(Ne)odgovorno plaćanje
Imate firmu, likvidni ste, da li ćete platiti dobavljačima odmah ako ste u mogućnosti ili ćete čekati da vam prvo plate kupci?
Jedan od najvećih problema danas u svim modernim privredama je želja za što bržim rastom kako bi menadžeri zadovoljili vlasnike u slučaju preduzeća i kako bi političari zadovoljili glasače u slučaju država. I to u što kraćem roku. A taj rast često nema realnu osnovu. Tada se dođe do napumpanih brojeva i balona koji u jednom trenutku puknu, a onda to svi osetimo na svojoj koži.
U ovom tekstu će taj problem želje za brzim rastom i nekih od problema koji mogu da nastanu kad se ide tim putem ukratko biti obrađen iz ugla nekog običnog preduzeća. Konkretno, tema ovog teksta je plaćanje obaveza koje preduzeće ima prema svojim dobavljačima.
Zamislite da imate firmu. Veličina nije bitna. Razumno ste likvidni, odnosno imate nešto više nego što je potrebno za redovno poslovanje, ali nedovoljno za neke veće poduhvate ili poslovni avanturizam. Imate neke dobavljače kojima dugujete novac, i naravno kupce koji duguju vama. Tako to funkcioniše, niko ne plaća odmah. Pitanje je, da li ćete platiti dobavljačima odmah ako ste u mogućnosti ili ćete čekati da vam plate kupci?
Dosta ljudi, verovatno i većina, će se voditi kratkoročnim interesima i brzim profitom i odlučiti da je najbolje da odugovlače sa plaćanjem dokle god su u mogućnosti. To je u neku ruku osnovni instinkt, a tržište bi trebalo da u dužem roku nagradi one ljude sa dugoročnijim planom i odgovornim poslovanjem. Ono što je veliki problem i što je meni skrenulo pažnju je što je ovakva praksa preovlađujuća poslovna politika u svetu.
Na primer, čak i u školama i na fakultetima obično govore da je u interesu preduzeća da prosečno vreme naplate od kupaca bude što kraći a prosečno vreme plaćanja dobavljačima što duže. Napomene se uglavnom da to baš i nije korektno i da nije u duhu dobrog poslovanja ali je računovodstveno gledano opravdano.
Poražavajuće je što je takvo razmišljanje široko prihvaćeno u svetu. Takav način razmišljanja je doveo kapitalizan na ivicu kolapsa, ali ljudi koji se pitaju nešto to izgleda ne primećuju. Ili ih nije briga, oni svoje bonuse dobijaju redovno. Poslovna logika „platiću ti jednog lepog dana, samo ti meni daj robu odmah“ vodi do sve dužih i dužih rokova i odlaganja plaćanja a neminovno i do kraha u jednom trenutku. A onda je to lančana reakcija i domino efekat, kao ova svetska kriza sada.
Ako razmislite malo, zar ne bi bilo logičnije da poslujete na minimumu dugova? Ako sve svoje obaveze izmirite na vreme, ili čak i pre ugovorenog roka, šta se onda dešava? Predpostavimo da ste baš savesni i da sve plaćate što je pre moguće. U tom slučaju je izgledno da će vaši kupci dugovati vama dok vaši dugovi dobavljačima neće postojati ili će biti zanemarljivi. U tom slučaju vaše preduzeće je u sigurnoj poziciji. Sve i da vam neko ne plati, to neće ugroziti vaše poslovanje. Rast će vam potencijalno biti manji nego da kupujete na veresiju i da ste do guše u kreditima, ali mnogo sigurniji i stabilniji.
Ovo pišem bez ličnog iskustva u poslovanju. Ali nisam slep pa da ne vidim koji modeli ne funkcionišu. Takođe, znam za primere preduzeća i preduzetnika, doduše malih, koja uspešno posluju na odgovoran način. Većim preduzećima to može da bude malo teže pošto zavise od više faktora koji mogu da budu nestabilni, ali ukoliko bi se prioritet prebacio sa brzih profita i neosnovanog rasta na dugoročno odgovorno poslovanje i sporiji i stabilniji rast, stanje u svetskoj ekonomiji bi se promenilo, i to u pozitivnom smeru.