Revizori modernog doba – Reč profesora #8
Jureći za Evropom, počeli smo u naš jezik da ubacujemo mnogo anglicizama, pa tako sada umesto robne marke imamo brend, umesto da štampamo mi printamo, pišemo CV umesto biografije, i sada naš rad kontrolišu neki revizori pod nazivom „eksterno vrednovanje“.
Nemam ja ništa protiv kontrola, daleko od toga, radim kako treba i može bilo ko da mi dodje na čas. Kontrole su uvek postojale, samo su nekada one bile normalne i taj posao su radili ljudi koji su bili obučeni za to, znali su tačno materiju koju predajem, a danas kontrolor može da bude bilo ko, dovoljno je da prođe obuku.
Danas se kontrole vrše da bi ti našli grešku i to čine ljudi za koje jedino znamo da su obučeni u Evropi.
„E sada mi je laknulo, kad su u Evropi, onda mogu da budem mirna.“
Po školama je zavladala prava histerija. Dolazi njih 18 i vrednuju svaku stavku u školi, izgled, higijenu, osvetljenje, svaku poru, naš rad, koliko smo se usavršavali, proveravaju učeničke sveske (ne da bi proverili da li prate nastavu, nego da li smo mi radili kako piše u dnevniku), zovu njihove roditelje i postavljaju pitanje:
„Kakav je taj i taj profesor?“
Volela bih kada bi roditeljima postavili ova pitanja, jer bi bila svrsishodnija:
„Gospođo, zašto Vaš sin ne dolazi u školu?“
„Gospodine, zašto Vaša kćerka stalno kasni?“
„Da li znate da Vam dete spava na času?“
„Da li proveravate Vaše dete kako se obuklo kada kreće u školu?“
„Jeste li slučajno primetili da je Vaše dete ponelo nož?“
Normalno da im ta pitanja neće postaviti, provervaju naš, profesorski rad, a rad roditelja i njihove obaveze neće, pa ako dete nema svesku ili ima, ali nije ništa napisano, ja sam kriva, jer ga nisam motivisala, a ne ono jer nema svesku jer ga to ne zanima, ma ko još nosi svesku u školu.
Ma “ok”, neka me “eksterno vrednuju”, ali samo se, onako usput pitam, da li još nekoga na takav način u ovoj državi vrednuju?
Tako nam je sada u zbornici glavna tema da li se dnevnici pišu plavom ili crnom hemijskom olovkom.
Stvarno je to “krucijalno” pitanje od kog zavisi opstanak ove države.
A da ne pričam o pripremama za čas, to je tek posebna priča, one tek treba da sadrže toliko nepotrebnih podataka. Stvarno je to ludo, da mi na godišnjem nivou treba da imamo ispisano negde oko 1000 do 1500 stranica papira, u zavisnosti koji predmet predajete.
A kao šlag na torti, svaka priprema treba da se završi samoevaluacijom ( u moru novih reči, još jedna).
Super, znači od 3 do 7 časova imamo dnevno, puta 5 dana, puta 37 radnih nedelja godišnje, pa izračunajte koliko je to samoevaluacija na godišnjem nivou.
Jesu li oni normalni?
Da li to iko još radi, sem nas u osnovnim i srednjim školama?
Jako bih volela da, recimo, vidim da naši predstavnici Vlade pišu pripreme i da dnevno bar tri puta “samoevaluiraju”. Pitam se da li i jedan ministar ili poslanik piše pripremu sa sve obrazovnim, vaspitnim i funkcionalnim ciljevima i da li posle toga piše samoevaluaciju?
Da je stvarno tako, gde bi nam bio kraj, da nije tako blizu?
Posebna stavka su usavršavanja, koja nam predstavljaju uslov za produženje licence. Ima na tone seminara koje moramo da slušamo da bismo skupili dovoljan broj bodova, ali MI da ih platimo, jer oni u Ministarstvu nemaju para za refundiranje.
Interesantno.
Ja sam bar završila oblast koju predajem, kao i svi profesori po školama. Da li se recimo usavršavaju oni koji u Parlamentu predstavljaju nas, običan narod, jer većina njih je nešto drugo po struci. Da li se ministri, zamenici ministara, savetnici, usavršavaju na seminarima tipa, “Ministar u tri koraka”, “Biti komunikativan”, “Kako što više pričati, a ne reći ništa suštinski”?
Tako samo slušam priče o eksternom vrednovanju, i mrtva umorna dođem kući, a da bih malo odmorila mozak uključim televizor. Dnevnik je u toku. Slušam o različitim proneverama i aferama u državnim i privatnim firmama, bankama, ustanovama. Da li je njihov rad neko kontrolisao? Izgleda da nije, ni eksterno ni interno. Da li su oni pisali pripreme sa svim metodama, ciljevima i tokovima rada?
Ne, to moramo samo mi da radimo i od tolikog broja samoevaluacija, reevoluirali smo samo u majmune koji ostaše u ovoj zemlji i pokušavaju da u njoj opstanu živi i zdravog razuma, koji treba učenike da obrazuju, vaspitaju, usade moralne vrednosti i ubede da u ovakvoj zemlji ostanu, a to postaje sve teže.
