Zdrav razum – Reč profesora #9
„Svi su poludeli!“
„Ovo je krajnji stadijum ludila.“
Ovo su dve rečenice koje izgovaram konstantno kao zaključak razgovora koje vodim sa svojim prijateljicama, kada pričamo o onome što nam se dešava i kroz šta sve prolazimo u ovom ludom vremenu.
Stvarno živimo u nekom bolesnom vremenu, u kome se sve izokrenulo, u kome ništa nije kao što je nekada bilo, u kome se izgubio, bez traga, zdrav razum.
Pred neki dan sam dobila mejl od ujaka – čitulja zdravom razumu, u kom saznajem da zdrav razum nije nestao, nego je umro, jer jednostavno nije mogao da podnese sve ove ludosti koje se dešavaju.
Teško je objasniti šta nam se sve to dešava, ali ja ću ipak pokušati iako ću sigurno mnogo toga propustiti jer je količina ludila prevelika pa možda ne stane sve u jednu priču.
Najveći uspeh smatram da je kada osoba završi nešto što voli i to joj bude životni poziv i živi od svog rada. Ja radim posao koji volim, ali od toga ne može da se živi. Posao kao posao nosi stres sa sobom, ali ga mi kao ljudi bez ikakve potrebe komplikujemo. Umesto da svi u kolektivu imamo normalne odnose i da nas spaja ljubav prema deci, ne mi moramo da jedni drugima zabadamo nož u ledja, svaka izgovorena reč je uvek pogrešno protumačena, iz svakog poteza povučenog se ne vidi napredak sveopšti, nego samo lični.
Tako se zaposleni uvek pokoškaju, a onda nas dočekaju tako razjedinjene besni roditelji koji bi da preterano zaštite svoju decu i da dokažu da mi nikako ne valjamo.
Tako sve ono što je nekad bilo normalno, danas je nenormalno.
Postala sam neprijatelj porodice i to najveći, jer detetu dajem neopravdane jer kasni na časove, a u stvari ja ne shvatam da dete ima genski problem kašnjenja, to je danas nova bolest kao i bolest pod nazivom “problem sa budjenjem” – šta god to značilo.
Svaka ocena je promenljiva i ja ne razumen zašto mi profesori uopšte i zaključujemo ocene kada svako može da se žali na istu i ona će pod pritiskom biti promenjena kako detetu i roditeljima odgovara.
Sve je obezvredjeno, čak i nagrade koje treba uručiti djacima. Biranje učenika za nešto što je nekada bila najveća čast danas je postala najveća agonija, jer pojedini roditelji smatraju da je baš njihovo dete zaslužilo nagradu jer je ono po njihovim kriterijumima najbolje pa može da se žali dok god to ne postigne.
Celu godinu sam spremala decu za taj krajnji ispit, malu maturu, i da na kraju taj moj posao i dečiji trud ponište jer je neko morao da zaradi na ispitnim pitanjima. Samo kad se setim izgleda lica mog deteta koji se vratio sa ispita tako potišten jer su neka deca znala ispitna pitanja. Sramota i to teška sramota. Kakvu poruku će ta deca da izvuku, da se ne vrednuje rad nego snalaženje i dolaženje do uspeha kroz prevare.
Učim ih odgovornosti i da stanu iza onoga što su uradili ili rekli, kao što su i mene učili. Samo ovde svako radi šta hoće i svako brblja šta stigne bez ikakve odgovornosti bilo lične, bilo kolektivne.
Hitne mere za oporavak zemlje se donose mesecima, sreća da su hitne mere jer koliko bi se donosile da nisu , vlada koja je najbolja se rekonstruiše takodje mesecima, a narod mesecima živi sve gore i gore, ali kao da je to bitno. To što je struja skuplja ma kakve veze ima, dobismo mi Er Srbiju pa će nebeski narod imati čime da se vine u nebo.
Prvo da se okupamo u Beogradu na vodi, pa da se čisti vinemo u nebo.
Sada, pošto rekonstrukcija nije uspela, evo nama novi izbora. Mi kao da se kupamo u novcu, pa ga imamo za bacanje na izbore svake dve godine.
A narod, svako misli samo o sebi i da zadovolji neki svoj kapric jer ništa dugo ni ne može ni da se zadovolji u ovakvom društvu. Umesto da se okrenemo jedni drugima da se ujedinimo pred sveukupnom bedom, nezaposlenošću, bolešću, mi sami sebe uništavamo.
Toliko ružnih vesti se čuje, toliko ljudi je bolesno i to teško da to kao da je postala epidemija. Gde je zdrav razum u odluci da kada tako teško bolestan čovek ode na bolovanje i kada su mu pare potrebnije nego kada je zdrav, plata se smanjuje, pa se posle mesec dana dobija preko socijalnog, a to znači posle dva do tri meseca?
Država kojoj je natalitet u minusu ima najveće poreze za dečije stvari, deci sa srčanim problemima ne obezbedjuje para za operacije van zemlje. Lekari daju zakletvu, a gde im je ona kada odredjuju cene pojedinih operacija kojom spasavaju nečiji tek začet život. Sa jedne strane lekari bez granica koji pomažu u nerazvijenim zemljama, a sa druge strane lekari bez granica u odredjivanju sume novca koji treba da zarade.
Sedmoro dece ima redak sindrom, još na žalost mnogo njih ima retke bolesti, ali im država ne pomaže, kažu ne postoji registar. Nas, prosvetne radnike, su toliko zatrpali bespotrebnim pisanjem, kao da će nam sve krenuti bolje zbog našeg pisanja. Korisnije je da pišemo taj registar, nego ovo što nam zahtevaju.
Potom jave da su našli rešenje, sedmoro dece će dobiti pare, ali ne iz budžeta, već od slanja poruka na određene brojeve.
Ma kako ih samo nije sramota, zašto im ne daju pare koje daju strankama za sav ovaj propagandni material od koga ne možemo da živimo, ima ga svuda, a narod da šalje poruke za stranke da imaju odatle za kampanje.
Ali, već rekoh, razuma nema.
Oni koji su nas bombardovali i kao posledica toga je ovoliko bolesnih traže da ih poštujemo i da učimo decu da je bombardovanje bilo ispravno da u budućnosti ta deca ne bi mrzela Atlantsku alijansu.
Da li ovde ima nekog normalnog? Apsolutno razumem zrav razum i zašto je odlučio da umre. Čitam mu čitulju:
„Ispraćen je od roditelja Istine i Poverenja, supruge Diskrecije, kćeri Odgovornosti i sina Logike“.
Istina negde postoji, samo je davno potcenjena od laži. Poverenja nema. Diskrecija je iskorenjena posle Velikog brata kada je sve postalo javno. Odgovornost ne postoji odavno, a da ima logike ja ovu priču ne bih ni pisala.