Šta ja imam od toga – Reč profesora #11

Ova priča bi trebalo da se čita uz muziku naše stare, odlične serije „Grlom u jagode“ …“Te 196……, jeste davnih šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, sve je bilo drugačije. Vrednosti su bile skroz drugačije, cenilo se zajedništvo, poštovali smo jedni druge, bili smo nasmejani sa uvek nekim vicem u rukavu, družili se, nije nam bilo važno ko se kako oblači, ni koliko ko ima para. Imali smo osećaj jedni za druge i uvek spremni da pružimo pomoć.

https://www.youtube.com/watch?v=s9uB8rgq0tI

 

Kao mala sam se jako plašila lopova. Interesantno je da sam se uvek njih plašila, ali samo u kući, da ne provale, da me ne napadnu. Nikada se nisam plašila kada sam na ulici, jer sam znala da, ukoliko me neko napadne, će neko da pritrči i da mi pomogne. Hvala Bogu to se nikada nije desilo, ali sam sigurna da bi me neko odbranio.

Sećam se kada smo imali trabanta, a kasnije bubu, kad god bi se našli na autoputu kada bi prošao isti takav auto, otpozdravili bismo ili sirenom ili svetlima. Isto to bi se desilo kada smo putovali u inostranstvo i kada bi usput naišli na auto sa BG tablicama. Nekako je bilo normalno da u nekoj nedođiji otpozdraviš nekog svog, iako nismo imali pojma ko je za volanom drugog auta, dovoljno je bilo što smo iz istog grada.

Takođe, nikada neću zaboraviti scenu kada sam bila kod oca u Nemačkoj. Otac me je poveo na ručak u restoran i tamo je video neke ljude kojima je prišao i pozdravio se sa njima. Kada smo seli za naš sto objasnio mi je da su ti ljudi njegove kolege sa posla. Nikako mi nije bilo jasno zašto ih nije on pozvao za naš sto, ili oni nas za njihov, ali mi je objasnio da to kod njih nije bio običaj. Zapad je drugačiji, tamo su otuđeni.

Sada, u novom veku. toliko žurimo da dođemo na taj zapad, da smo postali gori od njih.

Poturice su gore od Turaka, bilo je i biće.

Gde smo se mi izgubili kao ljudi? Istina je da smo svašta preživeli, ali nam to nije opravdanje za ono što smo postali.

Kada smo počeli da gledamo samo sebe, svoj interes? Kada smo postali nevaspitani u tolikoj meri da nikoga ne poštujemo i da sve ogovaramo?  Od kada to postižemo cilj negledajući koliki broj ljudi smo usput zgazili? Odakle ovoliki bezobrazluk?

U međuvremenu su stasale neke nove generacije sa totalno drugačijim merilima.

U odeljenju imam do 24 učenika koje jedva nagovorim da razmenjaju brojeve telefona. Zašto bi to oni činili, kao da će oni sada nešto i da se druže?  Druže se po grupicama ko kakvu muziku sluša,  ko koji stil oblačenja ima, nešto što meni ne ide u glavu.  Oni ne znaju značenje reči „zajedništvo“.

Jedna učenica je doživela na času neprijatnost i kada je celo odeljenje trebalo da stane iza nje i da je podrži, jedan učenik mi je postavio pitanje:

„ A šta ja imam od toga?“

Znači, to im je prvo na pameti, korist. On sada ima šesnaest godina, kakav će on biti čovek kada bude imao deset, dvadeset godina više?

Šta uopšte očekivati od takvih ljudi?

Kada smo tačno postali lešinari? Kad pojedinci osete nečiju krv, umesto pomoći, oni koji krvare dobiju so na ranu.

Nekada smo čuvali nečije tajne, jer smo negovali prijateljstva, a danas će ti „prijatelji“ iskoristiti  tvoju tajnu kada njima to bude odgovaralo, jer nekadašnja prijateljstva danas ne postoje.

Danas se druženje sastoji od toga da se pije, banči, provodi, koristi se tuđi položaj ili veze, a kada toga ponestane, nema ni druženja. Danas kada si u nevolji svi te napuštaju, a ko se ne izgubi treba ga negovati i zalivati.

„Mnogo je ljudi, ali je redak čovek“, kaže poslovica.

Postadosmo otuđeni kao zapad. Padne žena na ulici, saplete se, niko da joj pomogne, svi je zaobilaze i gledaju u stilu: „Ma, pijana je sigurno“.

Mladić hoće na silu da izvuče dete iz autobusa, samo jedna žena i vozač priskočiše u pomoć.

A gde su tačno bili ostali iz autobusa? Da li je moguće da ovo nikoga nije dotaklo?

Došao učenik u školu i poneo nož i ne može mu niko ništa.

Drva su zaštićenija od nas ljudi, niko bez specijalnih dozvola koje mesecima prikuplja ne može da potkreše drvo, ali zato za sekundu nestane nečiji život i niko ne odgovara.

Mladić preti devojci, policija ne reaguje na pretnje, tek ako se nešto desi.

Tada nema svrhe ni da reaguje, kasno je, jedan život se ugasio.

Pre nekoliko meseci je izašao cenovnik za smrt određenih životinja, koliko će ko da plati za ubijenu bubamaru, mačku, kuče i šta ja znam koje još životinjke, a kolika je cena ljudskog života?

Za to nam niko nije dao cenovnik.

A šta reći za nevaspitanje koje caruje?

U gradskom autobusu su retki oni mlađi koji ustaju starijima, učenici više ne ustaju iz poštovanja kada profesor ulazi na čas, komšija se komšiji ne javlja na ulici. Najbolja rečenica koja je okarakterisala ovakvo ponašanje je rečenica jedne moje komšinice koju je uputila drugoj:

„Sa njom nikada ne znam da li sam u svađi ili u prijateljstvu.“

Prošle zime sam naručila tonu uglja. Bez problema smo sin i ja uneli ugalj u podrum.

Komšija, koji je inače upućen u sve što nam se zbiva u kraju, nos nije promolio iz kuće taj dan. Teško je ipak kada se unosi ugalj.

Ali kroz par dana eto ti njega sa koficom, prifalio mu isti pa bi da pozajmi. Samo se pitam kako zna da ga imam?

Prošle godine mi je eksplodirao bojler u sred noći. Prava eksplozija. Niko me iz komšiluka nije pozvao, makar iz radoznalosti. Mogli su tako da mi u kuću uđu provalnici i da pripucaju, niko ne bi pozvao policiju.

Zovne me snaja, koja inače živi sprat iznad mene, dvanaest sati od eksplozije:

„Šta je to bilo“ –„ zabrinuto“ me je pitala.

Do tada smo mogli da budemo ubijeni, izmasakrirani, da ne pričam više grozote.

Rođake i komšiluk ne biraš, prijatelje biraš.

Sećate se one rečenice:

„Šta ja imam od toga?“

Zato sa druge strane stalno forsiraju humanost, očito nam fali i humanitarne akcije. Gledam preko televizije razne akcije sakupljanja novca, te za nastradale u poplavama, te za nastradale u zemljotresima, pa za obolele od tumora na dojci, a glavni humanitarac odjednom u zatvoru, proneverio je fond.

Gde će im duša?

Jedino kad smo bili koliko-toliko kao nekada je bilo u toku bombardovanja, ali zar to treba da doživimo da bi se zbližili? Prođe bombardovanje i ponovo sve isto, ne, još gore.

Nestade nam bratstvo i jedinstvo koje nam je krasilo prošli vek, nastade novi vek koji donosi nevaspitanje, nepoštovanje, rivalstvo i neminovno, „čovek čoveku postade vuk“.