošireni oblik vrednosti – Počinju da se koriste određena mesta za trgovanje. Karakteristično je za model koji se naziva prošireni barter. Ovaj oblik vrednosti se sastoji od niza prostijih oblika vrednosti i neka dobra počinju više da se cene – krzno, stoka i koža – i počinju manje da se koriste zbog svoje upotrebne vrednosti a više zbog mogućnosti zamene za druga dobra.

Nedostaci nemonetarne razmene:

• ne postojanje načina očuvanja kupovne moći,
• ne postojanje zajedničke mere i vrednosne jedinice zbog čega nema ekvivalentne razmene proizvoda.

 Monetarne ekonomije

Vremenom se izdvajaju neka dobra koja se češće koriste u razmeni i to najviše zbog toga što ih ljudi više cene i ta dobra počinju da predstavljaju robni novac. Sada se pojavljuje opšti oblik vrednosti. Robni novac nije ništa drugo već određen proizvod ili roba u svom fizičkom obliku. U početku je najčešće tu funkciju imala stoka, a vremenom dobra koja su činila robni novac gube svoju upotrebnu vrednost i služe isključivo razmeni. To postaje roba koja se najlakše prodaje i vremenom se broj tih dobara sužava do jednog dobra koje služi kao opšti ekvivalent preko kog se izražava vrednost ostalih, a to su plemeniti metali. Oni su se u početku koristili i u monetarne i u nemonetarne svrhe zato što imaju svoju unutrašnju(upotrebnu) vrednost.

Zbog lakoće razmene prelazi se na standardizaciju i dolazi do kovanog novca. Od kovanog novca se vremenom razvija i papirni novac. Ljudi su iz različitih razloga ostavljali kovani novac kod privrednih subjekata i dobijali potvrdu za podizanje. Postepeno se razvijaju tako da sa potvrdom jednog privrednog subjekta može da se podigne novac kod drugog. Iz tih potvrda se razvijaju banknote koje su prethodnica papirnog novca. Banknota(novčanica) predstavlja surogat novca, tj. vrednosni papir koji sadrži pravo na određenu količinu punovrednog novca . Počele su da se osnivaju banke u koje su ljudi deponovali zlato, a banke su izdavale potvrde za taj iznos.

Faktori koji su doprineli pojavi papirnog novca:

• problemi vezani za nesigurnost i troškove transporta zlata,
• metalni novac se habao u prometu i postojale su mogućnosti zloupotrebe,
• masa plemenitih metala nije u stanju da prati rast proizvodnje i prometa,
• uvidelo se da monetarna vrednost ne mora biti jednaka stvarnoj vrednosti novca zbog čega se prešlo sa 100% pokrića plemenitima metalima na delimično pokriće.

Razvija se fiducijarni novac – vrednost plaćanja se bazira na poverenju da se novac može zameniti za robu i usluge.

Kad je ekonomija sklonija korišćenju znaka nego robe kaže se da je usvojila robni standard. Tu se koristi novčani znak čija je vrednost u potpunosti ili delimično povezana sa vrednosti plemenitih metala. Tek se ovde pojavljuje novčani oblik vrednosti.

U prometu se javlja prekomerna količina banknota i država uvodi prisilni tečaj banknota, odnostno ukida njihovu konvertibilnost za plemenite metale. Banknota tako postaje jedino zakonsko sredstvo plaćanja  i prometa:

• svako je mora primiti u podmirivanju obaveza,
• ne može se tražiti isplata u novcu pune materijalne vrednosti – zlatu,
• banke nemaju obavezu konverzije banknota u plemenite metale

Papirni novac predstavlja papir određene norme i nominalne vrednosti bez unutrašnje vrednosti, bez metalnog pokrića i bez bilo kakve veze sa zlatom. To je novčanica koja ima prinudan kurs, što znači da se ne može zameniti za novac pune materijalne vrednosti. Njegova vrednost zavisi od prometne funkcije, odnostno da se za njega može dobiti određena količina roba i usluga. Optimalnu količinu papirnog novca određuje Centralna Banka. Optimalna novčana masa je ona količina koja je neophodna za nesmetano odvijanje proširene reprodukcije uz održavanje stabilnosti cena roba i usluga. Kako bi sprečila zloupotrebe pri štampanju novca i fenomen inflacije, država osniva jednu Centralnu Banku i na nju prenosti ekskluzivno pravo emisije papirnog novca.

Pošto prestaje obaveza konverzije novčanica u zlato novčanice u prometu postaju praktično čist papirni novac zbog čega se ovo važenje naziva papirno važenje ili sistem slobodne valute. Razvojem papirnog novca sve više dolazi do izražaja pojava inflacije, pa se ona često vezuje za razvoj papirnog  novca i zloupotrebu novca u privrednom razvoju. Papirni novac sam po sebi nema nikakve vrednosti. Razvio se iz potreba prometa i kroz stalne napore usmerene u pravcu olakšanja prometa. On ima vrednost samo zato što funkcioniše u opticaju. Količina papirnog novca u opticaju određena je količinom stvarnog novca koji bi bio potreban za nesmetano odvijanje privredne aktivnosti. Vrednost papirnog novca zavisi od pokrića robama a ne od pokrića zlata koje reprezentuje.

Savremeni depozitni novac

Depozitni novac predstavlja sredstva koja nebankarski subjekti drže na svojim računima kod banaka. Osnovni je izvor kreditnog potencijala banaka.

Postoje četiri vrste depozita:

• Depoziti po viđenju – kratkoročna potraživanja nebankarskog sektora kod banaka – tekući računi. Osnovni motivi njihovog držanja su sigurnost i likvidnost, a kamatna stopa ili ne postoji ili je jako niska. Predstavljaju osnovu monetarno-kreditne multiplikacije(proces stvaranja novca od strane poslovnih banaka) i zbog toga su pod strogom kontrolom Centralne Banke koja ih reguliše na više načina:politikom obaveznih rezervi – sve banke određeni procenat rezervi drže kod Centralne Banke, a ta sredstva ne ulaze u kreditni potencijal banke,politikom rezervi likvidnosti – određen procenat sredstava koje banke mogu držati na računu Centralne Banke i služe kao primarna rezerva likvidnosti u slučaju velikog povlačenja sredstava, kreditiranjem banaka iz primarne emisije.
• Štedni depoziti – nemaju rok dospeća. Nose višu kamatnu stopu ali je obavezna rezerva niža. Smanjuju potrebu za ročnom transformacijom sredstava.
• Oročeni depoziti – sredstva poverena banci na određeni rok. To može biti namensko ili klasično vremensko ograničavanje. Nose višu kamatnu jer su manje likvidna sredstva pošto se ne mogu podići pre roka dospeća.  Oni su skuplja sredstva u odnosu na depozite po viđenju i određuje se niža obavezna rezerva. Doprinose stabilnosti bilansa banke i smanjuju potrebu za ročnom transformacijom sredstava. Posebna vrsta oročenih depozita koja se javlja u tržišnim privredama su depozitni certifikati – hartije od vrednosti koje banka emituje i koje u roku dospeća isplaćuje zajedno sa kamatom. Posebna povoljnost je što se mogu prodati i pre roka dospeća. Kamata se oduzima od prodaje. Od 90 do 95% transakcija se obavlja depozitnim novcem a samo 5-10% gotovim novcem.
• Specijalni depoziti – koriste se kao instrumenti ekonomske politike. Mogu se držati kod Centralne Banke(obavezne rezerve) i kod poslovnih banaka(depoziti za uvoz). Oni ne ulaze u kreditni potencijal banke.

OBLICI VREDNOSTI:

POJEDINAČNI -> PROŠIRENI -> RAZVIJENI -> NOVČANI -> PAPIRNI -> DEPOZITNI

Funkcije i osobine novca

Novac je sve ono što je opšte prihvaćeno u plaćanju za robe i usluge i za otplatu duga.

Tri osnovne funkcije novca:

• Sredstvo razmene – novac cirkuliše kao sredstvo plaćanja za robu i usluge. Doprinosi povećanju ekonomske efikasnosti i smanjuje transakcione troškove. Takođe doprinosi i specijalizaciji i podeli rada.
• Sredstvo očuvanja vrednosti – omogućava očuvanje vrednosti u vremenu, odnosno čuva kupovnu moć od momenta sticanja do momenta trošenja. Ovu funkciju može da ima i druga imovina kao što su akcije, obveznice ili nekretnine, koja može imati i neke prednosti, poput dividendi koje donosi. Uspešnost obavljanja ove funkcije zavisi od stabilnosti kupovne snage novca koja je pod uticajem kretanja opšteg nivoa cena. Razlog zbog kog novac vrši ovu funkciju je likvidnost – novac je najlikvidnije sredstvo. Likvidnost je brzina i lakoća kojom se neka imovina može konvertovati u sredstva razmene bez većih transakcionih troškova i smanjenja vrednosti. Novac može odmah da se koristi, dok ostalu aktivu odlikuju transakcioni troškovi. Novac ne vrši uvek dobro ovo funkciju – u inflaciji novac gubi vrednost i samim tim funkciju čuvanja iste.
• Obračunska jedinica – novac je jedinica kojom merimo i iskazujemo vrednost bilo kog ekonomskog dobra ili usluge, dok se u barteru vrednost novca iskazivala u drugim robama. U situaciji kad postoji mnogo roba to je stvaralo velike probleme.

Pet osobina novca su:

• Prenosivost – mora biti pogodan za nošenje pri obavljanju kupovine na različitim lokacijama.
• Trajnost – u fizičkom smislu, novac ne sme da bude od materijala koji će da se pokvari ili propadne.
• Deljivost – mora da može da se podeli na jednake delove radi kupovine manjih jedinica ili vraćanja kusura.
• Standardizovanost – jednak kvalitet novčanih jedinica, ne smeju se fizički razlikovati.
• Prepoznatljivost – lako prepoznatljiv da bi se tačno znalo da se radi o novcu a ne o imovini manje vrednosti.