Stilske figure u srpskom jeziku – definicije, vrste i primeri

Da stilske figure u srpskom jeziku ne postoje, književna dela ne bi bila tako bogata svojim sadržajem, a pisci ne bi mogli da nam dočaraju pravi doživljaj nekog pejzaža, događaja, ili osobine neke ličnosti. 

Srpski jezik stilske figure i njihovo izučavanje svrstava u posebnu naučnu disciplinu, o čemu ćeš moći da pročitaš više u nastavku teksta. Saznaj šta su stilske figure, koje podele postoje, i upoznaj se sa primerima jer će ti tako biti jasnije šta svaka stilska figura označava.

Šta su stilske figure i čemu služe?

Evo odgovora na čuveno pitanje “Šta su stilske figure u srpskom jeziku” – stilske figure u književnosti su sastavni deo svakog književno umetničkog dela. Predstavljaju utvrđeni način izražavanja, i u potpunosti se razlikuju od uobičajnog načina govora. 

Stilske figure služe da obogate književno delo, gde njenom upotrebom, reči u potpunosti dobijaju nova, prenesena značenja, i postaju nosioci umetničke vrednosti. Stilskim figurama i njenim proučavanjem se bavi stilistika.

Da li znaš šta je stilistika?

Da li si nekad čuo da je neko rekao: ”Ne volim tog pisca, tačnije njegov stil pisanja, jer mnogo ide detalje.” E, pa taj stil pisanja izučava stiliska.

Stilistika je lingvistička disciplina koja se bavi proučavanjem govornog, pisanog i književnog stila. Ova književnoteorijska disciplina prilikom proučavanja stila određuje osnovne karakteristike nekog pisca, dela, pravca, epohe.

Osnovna podela stilskih figura

Prvensteno prema stilistici, stilske figure u srpskom jeziku se dele na:

1. figure dikcije
2. figure reči (tropi)
3. figure konstrukcije
4. figure misli

U nastavku teksta ćemo objasniti svaku vrstu, dodati im njene podele i predstaviti stilske figure u književnosti i svakodnevnom govoru.

Figure dikcije

Stilske figure koje se tiču glasova spadaju u figure dikcije. Odnosno ova grupa podrazumeva ponavljanje određenih glasova ili grupe srodnih glasova, oponašanje zvukova prirode, ponavljanje reči. To su onomatopeja, asonanca, aliteracija, anafora, epifora, simploha, palilogija (anadiploza)

#1 Asonanca

Ponavljanje istog vokala u jednom stihu ili redu, naziva se asonanca.

“Pučina plava
spava,
prohladni pada
mrak.” iz pesme “Veče na školju”, Aleksa Šantić.

#2 Aliteracija

Kao što asonanca podrazumeva ponavljanje istih samoglasnika u jednom stihu, tako se aliteracija odnosi na ponavljanje istih suglasnika.

“Vrh hride crne
trne
poslednji rumeni
zrak” iz pesme “Veče na školju”, Aleksa Šantić.

#3 Onomatopeja

Reč koja se koristisi za oponašane zvukova prirode, životinja, ili nekih predmeta označava onomatopeju. 

Na primer reči za zvukove:

• vode: fljus, ššš, pljus; 
• životinje: mnjau, av-av, muu, piju-piju;
• predmete: bum, tras, bam.

Primer iz književnosti:

“Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti..
Ćiju ći!” iz pemse “Na Liparu”, Đura Jakšić.

#4 Anafora

Anafora predstavlja ponavljanje iste reči ili grupe reči na početku svakog stiha ili strofe, u poeaziji, a u prozi ponavljanje više rečeničnih delova.

“Kaži mi, kaži
kako da te zovem,
kaži mi kaži,
kako ime da ti dam?” iz pesme “Kaži mi kaži”, Jovan Jovanović Zmaj.

#5 Epifora

Suprotno anafori je epifora – ponavljanje iste reči ili grupe reči ali na kraju svakog stiha ili rečenice.

“Čujem u snu,

sanjam u snu,

vidim u snu.” iz pesme “Livade izgubljenih ovaca”, Jure Kaštelan.

#6 Simploha

Ponavljanje reči ili grupe reči na početku i na kraju stihova je stilska figura simploha. 

“U tamnici je glava naroda,
U tamnici je snaga naroda,
U tamnici je nada naroda…” iz pesme “Samson i Dalila”, Laza Kostić.

#7 Palilogija (anadiploza)

Ponavljanje reči na kraju jednog i na početku drugog stiha je stisla figura anadiploza.

“Kad ujutru bijeli dan osvane,
dan osvane i ogrije sunce” iz narodne pesme “Car Lazar i carica Milica”.

Figure reči (tropi)

Promenom uobičajnog, osnovnog značenja neke reči nastaju stilske figure alegorija, metafora, metonimija, personifikacija, epitet, simbol, sinagdoha, eufemizam.

#1 Metafora

Za metaforu se može reći da je jedna vrsta skraćenog poređenja, ali se prilikom poređena izostavlja ono što se poredi i poredbena reč kao. Prenesenim značenjem se dočarava kakav je neki predmet, pojava ili osoba.

Na primer, desilo se sigurno da te je mama nazvala sunce, zlato, maco – time te je ona uporedila sa nečim vrednim, slatkim, a pri tome nije koristila poredbenu reč kao.

Primer iz književnosti:

“Srce moje, srce ludo,
šta misliš s pletivom” iz pesme “Međ javom i međ snom”, Laza kostić.

Srce ovde predstavlja lirski subjekt, a pletivo je njegova pesma, odnosno stihovi.

#2 Alegorija

Alegorija je sačinjena od niza metafora. Ova stilska figura je najviše zastupljena u narodnim pesmama jer je nastala proširivanjem metaforičkog kazivanja. 

““Braćo moja, kićeni svatovi,
je li testir malo popjevati?“
Govore mu kićani svatovi:
„Jeste testir, delijo neznana!
Jeste testir, a da zašto nije?“
Kliče Stojan tanko glasovito:
Vila gnjezdo tica lastavica,
vila ga je za devet godina,
a jutros ga poče da razvija;
doleti joj siv-zelen sokole
od stolice cara čestitoga,
pa joj ne da gnjezdo da razvija.
Tom se svati ništa ne sjećaju,
dosjeti se ljuba Stojanova,
otpusti se od ručna djevera,
brzo ode na gornje čardake
pa doziva seju Stojanovu.”, iz narodne pesme “Ropstvo Janković Stojana”.

Ovde možeš da uočiš niz metafora koji čine alegoriju: gnjezdo = dom, brak; tica lastavica = Stojanova supruga; siv-zelen soko = Stojan. 

#3 Metonimija

Metonimija je stilka figura koja povezuje dva pojma, ali ne zbog njene sličnosti, ili razlike, već zbog njihove logiče zavisnosti.

Kuća je mirna. – misli se da su ukućani, porodica mirni, staloženi.
Bio je buran dan. – dan je bio pun obaveza.
Vri šerpa. – vri voda u šerpi.

#4 Sinegdoha

Zamenjivanje jedne reči drugom, ali samo one koje su u logičkoj vezi, je sinegdoha. Smatra se i jednom vrstom metonimije, s tim što je sinegdoha figura deonog odnosa, odnosno deo neke celine. Hajde bolje da objasnimo u primerima.

Sinegdoha se označava kao:

1. deo umesto celine: Branili su ognjište. – misli se na dom, kuću da su branili.
2. celina umesto dela: Ostao je bez krova nad glavom. – tačnije ostao je bez kuće.
3. jednina umesto množine: Evropa pruža otpor Americi. – misli se na evropske zemlje.
4. posebno umesto opšteg: On je Kir Janja. – znači da je on tvrdica, škrtica.

#5 Eufemizam

Eufemizam je stilska figura kojom se reč ili pojam zamenjuju drugom rečju, čiji je oblik blaži. Može da se koristi u svakodnevnom govoru, kao i u književnosti. Korišćenje blažih reči je zbog prilagođavanja govora bontonu, kao i zbog društvenih, religioznih, političkih razloga.

Primeri eufemizma u svakodnevnom govoru:

• Sinoć je bio veseo – bio je pijan.
• Zauvek nas je napustio – umro je.
• Ona je laka žena – prostitutka.

Primeri eufemizma u poeziji:

“A njega nema, i nema, i nema,

I nema ga više…” iz pesme  „Balada iz predgrađa”, Dobriša Cesarić.

#6 Personifikacija

Personifikacija je stilska figura kojom se postiže oživljavanje biljnog i životinjskog sveta, neživih i izmišljenih bića, aprtraktnih pojmova. Ovu stilsku figuru možeš da nađeš u mnogim delima jer je svi pisci koriste kako bi dočarali na pravi način neki pojam.

“Mesec pođe u Moravu, zaviri u topljake i sve do zore brča po reci bele ruke.” – iz romana “Daleko je sunce”, Dobrica Ćosić.

#7 Epitet

Epitet je reč ili grupa reči koja stoji uz imenicu i određuje njene karakteristike. Pisac koristi epitet kako bi nam bliže dočarao impresije o određenoj osobi, događaju, pojmu.

“Vruća krv rađa vruće misli, vruće misli daju vruća dela, a vruća dela su ljubav.” Vilijam Šekspir”, iz drame “Romeo i Julija”, Vilijam Šeksipir

#8 Simbol

Simbol je stilska figura pomoću koje se konkretnom predmetu pridodaje simbolička, apstraktna značenja.

 

• nebo – simbol mira, slobode, beskonačnosti;
• bela boja – simbol nevinosti, čistote, dobrote;
• srce – simbol ljubavi.

Figure konstrukcije

Ovu vrstu stilskih figura nije teško primetiti u tekstu jer se odnosi na raspored reči u stihu ili rečenici. Odsupanje od prirodnog rasporeda reči u rečenici budi u čitaocu poseban utisak na delo. U figre konstrukcije spada inverzija, retoričko pitanje, elipsa, asidenton, polisindeton.

#1 Inverzija

Pod inverzijom podrazumevamo obrtanje ustaljenog, očekivanog redosleda reči.

“… te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utešiš buru ljutu, duše moje i tela mojega.”, iz pesme “Pohvala knezu Lazaru”, Jefimija.

#2 Retoričko pitanje

Stilska figura retoričko pitanje su upitne rečenice, ali izjavnog karaktera, pošto na ovo pitanje ne očekujemo odgovor jer je on očigledan.

Biti ili ne biti?
Nismo li sami krivi za to?

#3 Elipsa

Elipsa je stilska figura gde se izostaje reč ili nekoliko reči, pri čemu se smisao uopšte ne gubi.

„U mome redu počela da ludi,
Neka žena. Vikala je: ’Gori!
Ljudi, gori! Kuća gori! Ljudi!’
A žica ljuto počela da pori,
Nabreknute, grozne naše uši.
Na tla se žena ugušena sruši.” iz pesme “Jama”, Ivan G. Kovačević.

#4 Asindeton

Asindeton je stilska figura koja nastaje nizanjem reči bez upotrebljavanja veznika.

“Zuji, zveči, zvoni, zvuči,
Šumi, grmi, tutnji, huči, –
To je jezik roda moga!”, iz pesme “Jezik roda moga”, Petar Preradović.

#5 Polisindeton 

Plisindeton ima suprotno značenje od asindeton i označava ponavljanje istog veznika nekoliko puta u stihu ili rečenici.

“Čovjek je na njoj kao na čarobnoj ljuljašci; I zemlju prelazi, i vodom plovi, i prostorom leti, i opet je čvrsto i sigurno vezan za kasabu i svoju bijelu kuću.” iz romana “Na Drini ćuprija”,  Ivo Andrić.

Figure misli

Nekako nam i sam naziv govori da se ove stilske figure odnose na nešto apstraktinije, da figure misli daju šire značenje od samog naziva reči. Prema današnjoj podeli, u figure misli spada poređenje, hiperbola, antiteza, litota, gradacija, ironija, paradoks, oksimorn.

#1 Poređenje

Poređenje ili komparacija je stilska figura koja je najčešće zastupljena, kako u književnosti, tako i u govornom jeziku. Porede se neki nepoznati pojmovi sa poznatim, kako bi taj nepoznat pojam postao nama poznat.

Tvrdoglav kao bik.
Crn kao zemlja.
Lepa kao lutka.

#2 Antiteza

Kontrast ili antiteza se koristi u poređenju suprotnosti. Određeni predmeti ili pojave se dovode u vezu pomoću suprotnih osobina, porede se, i na taj način se pojačava značenje oba pojma.

“Tiha, zelena, meka i vlažna zemlja… Ljubičice će biti izgažene, trava utrvena, mladi izdanci na drveću pokidani…” iz pripoveteke “Salašar”, Veljko Petrović.

#3 Hiperbola

Hiperbola je stilska figura preuveličavanja. Metodom preuveličavanja književnici bude jaka osećanja kod čitaoca i stvaraju snažne utiske.

“Potoke već od suza lijet oko moje,

jerbo srce žalosti ispušta svoje…” iz pesme “Plač Serbiji”, Zaharije Orfelin.

#4 Litota

S obzirom da na grčkom jeziku litota znači ublažavanje, ova stilska figura u srpskom jeziku se koristi za umanjivanje značaja pojma. Dakle, suprotna je hiperboli; litota umanjuje značenje tako što određen izraz zamenjuje slabijim i negativnim izrazom. Litota ima odričan oblik.

Razlikuje se od eufemizma po tome što se izraz samo prividno ublažava, a ustvari je značenje jako.

Nije mi dobro. – bolestan sam
Nije loše. – dobro je.

#5 Gradacija

Posmatrajući sve stilske figure gradacija ima posebnu moć da postepeno izazove buđenje slika, što utiče na veće uzbuđenje kod čitaoca.

Ređanjem sve jačih osećanja i snažijih utisaka postiže se gradacija. Prvo se kreće od slabijih doživljaja, zatim jačih i na kraju najjačih utisaka. Gradacija mora da prati logičan tok zbivanja, ne mogu biti samo nabacani podaci.

Gradacija može da ima i obrnut redosled – najjači utisak, srednji, i potom najslabiji. Mada je to zaista retka pojava u književnosti.

“Oj Dunavo, ti me ne utopi,
Ti me diže, privati obala,
Zato tebi do nebesa fala,
Reću onda pa ću i svakada,
Ali zbogo ostaj meni sada!
Vinogradi zbogom umiljati,
Zbogom, gružđe, neću te ja brati.
Ao berbo, tebe žalim kletu.” iz pesme “Đački rastanak”, Barnko Radičević.

#6 Ironija

Ironijom dobijamo suprotan smisao od njegovog primarnog, osnovnog značenja. U govoru se ironija ističe promenom boje i inteziteta glasa, dok se u pisanju ona označava navodnicima.

Ispao si baš “mudar”. – misli se da je ispao glup.
Samo ti nastavi da se svađaš. – umesto prestani da se svađaš.

#7 Paradoks 

Stavljanjem jedne misli pored druge, koje pri tome imaju različito značanje dobijamo paradoks. Te dve misli tako isključuju, jedna drugu.

Znam da ništa ne znam.
Nekad se odmoram od nerada.

#8 Oksimoron

Oksimoron je neka vrsta paradoksa. Kada se spoje dve reči ali u potpunosti suprotnog značenja nastaje oksimoron.

Pošten lopov.
Živi leš.
Zimsko letovanje.

Stilske figure srpski jezik posebno proučava zbog svoje kompleksnosti. Pored toga što smo sada naučili šta su stilske figure u srpskom jeziku, bitno je da shvatimo da je u osnovi stilistike bila ideja da se oforme opšteprihvaćeni stilovi, kako bi se pisci prdržavali pojedinih. Takođe, nije retkost da stilske figure u književnosti odstupaju od gramatičkih pravila, zbog stvaranja autentičnog književno umetničkog dela. 

Sada kada ste se upoznali sa osnovnim značenjem i primenom stilskih figura, sigurno ćete sa još većim razumevanjem uživati u poznatim književnim delima, a možda dobiti inspiraciju i za unapređenje sopstvenog stila pisanja.