adl adl

U maniru našeg naroda: „Daj šta daš“

Još jednom smo pokazali da smo sportska nacija, još jednom smo pokazali da, proporcionalno broju stavnovnika, imamo dosta učesnika ovogodišnjih OI, možda čak i najviše ali, više i od jedne sile kao što je Amerika. A šta smo pokazali po povratku iz Londona? Narodski rečeno, šipak!

olimpijski prstenovi

Od momaka i devojaka od kojih se najviše očekivalo, od obe odbojkaške selekcije i muške rukometne izborne momčadi, ovih prvo dvoje navedenih evropskih šampiona i ovih potonjih vice-prvaka Starog kontinenta, dobili smo ispadanje u fazi takmičenja po grupama sa ukupno 2 pobede i 13 poraza, što je, složićete se svi, poražavajuće s obzirom na poslednje titule okačene oko njihovih vratova. Da li smo u zabludi, da li su oni doista, evropski šampioni i druga evropska ekipa u muškom rukometu? Trebalo bi da skinemo kapu i svi im čestitamo na tim velikim uspesima, jer će te titule biti u njihovom vlasništvu do sledećeg evropskog takmičenja. Ali, zbog načina i mesta na koji su te medalje osvojene, priča poprima drugačiji karakter.

Elem, odbojkaši uzeše medalju u sred Beča. Čudite se kakve ovo veze ima i zašto ih onda spominjem. Pa možda i ne bi imalo veze, da Vienna, Republik Österreich, nije omiljeno mesto srpskih iseljenika i gastarbajtera i da nas slučajno nije bilo više u dvorani tog dana finala nego u bilo kom drugom delu Beča, da ne podsećam kako je sve dane trajanja takmičenja u pauzama, po mreži ripala eminentna pevačica, inače vlasnica DM SAT-a i kako komletni performans nije podsećao na njene nastupe iz poznih osamdesetih dok je žarila sa Južnim vetrom.

Dođe na red i velika smotra najboljih evropskih rukometnih ekipa u Beogradu, početkom ove godine, gde naši momci na onaj srpski inat (mislim se, postoji li neki drugi, ako ne, bar da brendiramo ovaj naš, kad nemamo šta drugo da izvezemo) uzeše srebro, veliko srebro u Beogradu, pobedivši u polufinalu braću Hrvate, opet uz pomoć Beogradske arene. Gracije (čitaj:odbojkašice) takođe su svoje medalje, svoju titulu uzele u Beogradu. I onda se zapitam, da li je ovo zaista prava slika i prilika sporta u Srbiji ili su u godini, kada su osvojene velike medalje za ovu malu kontinentalnu drzavu, godini koja se označava osim kao godina beba, i kao godina ekipnog sporta, medalje uzeli inat i domaći teren ili suvi kvalitet? Biće da je ovo prvo, jer da je ovo drugo, ne bi na kontu medalja na OI zvrjala 1 medalja iz ekipnih sportova u koje smo se kleli, koja je ruku delo konstantnih i uvek odličnih vaterpolista. Najviše smo se radovali uspesima ljudi koje je i Olimpijski komitet zaboravio, u koje ni oni koji su ih odveli nisu imali vere. Andrija Zlatić, Ivana Maksimović i, ponajviše, Milica Mandić, devojka, maltene devojčica u ovom sportu (jer su najplodnije godine u ovom sportu, znaće poznavaoci tekvonda, tek 26. i 27.) osvetlali su obraz Srbiji, kada se prvi put intonirala himna naše zemlje na Olimpijskim igrama. A momci i devojke, prvaci i prvakinje, vice-šampioni, šteta za vas ali, daleko je London od Gradske hale u Beču i Beogradske arene, daleko naših došljaka, jer ih nema u Engleskoj kao u Austriji. Daleko je London od Beograda i Srbije, bolje reći, od novčanika naših sunarodnika. Možda za 4 godine u Riu. Ako ne ni tad, onda ako nekad, ikad budu Igre održane U Srbiji. Tada sto posto uzimamo neku medalju.

Možda sam i bio preoštar, nadam se samo da su dali sve od sebe, jer onda neuspeh i može biti oprošten, zapravo, tada to i nije neuspeh, već trenutno krajnji domet naših reprezenata. A imena ovo troje mladih i istrajnih ljudi će se verovatno ubrzo posle Olimpijade zaboraviti. Možda ih se neko seti u Riu 2016. godine, ako bude zafalila koja medalja. Do tada će se ovaj naš ćoravi narod i dalje kleti u propale fudbalere i govoriti kako je svaki sledeći ciklus naš i kako će kad dođe neki novi trener biti bolje. A do tad, dok se situacija ne popravi, ja ću sa Borom Čorbom pevati “Jebite se, fudbaleri“… I uvek pre navijati za one koji su u najgorim uslovima vredno trenirali i, daj bože, dobijali neki dinar od države, nego za ove što se voze besnim kolima sa blajhanim starletama i ne pevaju himnu. Do tada…

Podeli