Sandra Kravić intervju

Kako bi se najbolje opisala? Predstavi se čitaocima.

O sebi najčešće navodim sledeće: Zavisnica od informacija, profesionalni mislilac, posvećena društvenim mrežama. U večnoj ljubavi sa Internetom, naukom, knjigama, TV serijama, filmovima, muzikom i čokoladom. Preduzetnica po opredeljenju, futurista po religijskim shvatanjima. Moto: Dom je tamo gde su ti šifre.

Dosta radnog iskustva imaš iza sebe, možeš li nam reći nešto o tome? Čime se trenutno baviš?

Radnog iskustva nikad nije dosta, a ni dovoljno 🙂 Nakon završene više škole, radila sam kao prodavac i poslovođa u maloprodaji satova i nakita, potom u administraciji benzinske pumpe specijalizovane za diplomatska predstavništva, potom sam se vratila studijama i uporedo gurala svoj prvi web projekat – Internet radio. Tu sam bila i marketing menadžer, i tonac i voditelj – isto kao i poslovni partner sa kojim sam sarađivala. To se danas popularno zove start-up, da. Taj naš start-up je otkupila konkurencija, a ja sam se vratila studijama, koje sam nakratko morala da pauziram. Nakon završenog fakulteta, kada mi je bilo jasno da niti imam vezu, niti imam novca da platim „državni“ posao, započela sam sopstveni.

Završila si Višu turističku, kao i Fakultet za poslovne studije na Megatrend univerzitetu. Radikalno si promenila smer obrazovanja, šta te je tome navelo?

I srednjoškolsko usmerenje mi je bilo turizam, pa je viša škola bila logičan nastavak (viša, a ne fakultet, jer nisam imala dovoljno dobar prosek za studiranje na budžetu, a ni novca da budem samofinansirajući student). Tek kada sam počela da idem na pravu praksu i da zaista vodim ljude, odnosno – radim posao za koji sam se školovala, shvatila sam da raditi u turizmu nije baš Svet na dlanu, kako nam je fino prikazivao Slobodan Mićić 🙂

Kada sam razmišljala u kom smeru da nastavim studije, dvoumila sam se između marketinga i ekonomije. Marketing je više Ja, kreativa, ali je razum prevladao. Već sam turizmom bila usko profilisana, ovaj put je pobedio razum. Sad kažem – nažalost 🙂 jer, ipak sam voljom uspela da se izborim da radim ono što želim.

Kako si zadovoljna stečenim znanjem, kvalitetom samih studija u Srbiji?

Skoro pa nikako. Znanje koje sam ja stekla je skoro pa neupotrebljivo. Osnove ekonomije i tržišnog poslovanja koje sam naučila u srednjoj školi samo su se širili u besmisao teorije. Problem sa našim školstvom je što nam nedostaje praksa. Da sam ja imala pravu praksu u srednjoj školi, ne bih upisivala višu turističku sigurno.

Onome ko želi da zaista nauči nešto, srpski fakultet najviše znači samo kao diploma, taj neki papir koji moramo da imamo. Inače, sve se uči „sa strane“.

Mnogo oga je potrebno raditi na srpskom školstvu, da bi dostiglo nivo potrebnog obrazovanja u XXI veku. Svoj predlog sam dala u tekstu Kako (na brzaka) popraviti školstvo u Srbiji – ovo bi bilo najbrža, a slutim i najstimulativnija metoda.

Privatni ili državni fakultet?

U vezi sa odgovorom na prethodno pitanje: privatni. Iz istih razloga zbog kojih sam se i ja za nastavak studija odlučila na privatnom fakultetu. Ionako ćete dati brdo para na studije, zašto da vas neko za te pare maltretira, dolazi na ispite kad poželi, otkazuje ih, istresa svoju nervozu i frustracije na vama? Svi kvalitetniji privatni fakulteti daju stipendije, pride. Ako ste dobar student, isplatiće vam se višestruko i mnogo brže. Nešto više o izboru sam pisala u tekstu Ima li smisla ulagati u obrazovanje?

Jedina dva fakulteta u Srbiji za koje čujem pohvale i od strane studenata, ali i poslodavaca su novosadski FTN i beogradski FON.

Većina srednjoškolaca otvoreno priznaje da upisuje privatni fakultet kako bi se „provukli“. Misliš li da je to greška, da propuštaju mnogo toga što privatne ustanove daju?

Tako sam i ja razmišljala, obzirom da sam radila u vreme studiranja: daj da upišem nešto što mogu da guram zajedno sa poslom. Da sam znala koliko nisam bila u pravu, batalila bih posao u startu.

Na privatnim fakultetima su uslovi i dalje mnogo bolji nego na državnim, a profesori otvoreniji za saradnju. No, onome ko upisuje fakultet samo zbog diplome ovo ionako nije važno.

Na razgovorima za posao, kako je prihvaćena tvoja diploma? Da li si imala problema zbog toga sa domaćim poslodavcima? Da li su tvoje iskustvo i reference ipak bile najvažnije?

U svojoj biografiji, odnosno CV-ju, nisam nikad ni navodila „Megatrend univerzitet“, već samo „Fakultet za poslovne studije“. Ne pamtim da mi je nekad neko postavio pitanje o kojem je univerzitetu reč, a ako su i pravili problem, onda na te razgovore i nisam bila pozivana.

I ako si radila na izuzetno dobrim pozicijama, kao što je marketing menadžer, ipak si se odlučila za preduzetništvo. Koji su tvoji razlozi?

Opisala sam ranije svoje iskustvo marketing menadžera – to je bila samo jedna od pozicija koju sam obavljala (doduše, najvažnija) u sklopu tog projekta. Takođe, navela sam i razloge za pokretanje sopstvenog posla: nakon jedne zime prezimljene na „birou“, odnosno, Nacionalnoj službi za zapošljavanje, bilo mi je jasno da od toga nema ‘leba i da moram sama sebi da nađem posao. Da ga izmislim, bukvalno. Tako je i bilo. Prva stranica kojoj sam radila „community management“ je bila moj tzv. Krojački atelje Šnajderaj. Mama i ja smo pokrenule malu kućnu radionicu: ona je radila ono što najbolje zna – šila savršene papuče, torbe, jastučnice… a ja sam radila ono što najbolje znam: nalazila kupce na Internetu.

Imala sam želju da pokrenem pravu malu proizvodnju, da osnujem krojačku radionicu i zaposlim ljude – ali su mene počeli da zovu i angažuju sa raznih strana, te je tako i Krojački atelje Šnajderaj ostao samo u tragovima.

Kao uspomenu na taj svoj veliki početak, ostavila sam Šnajderaj kao ime svoje marketinške agencije.

Vodiš privatni, kao i korporativne blogove. Kako se pronalaziš u tome? Radiš to iz ljubavi ili kao jednu od poslovnih aktivnosti?

Volim da pišem, imam i dva odavno započeta romana, i bezbroj nekih priča po kojekakvim pesmaricama, spomenarima, sveskama. Volela bih da pišem svoje romane i živim od toga – blog je samo drugačija forma toga 🙂

Koliko je razvijena srpska blogerska scena? Koliki deo nje čine mladi, studenti, pa čak i srednjoškolci? Da li bi trebalo da ih ima više?

Srpska blogerska scena ne izgleda ni približno onako kako bi mogla da izgleda. Poznajem brojne mlade ljude koji bi imali šta da kažu, ali koji su nemotivisani da to čine pišući na blogu. Teško je objasniti da pisanje za blog ne znači platu svakog 15. u mesecu, nego da to znači dokazivanje, trud i rad koji će naći put do obezveđivanja plate svakog 1. u mesecu.

Ne poznajem nikog ko prima platu od blogovanja, ali znam mnogo nas kojima se pisanje bloga isplatilo.

Kakvo je tvoje mišljenje o važnosti privatnog nastupa na internetu danas, bilo da se radi o društvenim mrežama ili blogovima?

Veoma, veoma važno. Internet sve pamti, baš sve i privatnost je odavno kategorija koja ne postoji. Meni je baka govorila (i danas me svako malo opomene tako) da nikad ne znaš šta nosi dan, šta nosi noć, dakle – nikad ne znaš šta ti se može desiti u životu. Zar biste dozvolili da neki tragovi na Internetu naprave problem u karijeri?

Preporučujem za čitanje moj tekst Četiri pitanja na koja morate odgovoriti pre nego što bilo šta napišete na Internetu, ne jednom se dokazao kao istinit i koristan.

Za kraj, savet za sve buduće studente, radnike, preduzetnike?

Radite na sebi. Učite mnogo, čitajte, slušajte. Ne čekajte posao, već ga stvorite sami sebi. Pokazujte svoje znanje, delite ga s drugima – to je najbolji način da mu date na vrednosti.