banner-2

Veljko Petrović “Salašar” – analiza likova i dela

U pripoveci Salašar Veljko Petrović paralelno predstavlja selo i grad, odnosno seljake i varošane, kao aktere ruralne, odnosno građanske (malograđanske) sredine. Iako Salašar nije obimna pripovetka, ona ima jasno postavljenu pripovedačku zamisao i pažljivo izvajane likove seljaka, naročito našeg salašara.

U pripoveci Salašar likovi se prepliću logično i postupno, a priča prvenstveno prati život salašara Babijana Lipoženčića. Jasno se izdvajaju grad i selo, likovi iz tih sredina su pažljivo iscrtani i u naporednom odnosu idealno su prikazani mentaliteti i moralne odlike i jednih i drugih.

Pisac: Veljko Petrović

Književni rod: Epika

Književna vrsta: Pripovetka

Vreme radnje: Oko 1905. godine

Mesto radnje: Varmeđa i okolni salaši u Vojvodini

Salašar – analiza dela sa 6 narativa i kratak sadržaj

Kada je u pitanju pripovetka Salašar analiza pokazuje kako se postepeno prate priče ljudi iz različitih kulturoloških miljea – sa sela i iz grada. Veljko Petrović “Salašar” pripovetku deli na šest celina. Svaka celina poseduje karakteristično raspoloženje, i gradi odnose i likove da  bi u poslednjem, šestom delu – kulminirali.

“Salašar” analiza prvog narativa – problem nacionalnog identiteta

Na samom početku pripovetke Salašar, uvodi se lik “starog varmeđskog pandura” Tune Džinića, koji se iz grada zaputio u selo, bogatom salašaru, Babijanu Lipoženčiću, kako bi mu lično uručio poziv za gradsku skupštinu

U pripovci Salašar analiza lika Tune pokazuje tipičnog pokondirenog seljaka, odraslog na salašu, ali mu se dopada da jede “gospodski kruv”, i hvali se time kako sebe već smatra rame uz rame sa mađarskom gospodom, i hvali svoju decu koja su se već “pomađarila”.

Već na početku pripovetke, načinje se tema gubljenja nacionalnog identiteta, i to sve zarad lepšeg i komfornijeg života. Teška, nacionalna nesreća i lepota ostavljene domovine se prikazuje i kroz Tunin prolazak kroz šikaru.

Tunin hod kroz šikaru je povod da se ukaže na njenu lepotu, na skrivene lepote domovine, koje bivaju narušene kada se ljudi vrate na odmor iz tuđih zemalja, zbog kojih su je ostavili. Daje se kontrast i narušava sklad i lepota prirode ljudskom rukom. (Tiha, zelena, meka i vlažna zemljaLjubičice će biti izgažene, trava utrvena, mladi izdanci na drveću pokidani…)

Drugi narativ – domaćin i koristoljubivi skupštinski zvaničnik

Stari salašar Babijan, iako je već u poznim godinama života, radi u svom vinogradu “polako i dostojanstveno”. Tunu dočekuje prijateljski, i bogato ga časti za trpezom u svom domu. Ovde imamo eksplicitno prikazan motiv tipične seljačke gostoljubivosti. Posle zdravice, Tuna Babijanu predaje poziv.

Babijan, iako nije znao čitati mađarski jer ga je skoro potpuno zaboravio, sasvim staloženo traži naočare od snaje. Posle kratkog razgovora, nastavljaju sa obedovanjem u prijateljskom okruženju. 

Tunu su uveče stavili u čeze, sa svim pilićima, sirevima i jajima, i odvezli kući. Ovakav susret i rastanak dvojice prijatelja koji su se međusobno uvažavali ukazuje na dve stvari:

  1. Babijanovo bogatstvo, kao uglednog seljaka, koga, i kao najstarijeg, svi uvažavaju, poštuju i slušaju bez pogovora. Takođe oslikava Babijanov domaćinski odnos prema gostu – on je smiren i siguran u sve oko sebe.
  2. Na drugoj strani je koristoljubivost skupštinskih zvaničnika, koja će tek kasnije biti detaljnije razvijana, izbori i zajedljivi i ironični komentari pripovedača kojima on opisuje građanstvo, najpre ono u političkim krugovima.

Treći narativ – počasno mesto u bircuzu

Kada je u pitanju analiza Salašar u trećem delu pripovetke protiče u svečanoj atmosferi i sa osećajem ponosa Babijanovih ukućana, jer je “Baći ukazana čest” da učestvuje u važnim državnim poslovima. Kada je pristigao u grad, Babijan odlazi u kafanu (bircuz) u koji, po običaju, odlazi svaki viđeniji zemljoposednik (salašar), česnik skupštine.

Babijanovih “dvista lanaca oranice u jednom komadu” obezbeđuje mu počasno mesto među njima, a tu je i advokat Vujović, koji se uporno trudi da govori na srpskom, iako ga je skoro potpuno zaboravio.

Četvrti narativ – skupština u Varmeđi

Na skupštini se raspravlja o izborima i drugim političkim pitanjima. Babijan je pokazao naročitu nezaintresoanost za sve što se dešava. Razmišljao je o poslovima koji ga čekaju kod kuće i “dremuckao posle obilnog fruštuka”. Iz pospanosti ga je probudio srpski sveštenik koji mu se obratio na čistom Srpskom jeziku – bio je to jedini govor na srpskom jeziku na skupu.

Peti narativ pripovetke Salašar – analiza ručka kod župana

Babijan je bio počastvovan pozivom da kao jedan od dvadesetak zvanica prisustvuje ručku kod župana. Ipak, u županovoj kući se osećao neprijatno jer su ga zbunjivali prelepi tepisi i sjaj sa parketa, pa tako zbunjen nije znao ni gde da stane.

Ipak, župan ga je smestio do sebe za trpezom, ali Babijan je čovek sa sela, i nije ništa znao o gospodskoj etikeciji ili aristokratskim ručkovima. Njegovo nepoznavanje varoških običaja i nerafinisanost dolazi do izražaja kada na sto bude poslužen ajvar u presnoj kokoški.

Ismevanje “negospodskih” manira

Babijan, ne znajući da je meso presno, pokušao je da odseče batak, što je “gospoda” i očekivala pa je prasnula u smeh. Babijan je video ali i osećao njhovu porugu, ali mu nije bilo druge, pošto je skoro na centralnom mestu sofre, pa se služio, jeo i pio sve, slobodno, “po seljački”.

Ismevanje proste, seljačke duše

Kada je župan zatražio od Babijana da im dočara jedno njegovo jutro i dan na salašu, ovaj je to s radošću prihvatio i zabavljao goste imitirajući petlove kukurikanjem, krave i telad mukanjem, pa onda rzanje konja, groktanje, lajanje, kvocanje, škripanje bunara… Gospoda se valjala od smeha, a u jednom trenutku Babijan se okrenuo županu i rekao:

E, prisvitli, umemo mi slašari tušta, i lajati i ljucki divaniti.

Šesti narativ – u poseti Babijanovom salašu

Nakon nepunih nedelju dana od ručaka u župskom dvoru, župan i jedan poslanik dođoše na Babijanov salaš. Iako su mu došla dva ugledna gospodina, Babijan nije bio zbunjen tim dolaskom, naprotiv. Bio je miran i pribran i bez ikakve žurbe, odmereno i sigurno je “divanio” sa njima. Sada je bio svoj na svome.

Salašar se hvali imanjem i odgajem nove generacije salašara

Salašar je pokazivao gospodi svoje ogromno imanje (to je sve moje): na stotine prasadi, oko pedesed debelih krmača, deset krava, osamnaest konja, poljoprivredne mašine, pune tavane i ambare prošlogodišnje žetve…

Za ručkom je govorio o novim planovima za rad na zemlji, o zidanju novih staja, i o sinovima koje nije hteo da školuje kako se ne bi otuđili od njega i zemlje. Ručak je bio seljački, ali vrlo bogat i obilan. Služilo se domaće vino koje “hladi glavu ali udara u noge”.

Županov dolazak svakako nije bio slučajan. Bliže se novi izbori, a treba pridobiti Babijana na stranu opozicije, jer za njim će poći sve bunjevačke gazde. Babijanu je laskala sva ta pažnja, ali su se u njemu probudili prkos i ponos, jer se činilo da ga razlog njihove posete ni ne interesuje.

Ne možem ja, k’o jedan dosta Glavni čovik u Varmeđi, danas ovo – sutra ono. Ne minja se tako lako vira i politika.

Pretnje župana i Babijanovo nepokoravanje

Pošto je primetio da Babijan nije zainteresovan za “velikodušne” predloge, župan pribegava zastrašivanju, pominjući potencijalne pobleme njegove dece ako ne budu imali “jaki prijatelja”. Babijan se besno udarao po plećima vičući da je on oduvek imao prijatelja, i među jakima i običnom svetom, i da je za sve uvek imao i novca.

U ovim trenucima, iznenađujućim za župana, dočarava nam se slika visokog i krupnog Babijana. Njegova seljačka snaga kao da je proisticala iz njegovih plodnih i ogromnih salaša i očitavala se na njemu predstavljajući ga u drugačijem svetlu. Sada Babijan nije bio nesiguran kao onda u župskom dvoru. Ovo je ključni momenat na kom počiva analiza Salašar pripovetke.

Salašar analiza poruke – kakvo društvo, takav razgovor

Svojevrsna poenta ove pripovetke predstavljena je baš za tim ručkom: u nepodesnom i podcenjivačkom varoškom “ugledu” i Babijanovoj srdžbi, srdžbi seljaka, da ostane dostojanstven seljak, koji je u stanju da ugosti stranca – kao najvećeg prijatelja, ali i čoveka koji je spreman da brani svoj dom i zemlju.

U varoši ja mogu i njakati, al’ ovdi divanimo k’o ljudi.

Pošto su gosti shvatili smisao Babijanovih reči, oni odlaze poniženi i pijani, a nisu ga ni privukli na svoju stranu. Kada je ispratio goste, Babijan se vratio u sobu, zavalio se u stolicu i zatražio još jednu flašu vina jer mu se pilo na “dogovor”. Osećao se kao pobednik jer je doživeo da odbije gospodu i da ih drži u neizvesnosti. Ali ono što je najvažnije, pokazao im je svoje imanje, svoju sigurnost i nezavisnost.

Salašar – analiza varmeđske gospode u pripoveci

U pripoveci Salašar likovi građana, odnosno varošana se ogledaju u kolektivnom liku varmeđske gospode, koju pisac Veljko Petrović slika ponajviše kroz lik župana i lik Tune Džinića. Oni zrače izrazito satiričnom notom: prihvatili su manire i običaje strane države, obogatili su se a da taj novac ne dolazi sa zemlje, odnosno iz njihovog truda (kao kod seljaka).

Ogrezli su u političke igrarije i narušenog su morala pa takve ljude i traže da budu oko njih. Za skupštinske činovnike biraju kockara, čoveka koji je preoteo ženu drugome i druge koristoljubivce.

Lik Babijana u pripoveci Salašar

Babijan Lipoženčić je glavni lik u pripoveci Salašar. Predstavnik je vojvođanskog bogatijeg staleža koji živi na selu, odnosno na salašu. Njegov lik je izgrađen sa očiglednim simpatijama, prvenstveno zbog svoje privrženosti domu i porodici, a posle i zbog nezainteresovanosti za politički život.

Lik Babijana Veljko Petrović u pripoveci Salašar gradi sa očitim sipmatijama prema selu i ljudima sa sela. Babijan je došao na varmeđsku skupštinu jer je time počastvovan, ali je i uveren da mu je tu mesto kao istaknutom (i bogatom) domaćinu.

Nezainteresovan je za političke rasprave: dok drugi raspravljaju o politici, njegove misli su kod kuće, na imanju, obuzete su poslovima jednog domaćina. Svestan je da je na ručku kod župana predmet poruge, ali to stoički podnosi: opija se i to mu je alibi za ponašanje i ugađanje gospodi. Ali, iako pijan, nije izgubio moć rasuđivanja, već je u sebi pripremao plan kako će uzvratiti ovoj gospodi.

U pripoveci Salašar Veljko Petrović se u potpunosti posvećuje slikanju ljudi iz seoske sredine i uslova na selu kao podesnijoj sredini za razvoj kvalitetnog čoveka. On sa puno detalja, i vrlo precizno opisuje i portretiše likove.

Jezik u pripoveci Salašar

U delu Salašar analiza jezičkih osobina u tekstu otkrila je idiom sa mnogo nanosa iz drugih jezika – što je rezulat mode, težnje da se naglasi sopstveno obrazovanje, ali uz neminovno zaboravljanje maternjeg jezika i rodne zemlje. To je jezik malograđanske sredine.

Pisac se toliko poistovećuje sa svojim akterima priče i njihovim načinom govora da i u svoj govor unosi lokalizme, arhaizme i varvarizme.

Salašar – analiza antejevskog motiva u pripoveci

Antej je po grčkoj mitologiji bio div ogromne snage, sin boginje Zemlje – Gee. Ključni faktor njegove snage je dodir sa zemljom, tada je bio nepobediv. Herakle ga je u jednoj borbi podigao uvis i tako pobedio.

Ovaj motiv mitskog diva figurativno izražava vezanost čoveka za jedno mesto, selo u našem slučaju i privrženost rodnom mestu i njegovim ljudima. Podrška okoline i osećaj povezanosti sa svojim ljudima čini srž ovog dela i snagu našeg salašara.

Beleške o autoru i njegovom stvaralaštvu

Veljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine. Studirao je prava u Budimpešti, a prve pesme je počeo objavljivati još tokom studentskih godina. Uredniči posao u mitrovačkoj “Slobodi” donelo mu je pređašnje iskustvo u mesečniku na mađarskom jeziku pod imenom “Kroacija”.

Neku godinu pre, pa zatim i tokom balkanskih ratova, živeo je u Beogradu, gde se družio sa Simom Pandurovićem i našim najvećim književnim kritičarom, Jovanom Skerlićem – čiji je miljenik bio, za razliku od mnogih pisaca tog doba. 

1912. godine izdaje svesku “Rodoljubive pesme”, a 1914. godine knjigu pesama “Na pragu”. Veljko Petrović dela poput “Bunja i drugi iz Ravangrada”, “Dah života”, “Bunja”, “Pomerene savesti”, “Tri pripovetke”, “Iskušenje”, “Pripovetke”, “Izdanci iz opaljenog grma”, “Prepelica u ruci”, izdaje do 1920. godine, kada je počeo da štampa izbor svojih novela u knjigama . 

Mnoge njegove pripovetke predstavljaju obaveznu lektiru u srednjim školama, a napisao je oko sto pripovedaka.

Veljko Petrović je bio šef kabineta ministra za prosvetu 1912, radio je na časopisima “Novi Srbobran”, “Srpski književni glasnik”, “Brankovo kolo”, “Delo”, “Savremenik”, “Nova iskra”, “Slovenski jug”. 
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. U njegovu čast se dodeljuje nagrada “Veljkova golubica”, na svečanosti “Veljkovi dani” u Somboru.

Podeli