Kako me je direktor oborio sa nogu
Dnevnik kao vremenska mašina koja radi samo u rikverc. Pripovedač prošlosti i riznica uspomena koje podsećaju na posebne ljude i važne događaje. Tog dana sam ispisala stranice svog i po prvi put u životu zavirila u tuđi.
Subota, 08:00h
Subotnje jutro. Ono studentsko, najlepše. Osim ako se probudite razapeti između želje da poboljšate svet i želje da uživate u životu. Priđoh balkonu kako bi me magija Beograda ubedila da mogu da ostvarim obe. Međutim, ovog jutra izostaju Kaporove gipke Beograđanke, otmena ležernost čistača cipela, pa i jedinstveni haos zelenih pijaca. Tu su samo smele vertikale, stare četvrti i spletovi zarđalih koloseka koji već nekoliko dana biju bitku sa neumoljivom maglom. Ali odluka je doneta. Obostrano. Danas nećemo odustati.
Subota, 16:00h
Stručnjaci kažu da emocionalna stanja značajno utiču na percepciju vremena. Stoga sam zaista iznenađena da i pored značajne iscrpljenosti zbog naredne kolokvijumske nedelje, vreme neobično brzo leti. Sudeći po agendi, sledeći na pozornici je Vladimir Miletić “Dnevnik jednog direktora”.
Moram da priznam da ljudski skepticizam ni meni nije stran. Nikad do tada nisam čula za pomenutog autora niti za njegov rad, a pogotovo ne za direktora koji deli znanje besplatno. Međutim čim je ušetao u krcat amfiteatar Ekonomskog fakuleta, znala sam da ovo predavanje neće biti dosadno. Ako ništa drugo, direktor je bio slika i prilika Marka Bulata, samo sa diplomom u ruci. A svi smo bar čuli kakvu atmosferu Bulat pravi.
Kako je predavanje odmicalo, lekcije su se ređale. Ali ne one fakultetske, već životne. Imao je moju pažnju već prvog minuta kada se sa finom dozom humora i samoironije vratio u studentske dane. Nije štedeo sebe niti ulepšavao stvarnost. Pričao je iskreno i neposredno o sebi i svom najintimnijem životu a to su osobine koje izuzetno cenim. Dozlogrdili su svima nama suviše oprezni i lukavi, mudrice i formalisti. Ovaj to zaista nije bio. Želeo je da prenese emocije i uspeo je. Govorio je da sa diplomom ne postajemo majstori već šegrti, da ona ne vodi do vrha već do ljudi. Rekao je da je greh gušiti sopstvenu kreativnost i da je vredno rizikovati sigurnosni motiv zarad sreće, pa čak i ako to znači nazadovanje na Maslovljevoj hijerarhiji potreba. Nisam mogla, a da se ne zapitam, da li sebi postavljamo pogrešne ciljeve? Da li smo se otuđili jureći za uspehom? Da li je danas materijalno ispred duhovnog bogatstva?
Subota, 21:00h
Te večeri, povukoh se u svoju sobu i odlučih da pročitam par redova svog novog prijatelja. Kako je vreme odmicalo, struktura ovog otkrića poče da me podseća na jednu od onih ruskih lutki koje sadrže bezbrojne minijature sebe samih u svojoj unutrašnjosti. Mnogobrojni tekstovi svrstani u galeriju različitih identiteta a istovremeno jedan jedini.
Od tog dana dnevne novine zamenjujem pričama inspirativnih ljudi, trudeći se da opovrgnem onu čuvenu misao da su ljudska bića, koja imaju gotovo unikatnu priliku da uče iz iskustva drugih, fantastična u svom odbijanju da to zaista i učine. Isto savetujem i vama, nećete se pokajati.
