Čekanje – analiza pripovetke / Horhe Luis Borhes

Ova pripovetka se često pojavljuje kao lektira za srednju školu, pa se nadamo da će vam analiza pripovetke Čekanje pomoći na časovima srpskog.

Čekanje je pripovetka poznatog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Govori o čoveku koji uzima tuđe ime, zapravo ime onoga od koga strepi, kako bi se što duže sakrio od njega. Čekanje Borhes ovde prikazuje kroz duševno stanje onog ko zna da je zgrešio, i budućnost mu je zamračena iščekivanjem neizbežne kazne.

• Pisac: Horhe Luis Borhes
• Književna vrsta: pripovetka
• Vreme radnje: nepoznato
• Mesto radnje: ,,neka ulica severoistočnog predgrađa”
• Tema: skrivanje i iščekivanje glavnog junaka da ga pronađe onaj koga je izdao

Čekanje – analiza Borhesovog dela

Priča počinje scenom dolaska nepoznatog čoveka pred pansion u kome će se smestiti. Kola ga ostavljaju ispred broja 4004, one ulice severoistočnog predgrađa, čime se jasno ukazuje na relativizaciju i misteriju, kao i na to da ništa od samog početka nije jasno i određeno.

On na samom početku pravi dve greške: prvu, daje taksisti strani novac, čime otkriva da je stranac, i drugu, nervira se zbog toga, čime pokazuje da mu nije svejedno zbog toga što je učinio.

Predstavlja se pod lažnim imenom Viljari jer ga je to ime uznemiravalo i o njemu je stalno mislio, dok je stvarni Viljari bio u bekstvu. Viljari je u stvari ime njegovog neprijatelja i uzimanjem njegovog imena on pokušava da umanji strah koji ga opseda.

Soba u kojoj boravi je mala, tesna, oskudno nameštena sa tapetama crvene boje na kojima su paunovi. Gleda na dvorište i to mu odgvara jer mu je cilj da bude što bolje sakriven.

Viljari provodi vreme sam, jedino se povremeno druži sa jednim psom. Povremeno izađe u bioskop kada padne mrak i gleda filmove o tragičnim sudbinama ljudi iz podzemlja. Te sudbine su slične njegovom prethodnom životu koji je vodio. Uvek izlazi pre svih kako ne bi bio primećen. Beži od ljudi, predaje se samoći iz straha da ne bude otkriven. Kad god se nađe među ljudima, plaši se da ga neko nije prepoznao, a posle ne izlazi nedeljama.

Motivi iz ,,Božanstvene komedije”: izdajnik u devetom krugu pakla

Njegov strah odlično je opisan motivom iz ,,Božanstvene komedije” Dantea Aligijerija, koja na savršen način opisuje Viljarijevo  razmišljanje i trenutno stanje. Aludira se na to da je Ruđeri dospeo u deveti krug pakla jer je izadao prijatelja Ugolina. Viljari je takođe izdao prijatelja i mesto mu je u paklu i to u devetom, poslednjem krugu gde se nalaze najveći grešnici i izdajice.

Viljarijeva svakodnevica je manje više ista. Pije čaj, puši, uvek čita istu rubriku u novinama, čitulje ili rubriku o ubistvima. On priželjkuje smrt pravog Viljarija jer bi život posle toga bio ,,kao san”.

U toj grozničavoj opsesiji umišlja i taj opsesivni strah tera ga na impulsivno reagovanje. Čoveka koji ga u prolazu slučajno odgurne, žestoko izvređa i opsuje. Ispostavlja se da je to nesporazum, ali ipak posle toga ne izlazi danima.

Kraj pripovetke

Uvek sanja isti san koji ga progoni: pravi Viljari i dva čoveka ulaze mu u sobu, on vadi revolver iz ladice, gde revolver inače i drži u stvarnosti, i ubija ih. Njegov san se na kraju obistinjuje. Viljari i još dvojica ljudi ga pronalaze, samo u ovom slučaju oni ubijaju njega:

Aleksandar Viljari i nepoznati su ga najzad uhvatili.

Jednim pokretom ruke zamolio ih je da sačekaju, a zatim se okrenuo prema zidu kao da se vraća u san.

Je li to učinio da bi izazvao sažaljenje onih koji su ga ubili, ili što je lakše okončati jedan
strašan doživljaj nego ga u mašti večno preživljavati, ili – to mi se čini najverovatnijim
– zato da bi pretvorio svoje ubice u san u kojem su se oni toliko puta javljali na istom mestu
i u isto vreme?
Bio je uhvaćen u toj magiji kada ga je izbrisao pucanj.

Na kraju pripovetke, čitaocu se nameće pitanje i mogućnost da razvije sopstvenu teoriju.

Viljari se okreće ka zidu da nastavi san. Da li je ta njegova reakcija prkos, potez očajnika da se spasi, ili je pomirenost sa sudbinom koja mu donosi olakšanje jer više nije imao snage da tako živi?

Likovi

Jedini lik u pripovetki Čekanje Horhea Luisa Borhesa je čovek koji se predstavlja kao Viljari.

Viljari je čovek iz podzemlja koji krije svoj identitet. U prošlosti je veoma zgrešio, najverovatnije izdao prijatelja i sada živi u opsesiji i strahu od osvete. Usamljen je i stalno nešto čeka. Čeka da se oslobodi usamljenosti, straha, strepnje. Sam sebi nameće izolovan život izvan ljudi i društva. Čitav njegov život i postojanje protkan je apsurdom koji sam sebe sputava.

Zaključak

Ovo delo, kao što to čine i ,,Stranac” Albera Kamija i ,,Čekajući Godoa” Semjuela Beketa, govori o usamljenosti i jadu ljudi koji su sami krivi za situacije koje im se dešavaju. Sami gradimo svoj život i kujemo svoju sreću ili nesreću.

Pouka glasi da nakon svega plaćamo za sve što smo učinili u životu. Nije nam potrebna osuda i odbačenost od društva jer smo sami sebe izolovali, svesni svoje krivice i samo iščekujemo svoju smrtnu presudu.

Čekanje – citati iz dela

“Moram postupati tako da se prikrijem zaboravom. Počinio sam dve greške: dao sam mu strani novčić, a zatim pokazao da mi nije svejedno što sam pogrešio”

“Novi stanar bio je potpuno zadovoljan; kada ga je žena upitala za ime, odgovorio je da se preziva Viljari, ne radi tajnog ukusa izazova, ne radi ublažavanja poniženja koje zaista nije ni osećao, već zato što ga je to ime uznemiravalo, zato što mu se samo ono vrtelo u glavi”

“Viljari je nastojao da živi isključivo u sadašnjem trenutku, bez sećanja i bez predviđanja za budućnost. Sećanja su mu bila važnija od budućnosti. Neodređena intuicija mu je ukazivala da prošlost predstavlja materijal od koga je sazdano vreme; zato se vreme odmah pretvara u prošlost. Ponekad mu se umor čini srećom; u tim trenucima nije prevazilazio prizemnu svest psa”

Horhe Luis Borhes – biografija

Argentinski pisac Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine. Borhes je bio jedan od najuticajnijih književnika dvadesetog veka: najpoznatiji je po svojim pripovetkama koje imaju fantastične i metafizičke motive, a pisao je i poeziju i bavio se književnom kritikom i prevođenjem sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik.

Svoje obrazovanje stekao je od roditelja – članovi njegove porodice bili su engleskog, španskog i portugalskog porekla, a odigrali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Veoma rano je počeo da stiče znanja i uči jezike – preveo je ,,Srećnog princa” Oskara Vajlda sa samo 9 godina.

Za vreme Prvog svetskog rata seli se sa porodicom u Švajcarsku, a kasnije vraća u Argentinu. Borhesovo učešće u politici i antifašističko angažovanje donelo mu je mnoge poteškoće.

Pisanjem počinje da se bavi 1923. godine. Njegova prva knjiga, ,,Maštarije”,  kod nas se pojavljuje 1963. godine, a ,,Čekanje” je njegovo najznačajnije delo. Borhes tek sedamdesetih godina počinje da bude poznat na našim prostorima; u to vreme pojavljuju se borhesovci, a popularnost stiču i drugi argentinski pisci, poput Fuentesa, Markesa, Ljose i drugih.

1978. god. dobio je nagradu ,,Servantes” za književnost.

Borhes je bio slep i o njemu se do svoje smrti starala majka, a kasnije njegova asistentkinja, a zatim i žena Marija Kodama. Umiro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi, gde je i sahranjen, a Kodama je stekla kontrolu nad njegovim delima i nasleđem.

Borhes – dela i stil

Uz kratke priče, po kojima je i najpoznatiji, Borhes je takođe pisao poeziju, eseje, nekoliko scenarija, i mnogo književne kritike, predgovora, podgovora, uređivao je brojne antologije, prevodio s engleskog, francuskog i nemačkog na španski. Njegovo slepilo (koje se pojavilo kada je već odrastao, kao i kod njegovog oca) snažno je uticalo na njegov kasniji rad.

Na Borhesa je najviše uticao modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. Stil kasnijih Borhesovih dela je više naturalistički i transparentan nego u njegovim ranijim delima.

Mnoge od njegovih napoznatijih priča bave se prirodom vremena, beskrajem, ogledalima (prema kojima veliki broj njegovih priča izražava gotovo strah), lavirintima, stvarnošću, identitetom. Borhes pesme prožima motivima prolaznosti, tame i metafizike. Mešao je stvarnost i fikciju – njegov stil se najbolje može opisati kao magični realizam. U nekoliko navrata, naročito na početku karijere, ta mešanja su ponekad balansirala na granici literarnog krivotvorenja.

Njegove najpoznatije pripovetke su, pored ,,Čekanja”, i  ,,Univerzalna istorija beščašća”, ..Alef” i ,,Maštarije”.