Reci „DA!“ inkluzivnom društvu
Zemun. Ulica Filipa Višnjića. Na pešačkom prelazu čuje se glas semafora koji obaveštava „Možete preći ulicu Filipa Višnjića…“ Dom slepih. Ne tako veliki broj dece ometenih u razvoju je smešteno u prosečno opremljene prostorije Doma.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009) i Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku nalažu progres ovakvih institucija, čiji je cilj da mlade sa invaliditetom nauče da se naviknu na svoje nedostatke, koji ne predstavljaju prepreku da obavljaju aktivnosti kao i ostala zdrava deca. Mišljenja su podeljena. S jedne strane su oni koji se zalažu da ljude sa invaliditetom kao i one koji se razlikuju po rasnoj/etničkoj osnovi odvoje u prostorije slične pomenutog Doma, dok s druge strane su zagovornici „inkluzivnog društva“.
Inkluzija je proces uključivanja ljudi ometenih u razvoju u svakodnevne životne tokove i tretiranje istih kao zdravih i sposobnih za život u zajednici, bez potrebe za večnim izolovanjem u specijalizovanim institucijama. Mora postojati svest u društvu da se svako dete razlikuje. Neko je nizak, neko visok. Neko ima veće šake, neko sićušne. Neko je plavook, a neko zelenook. Neko je debeo, neko je anoreksično mršav. Jednakost svih nas se ogleda u mogućnostima da budemo različiti, kao što i jesmo.
Inkluzivni pristup u obrazovanju se oslanja na princip poštovanja prava na obrazovanje za sve. Svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u skladu sa svojim potrebama. Inkluzivno obrazovanje pruža mogućnost svakom detetu da bude deo sopstvene vršnjačke grupe, da se kao njen član socijalizuje i u procesu nastave i učenja bude pripremano da, kada odraste može ravnopravno da živi i učestvuje u društvenom životu i na tržištu rada.
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva dostupno kvalitetno obrazovanje u okviru redovnih škola bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo, psiho-fizičke sposobnosti i zdravstveno stanje dece. Škole i predškolske ustanove treba da budu prilagođene obrazovnim potrebama sve dece, a ne da, pozivajući se na svoju neprilagođenost, upisuju i prihvataju samo onu decu koja mogu da se uklope u postojeće, zatečene uslove u obrazovnim ustanovama. Nevladin sektor ima ulogu da edukovanjem i informisanjem javnosti, insistira na konstantim akcijama koje podstiču angažovanje izolovane dece na pravo na obrazovanje i normalan život u društvu.
Zakon o sistemu obrazovanja nalaže da je diskriminacija na osnovu smetnji u razvoju i invalidnosti, zabranjena. Koreni diskriminacije su najčešće u strahu od nedovoljno poznatog, u predrasudama i neznanju, a uzrokuju isključivanje onih koji su drugačiji. Roditelji najčešće strahuju da deca ne budu ismejana od sopstvenih vršnjaka. Nastavnici i učitelji strahuju da neće znati da rade sa takvom decom i da će se suočiti sa izazovima i mogućim neuspehom. Proces uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u sve segmente društva neophodno je zamisliti sa sferom nastavnika, defektologa, pedagoga, psihologa, lekara i socijalnih radnika i roditelja.
Ono što možemo mi kao pojedinci da dobrinesemo boljem položaju izolovanih pojedinaca jeste da prisustvujemo kampanji „Svi u školu – budućnost za sve„, održanoj na 100 tribina širom Srbije. Kampanja pod pokroviteljstvom Saveza učitelja Srbije, Centra za interaktivnu pedagogiju i Ministarsva prosvete, razviće svest o značenju inkluzije i pružanju podrške deci ometenih u razvoju.
