Šta Britni Spirs i Milunka Savić imaju zajedničko?

Britni Spirs i Milunka Savić teško da bi mogle da se uporede, jer je prva postala poznata zahvaljujući pevanjem i glupostima kojim je punila tabloide, dok je druga ostala nepoznata uprkos svom herojstvu, dobročinstvu i činjenici da je najodlikovaniji ženski borac u istoriji ratovanja.

Milunka Savić pre I svetskog rata

Budući da o prvoj znamo više nego što će nam ikada biti potrebno, bavićemo se Milunkom. Njena priča počinje 1890. godine kada je rođena u Koprivnici. O njenom ranom životu nema mnogo informacija, sve do objave mobilizacije oktobra 1912. godine.

E sad, postoje 2 priče o tome kako se Milunka prijavila za vojsku (obe su za poštovanje, jer rat nije mesto gde skupina ljudi ocenjuje sposobnosti udaranjem u kakvo dugme ili podizanjem/spuštanjem stolica, već situacija u kojoj jedan čovek naplaćuje svoj život tuđim).

1. Prva je svojevrsni Hunger Games momenat, gde ona odlazi u rat umesto svog brata Milana;
2. Prema drugoj, po standardima Milunke Savić, prosečan život srpske devojke početkom 20. veka nije sadržao dovoljno oslobađanja države od strane Turaka prosipanjem metaka i bombi. U svakom slučaju, uzela je tadašnji ekvivalent brijaču, skratila kosu (ovde završavamo svako poređenje sa Britni Spirs), navukla mušku odeću i prijavila se kao Milun Savić.

Milunka u Balkanskim ratovima

U prvom Balkanskom ratu borila se u prvim redovima u nekoliko ključnih bitaka uz zajedničke snage Rumuna, Bugara i Grka. Zajedno su uspeli da okončaju 500 godina kebaba i da pošalju ostatke Otomanskog carstva nazad na Bosfor, zauvek sa Balkana. Nažalost, Bugari bivajući Bugari, mislili su da je dobra ideja prikloniti veći deo Makedonije Bugarskoj. Međutim, pošto su Srbi oslobodili Makedoniju od Turaka, a nisu se tako dogovorili o podeli Makedonije u paktu pre samog rata, mi smo im rekli da iskuliraju, ali oni nisu iskulirali. Otud još jedan rat o kojem smo morali da učimo.

Francuski oficir opkladio se u sanduk najfinijeg konjaka da ona neće moći da pogodi jednu flašu udaljenu 40 metara u polju, što je na kraju obezbedilo našoj vojsci da se razbiju sa 19 flaša preskupog konjaka.

Naša Milunka je jedva stigla pušku da očisti pre nego što je nastavila sa stilom života koji bi postideo Batu Životinju. U Bregalinčkoj bici, postavljena na samoj sredini, zajedno sa čuvenim ,,Gvozdenim pukom’’, izdržala je nemilosrdne nalete pune snage bugarske vojske, bacajući granate brže nego što bi ih Đoković odbranio.

Kako se bitka zahuktavala, došlo je vreme da se krene u kontranapad. Na svom 10. (desetom!) jurišu ka bugarskim mitraljezima, artiljeriji i bajonetima, biva pogođena granatom i krvareći uspeva samo pogledom da isprati kako naše trupe pobeđuju, zarobljavajući 2 divizije neprijatelja u procesu. Teško ranjena Milunka završava u bolnici gde se doktor veoma iznenadio činjenicom da ona zapravo ne može da piški stojeći.

Oporavljena, morala je da se suoči sa svojim nadređenima povodom činjenice da joj fali par organa kako bi zvanično bilo moguće reći da ima cojones. Hteli su da je premeste na poziciju medicinske sestre, a ona im je rekla da, ako ne mogu da je podnesu kad je najgora, onda je ne zaslužuju ni kad je najbolja, i otišla kući. To se, naravno, nije desilo. Ideja da bude udaljena od ratišta joj je bila nezamisliva. Rekla je da neće prihvatiti poziciju koja joj ne dozvoljava da nosi pušku, juriša u borbu kad je to potrebno i da se bori protiv neprijatelja svog naroda.

Oficir joj je rekao da će razmisliti i javiti joj sutradan. Ne pomerivši se, rekla mu je da će sačekati. Pola sata kasnije dobila je kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost.

I svetski rat

Iako se Drugi balkanski rat završio 1913, to nije bio kraj ratnog iskustva u Milunčinom CV-ju. Kada je 1914. Franc Ferdinand – čovek poznat jedino po svojoj sposobnosti da bude upucan, ubijen od strane Gavrila Principa, to je bilo baš ono što je Austrougaraska čekala da pokrene I svetski rat.

Mnogobrojnija i opremljenija Austrougarska vojska i dugogodišnjim ratovanjem oslabljena, tehnički i brojno inferiornija srpska vojska sukobile su se na Kolubari. U bici koja je ušla u vojnu istoriju, Milunka je nastavila svoju tradiciju deljenja bombi. Sa svojih 3 pojasa ručnih granata, po jednim oko svakog ramena, i jednim oko struka, jurišavši kroz ničiju zemlju, postarala se da mnogi Austrijanci dobiju svoj paketić. Došla je do neprijateljskog bunkera gde je bilo 20 vojnika koji su joj se predali verovatno misleći da, ako je upucaju, samo bi je razljutili i otud odluka da bace oružje. Ona je zatim sela i rekla „Dosta za danas“. Opet pogrešno – kad su zarobljenici bili sprovedeni, nastavila je da uništava neprijateljska gnezda, dok je nije omela granata poslavši joj par šrapnela u glavu. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima – najveće priznanje za hrabrost.

Nije dozvolila da je sitnica poput parčića metala u glavi spreči u daljem ratovanju, tako da se, posle par meseci, vratila na front. Sada je situacija bila ozbiljnija. Srbija je bila sama i okružena sa svih strana (opet naši prijatelji Bugari). U bici za Kajmakčalan i Crnu Reku, naša herojina je izvela podvig dostojan svetskih komedija. Naime, spustila se nezamislivo gusta magla, vojnici su držali bajonete u rukama i hvatali se za glavu. Ako osoba ne bi imala šlem, to je bio neprijatelj. Ali, magla je bila toliko gusta da se nije moglo videti da li osoba nosi šlem ili ne. Elem, Milunka je otišla da obavi svoj ,,posao’’ u šumi. Međutim, vratila se na pogrešnu stranu i, shvativši da je okružena neprijateljem, uradila je najracionalniju stvar: zarobila je 23 bugarska vojnika. I da, tada dobija još jednu Karađorđevu zvezdu.

Prilikom povlačenja preko Albanije, biva teško ranjena, slaba i neuhranjena, ali ni to joj nije uništilo duh. Ubrzo nakon oporavka na Krfu vratila se u prve borbene redove, gde je nastavila svoju praksu epske žene.

Postoji priča da je tokom boravka na Krfu izvesni francuski oficir saznao da u našim redovima postoji žena čija bi preciznost mogla da pobedi Stojakovića u trojkama. Budući da nije verovao u tu činjenicu, opkladio se u sanduk najfinijeg konjaka da ona neće moći da pogodi jednu flašu udaljenu 40 metara u polju, što je na kraju obezbedilo našoj vojsci da se razbiju sa 19 flaša preskupog konjaka.

Ogromno srce Milunke Savić i nakon ratova

Po završetku rata, odlikovana je ordenom francuske Legije časti, ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom, jedinim koji je jedna žena dobila na svetu, i još medalja koje verovatno nije imala ni gde da okači.

Tokom obavljanja posla narednika srpske vojske, upoznala je bankara Veljka Grigorijevića, sa kojim je zasnovala brak i preselila se u Beograd. Rodila je jednu devojčicu, i usvojila 3 devojčice koje su tokom rata ostale bez roditelja i iškolovala još trideset dvoje dece.

Njen suprug je ubrzo zapostavio porodicu i rano preminuo. Milunka se zaposlila kao spremačica u ministarstvu, a kasnije kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde je traćila najveći deo svog radnog veka. Tokom Drugog svetskog rata držala je bolnicu koja je pružala pomoć i četnicima i partizanima. To se vlastima i nije baš svidelo, pa su došli do ideje da je pretuku pred njenom decom i odvedu u logor na Banjici, gde bi bila streljana. Ove zle sudbine spasao je, niko drugi do nemački general koji je, kada je saznao ko je ona, naredio da je oslobode uz vojne počasti.

Preminula je u oktobru 1973. godine i sahranjena je u porodičnom grobu, sve do 2013. kada su njeni posmrtni ostaci prebačeni u Aleju velikana.

Od svih saboraca iz Srbije, francuski predsednik De Gol, je na svoju inauguraciju pozvao jedino Milunku Savić. Francuska vlada joj je nudila da, kao vitez Legije časti, živi u Francuskoj, dobije penziju i stan, što je ona odbila, jer nije želela da napusti Srbiju – zemlju za koju je bila spremna život da da, i koja je bila jako voljna da joj isti uzme.