adl adl

Teorije bankarstva

0

Dva pitanja na koja je važno odgovoriti su kako banke treba da se ponašaju(normativna ekonomija) i kako se banke zaista ponašaju(pozitivna ekonomija). Danas bankarska teorija prednjači ispred bankarske prakse, odnosno, bankarska praksa crpi koristi bankarske teorije dok je u prošlosti bilo obrnuto.

Četiri osnovna principa bankarskog poslovanja su:

  • Princip likvidnosti – on podrazumeva sposobnost plaćanja obaveza o roku dospeća. Tri osnovne obaveze koje banka treba da izvrši na vreme kako bi ovaj princip bio zadovoljen su: izvršavanje naloga klijenata banke po osnovu platnog prometa(dvojno pokriće), isplata sredstava klijentima po osnovu odobrenih kredita, što je posebno važno ako se radi o odobrenoj kreditnoj liniji(kreditna linija je aranžman u kom se klijentu odobrava okviran iznos kredita koji on može povući u određenom vremenskom periodu), vraćanje kredita uzetih od Centralne banke, drugih banaka i ostalih poverilaca u roku dospeća.
  • Princip poslovnosti i efikasnosti – to je zahtev da se za data ulaganja rezultati maksimiziraju, odnosno da se rezultat ostvari uz minimalna ulaganja.
  • Princip sigurnosti – to je zahtev da banka u očima klijenata održava percepciju visoke sigurnosti i sigurnog mesta za njihova sredstva.

Lanac sigurnosti:

1. Karika Deponent mora da bude siguran u banku, odnosno mora biti siguran da će mu banka omogućiti pristup njegovim sredstvima kad god on to poželi.
2. Karika Banka mora biti sigurna da će dužnik uredno servisirati uzeti kredit.
Lanac sigurnosti
  • Princip profitabilnosti – to je zahtev da sve što banka čini, čini tako da ostvari pozitivan poslovni rezultat.

Glavni konflikt koji se javlja je između principa likvidnosti i principa profitabilnosti.

 Teorija komercijalnog zajma

Teorija komercijalnog zajma, koja je preovladavala u 19. veku,  je najstarija bankarska teorija i naziva se još i menična teorija(real bills doctrine).

Komercijalni i bankarski kredit:

  • Komercijalni kredit je kredit koji jedan poslovni subjekt odgovara drugom na način da vrši isporuku svoje robe drugom subjektu koji mu tu robu ne plaća, pa iz tog razloga ne možemo govoriti o ekvivalentnom toku plaćanja. Ovaj kredit predstavlja poslovnu realnost sobzirom da se i danas koristi. Međutim, on se ne može koristiti bez određenih ograničenja. Tako, korisnik predaje menicu kojom se obavezuje da će ispuniti svoju obavezu. Dakle, menica se koristi kao instrument plaćanja, pa se iz tih razloga ova teorija naziva menična teorija.
  • Kupovinom menice komercijalni kredit se transformiše u bankarski jer banka postaje menični poverilac.

Prema teoriji komercijalnog zajma jedini oblik bankarskih plasmana bi trebali da budu kratkoročni krediti odobreni privredi, sa rokom dospeća do 90 dana pokriveni robnim menicama. Prema ovoj teoriji banke kreditiraju samo privredu, ne i stanovništvo.

Kada banka kupuje menicu to se naziva eskontovanje banaka.

Ova teorija kaže da preporučeni(odobreni) krediti imaju samolikvidirajuću prirodu. Prema tome, otplata kratkoročnih kredita ima četiri koraka:

  • preduzeće koristi sredstva kredita za kupovinu sirovina ili gotovih proizvoda,
  • preduzeće proizvodi gotov proizvod i stavlja ga u prodaju,
  • prodaja gotovog proizvoda,
  • korisnik kredita prima sredstva od kupca(naplaćuje robu) i iz tih sredstava otplaćuje kredit.

 Zlatno bankarsko bilansno pravilo – banka mora da vodi računa da karakteristike primljenog kredita odgovaraju karakteristikama odobrenog kredita. U vreme ove teorije finansijski potencijal banaka se sastojao samo od depozitnog potencijala banaka u koji su ulazili isključivo depoziti po viđenju.

 Fundamentalno obezbeđenje likvidnosti – po ovoj teoriji likvidnost kao princip se zadovoljava tako što u veoma kratkim vremenskim intervalima dospevaju ranije odobreni krediti i ta vraćena sredstva banka može zadržati ako proceni da su joj rezerve likvidnosti niske ili ih može iskoristiti za odobravanje novih kredita čime se zadovoljava princip profitabilnosti.

 Teorija(pristup) grupisanja sredstava (pool-of-funds approach)

Osnovna pretpostavka ove teorije je da sva mobilisana novčana sredstva imaju isto poreklo i poseduju slične karakteristike zbog čega se mogu smatrati homogenom celinom na koju po ovoj teoriji utiču faktori koji nisu pod kontrolom banke.

Prva etapa u zadovoljenju bankarskih principa tiče se principa likvidnosti zbog čega bankarski menadžeri na osnovu svoje procene utvrđuju željeni nivo likvidnosti na način da se mobilisana novčana sredstva prvo raspoređuju u rezerve likvidnosti pa tek nakon toga u ostale upotrebe.

Alociranje sredstava banke po likvidnosti:

  • Primarne rezerve likvidnosti – gotovina u blagajnama, sredstva na računu Centralne banke, sredstva na računima korespodentskih banaka. Na ova sredstva nema prinosa.
  • Sekundarne rezerve likvidnosti – kratkoročne hartije od vrednosti(do godinu dana). Ove hartije od vrednosti se lako mogu prodati i donose prinose.

Sa popunjavanjem primarne i sekundarne rezerve likvidnosti dostiže se željeni nivo likvidnosti banke.

  • Zajmovi(krediti) – donose viši prinos od kratkoročnih hartija od vrednosti.
  • Dugoročne hartije od vrednosti – donose viši prinost od kratkoročnih hartija od vrednosti i koriste se sa približavanjem roka dospeća za popunjavanje sekundarnih rezervi likvidnosti.
  • Fiksna imovina.

 Teorija upravljanja pasivom

Teorija upravljanja pasivom nastaje šezdesetih godina prošlog veka. Sve teorije do tada apostrofiraju značaj upravljanja aktivom, dok ova teorija prvi put istupa sa tezom o važnosti i upravljanjem pasive u bankarskom poslovanju. Do tada je banka posmatrana kao pasivni aceptant obaveza. Pre teorije upravljanja pasivom tradicionalno se smatralo da je struktura pasive pretnja po održanje likvidnosti banke, a da struktura aktive definiše kapacitet za održavanje likvidnosti.

Teorija upravljanja pasivom potencira sposobnost banke da utiče na strukturu pasive i da je prilagodi svojim potrebama. Finansijski potencijal se popunjava novim vrstama kreditnih obaveza. Banke mogu kupiti neophodnu likvidnost na način da se zadužuju kod drugih banaka ili Centralne banke ili  da emituju svoje hartije od vrednosti.

Dva zaključka se izvlače iz teorije upravljanja pasivom:

  • teorija nameće bankama obavezu održanja visokog boniteta i ponašanja prema strogim finansijskim kriterijumima i principima,
  • u periodima izraženog finansijskog nereda i disfunkcionalnosti na finansijskim tržištima teorija upravljanja pasivom nije primenjiva u praksi.

 Teorija(pristup) pretvaranja fondova

Osnovna teza teorije pretvaranja fondova je da sva mobilisana novčana sredstva nemaju isto poreklo i iste karakteristike zbog čega čine heterogenu celinu. Zato bi trebalo da se svakom izvoru sredstava pridruži aktiva koja ima slične karakteristike. Među tim karakteristikama posebno se izdvajaju njihova varijabilnost i troškovi.

Ostavite komentar