adl adl

Reci „DA!“ inkluzivnom društvu

Zemun. Ulica Filipa Višnjića. Na pešačkom prelazu čuje se glas semafora koji obaveštava „Možete preći ulicu Filipa Višnjića…“ Dom slepih. Ne tako veliki broj dece ometenih u razvoju je smešteno u prosečno opremljene prostorije Doma.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009) i Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku nalažu progres ovakvih institucija, čiji je cilj da mlade sa invaliditetom nauče da se naviknu na svoje nedostatke, koji ne predstavljaju prepreku da obavljaju aktivnosti kao i ostala zdrava deca. Mišljenja su podeljena. S jedne strane su oni koji se zalažu da ljude sa invaliditetom kao i one koji se razlikuju po rasnoj/etničkoj osnovi odvoje u prostorije slične pomenutog Doma, dok s druge strane su zagovornici „inkluzivnog društva“.

Inkluzija je proces uključivanja ljudi ometenih u razvoju u svakodnevne životne tokove i tretiranje istih kao zdravih i sposobnih za život u zajednici, bez potrebe za večnim izolovanjem u specijalizovanim institucijama. Mora postojati svest u društvu da se svako dete razlikuje. Neko je nizak, neko visok. Neko ima veće šake, neko sićušne. Neko je plavook, a neko zelenook. Neko je debeo, neko je anoreksično mršav. Jednakost svih nas se ogleda u mogućnostima da budemo različiti, kao što i jesmo.

Inkluzivni pristup u obrazovanju se oslanja na princip poštovanja prava na obrazovanje za sve. Svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u skladu sa svojim potrebama. Inkluzivno obrazovanje pruža mogućnost svakom detetu da bude deo sopstvene vršnjačke grupe, da se kao njen član socijalizuje i u procesu nastave i učenja bude pripremano da, kada odraste može ravnopravno da živi i učestvuje u društvenom životu i na tržištu rada.
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva dostupno kvalitetno obrazovanje u okviru redovnih škola bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo, psiho-fizičke sposobnosti i zdravstveno stanje dece. Škole i predškolske ustanove treba da budu prilagođene obrazovnim potrebama sve dece, a ne da, pozivajući se na svoju neprilagođenost, upisuju i prihvataju samo onu decu koja mogu da se uklope u postojeće, zatečene uslove u obrazovnim ustanovama. Nevladin sektor ima ulogu da edukovanjem i informisanjem javnosti, insistira na konstantim akcijama koje podstiču angažovanje izolovane dece na pravo na obrazovanje i normalan život u društvu.

Zakon o sistemu obrazovanja nalaže da je diskriminacija na osnovu smetnji u razvoju i invalidnosti, zabranjena. Koreni diskriminacije su najčešće u strahu od nedovoljno poznatog, u predrasudama i neznanju, a uzrokuju isključivanje onih koji su drugačiji. Roditelji najčešće strahuju da deca ne budu ismejana od sopstvenih vršnjaka. Nastavnici i učitelji strahuju da neće znati da rade sa takvom decom i da će se suočiti sa izazovima i mogućim neuspehom. Proces uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u sve segmente društva neophodno je zamisliti sa sferom nastavnika, defektologa, pedagoga, psihologa, lekara i socijalnih radnika i roditelja.

Ono što možemo mi kao pojedinci da dobrinesemo boljem položaju izolovanih pojedinaca jeste da prisustvujemo kampanji „Svi u školu – budućnost za sve„, održanoj na 100 tribina širom Srbije. Kampanja pod pokroviteljstvom Saveza učitelja Srbije, Centra za interaktivnu pedagogiju i Ministarsva prosvete, razviće svest o značenju inkluzije i pružanju podrške deci ometenih u razvoju.

Podeli