banner-2

Čiča Gorio prepričano delo – Onore de Balzak

Roman Čiča Gorio Onore de Balzaka govori o bezuslovnoj ljubavi oca prema svojim ćerkama. Onore de Balzak je roman Čiča Gorio, kao i mnoge svoje nazivao “Ljudska komedija”. Pisac se trudio da na što realniji način prikaže sliku društva toga vremena kao i psihološke profile ljudi, pripadnika različitih društvenih slojeva. Čiča Gorio prepričano će vam pomoći da lakše savladate ovo izuzetno književno delo.

Smatra se da mu je inspiracija bila Šekspirovo delo “Kralj Lir” koji se lišava svega kako bi njegove nezahvalne ćerke ostvarile svoje ambicije.

Pisac: Onore de Balzak;

Književni rod: epika;

Književna vrsta: roman;

Vreme radnje: Kraj 1819. god. i početak 1920 ;

Mesto radnje: Pariz;

Tema: U romanu se prepliću dve teme, prva, bezuslovna ljubav i odnos oca prema svojim ćerkama bez obzira na njihovo ponašanje i druga, želja mladog provincijalca da uspe u velikom gradu i bude deo viskog društva.

Čiča Gorio – analiza

Na našoj stranici se nalazi analiza lektire Čiča Gorio prepričane kroz sledeće tekst.

Kompozicija

Roman Čiča Gorio bazira se na dve ključne priče: mladom siromašnom studentu plemićkog porekla Eženu de Rastinjaku i ostrelom proizvođaču rezanaca, nekada bogatom i uglednom članu društva, čiča Goriu. U pansionu u kome borave nalazi se još nekoliko likova različitih godina i porekla od najnižih do najviših društvenih slojeva. Njihove životne priče se međusobno prepliću.

Fabula

Roman počinje opisom pansiona Voker, njegove okoline i prostorija. Nekada pristojan pansion sad je prljav, pohaban, trošan. Prostorije zaudaraju na plesan i vlagu. Boja glavne prostorije se više ne raspoznaje,  a pokućstvo je toliko istrošeno da vlada prava beda i sirotinja.

U pansionu živi sedam stalnih stanara od kojih se priča bazira na tri lika: Čiča Goria, Ežena de Rastinaka i Votrena.

Čiča Gorio je bivši proizvođač rezanaca koji se obogatio za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje. Čiča Goriov odnos prema ćerkama se ogleda u tome što je svu svoju ljubav usmerio na njih.  Kupovao im je haljine, nakit i obezbedio velike miraze kako bi se udale u aristokratske porodice. One su ga posećivale samo kada im je bio potreban novac. Čiča Gorio zbog toga počinje da siromaši: skromnije se oblači, hrani, ne puderiše, otpušta berberina, počinje da prodaje pokućstvo, a i da menja sobe u pansionu zakupljujući sve jeftinije i skromnije.

Nakon nekog vremena u pansion dolazi mladi student plemićkog porekla Ežen de Rastinjak koji želi da udje u visoko društvo. G-đa de Božean postaje njegova zaštitnica, uvodi ga u visoko društvo i upoznaje ga sa pravilima istog.

Tu upoznaje naličje Pariza, siromašne i nesrećne ljude, i Votrena, čoveka pariskog podzemlja…

Prva devojka koja mu privlači pažnju na balovima je Anastazija (čiča Gorijeva ćerka), pokušava da osvoji ženu iz visokog društva, koja već ima ljubavnika i kada biva odbijen  u njemu se budi sujeta, nesigurnost i još veća zelja za novcem.

Nakon toga upoznaje drugu ćerku čiča Gorija, Delfinu.  Sa Delfinom započinje ljubavnu vezu i on napreduje u društvu upravo uz pomoć nje. Tu dolazi do izražaja bezgranična ljubav čiča Gorija prema svojim ćerkama jer on iznajmljuje stan u kome se viđaju Ežen i Delfina.

Rastinjak je svestan da se ljudi u Parizu cene na osnovu garderobe, kočija, novca… I to u njemu u suštini budi sujetu –  njegovi moralni pogledi se menjaju.

Ta promena se uočava kada u pismu egoistično traži novac od majke i sestre da bi sebi kupio odelo. Dok piše pismo, oseća u sebi grižu savesti, ali ne odustaje od namere da postane deo visokog društva!

On se ponaša  zaštitnički i brine o čiča Goriu. Još uvek nije ravnodušan prema ljudskoj patnji i stradanju.

Posmatrajući čiča Goria, shvata da čovek koji je spreman da se žrtvuje za druge, u Parizu biva odbačen i napušten.

Kada se čiča Gorio razboleo, Rastinjak neguje njega u bolesti iz čestitosti  i zajedno sa Bjansonom sahranjuje nesrećnog starca. Čiča Gorijeva poslednja želja bila je da vidi ćerke na samrti ali su one bile zauzete svaka svojim obavezama, a i više im nije bio od koristi jer nije imao novca.

Ćerke Čiča Goria nisu mogle da dođju na sahranu jer su se rano toga jutra vratile sa bala. Na sahranu šalju prazne kočije sa kočijašima.

Drugu mogućnost ulaska u visoko društvo Rastinjaku daje Misteriozni Votren, poznat po nadimku “Laž i smrt”. Raspoznavši u Eženu tu ambiciju  savetuje ga da ubije brata gospodjice Viktorine, jedne od stanarki u pansionu, i da je oženi. Viktorinin  otac je mnogo bogat, ali ju je razbaštinio, a u slučaju smrti brata ona bi nasledila svo bogatstvo svoga oca. Ežen odbija njegov plan.

Votren je živeo na drugom spratu pansiona, što ukazuje da nije bio ni imućan, a ni siromašan.

Imao je 40-tak godina, crnu kosu, nazivao je sebe “nekadašnjim trgovcem”.

Umeo je da proceni čoveka, da sazna iz samog pogleda sva njegova osećanja, sve poslove kojima se neko bavi.

Njegova dobroćudnost, ljubaznost i veselost bile su samo maska kojom je od ostalih ljudi štitio samog sebe i sve tajne koje je krio.

Nije imao stalan posao, radio je šta mu je volja. Oni koji mu se nisu suprotstavljali mogli su da očekuju stalnu podršku od njega i punu pomoć dok se prema svojim protivnicima  ponašao kao sam đavo. Nakon saznanja ko je on zapravo, biva uhapšen.

Čiča Gorio likovi

Glavni likovi u romanu su: Čiča Gorio, Ežen de Rastinjak, Votren

Čiča Gorio

Penzionosani proizvođač rezanaca. Primer bezgranične očinske ljubavi prema svojim ćerkama. Stekao je bogatstvo na nepošten način ali ga je dao svojim ćerkama kako bi one bile srećne i živele u izobilju. Mislio je da novcem može kupiti njihovu ljubav ali na kraju, mada već kasno shvata svoje greške.

Ežen de Rastinjak

Mlad, pošten čovek koji iz provincije dolazi u veliki grad Pariz sa samo jednim ciljem, da završi fakultet i da na taj način obezbedi sebi i svojoj porodici sigurnu i uspešnu budućnost.

On je izuzetno moralna ličnost, ali u jednom trenutku i on biva zaslepljen sjajem i načinom života visokog društva. Od neiskusnog i neiskvarenog mladića postaje zrela osoba koja sebi krči put ka uspehu.

Lik Votrena

Buntovnik, prestupnik, bori se protiv društvenih zakona – ne priznaje ih.

Po Rastinjakovom dolasku u Pariz ruši mu iluzije i predstavu o poštenom načinu života i daje mu jasnu i surovu sliku tipova ljudi u Parizu.

Ima veliku fizičku snagu, oštru, bistru pamet, neobičan, prodoran pogled u kome ima nečeg demonskog.

Moralan je u pogledu muškog prijateljstva, jako ceni svoje prijatelje zatvorenike, a oni imaju potpuno poverenje  u njega – on je njihov agent i bankar.

Čiča Gorio – Citati

  • “Naše srce je riznica, ako ga ispraznite odjedanput, propali ste.”
  • “Ljudsko srce ima granice u ljubavi ali nema u mržnji”
  • “Sreća je poezija žena, kao što je toaleta njihov ukras.”
  • “Voleo je i zlo koje je od njih dolazilo.”
  • “Ima žena koje vole čoveka koga je izabrala neka druga žena, kao što ima jadnih malograđanki koje misle da će steći naše ponašanje ako stave na glave šešire koje mi nosimo.”
  • “Vrlina se ne cepka, ona postoji, ili ne postoji.”
  • “Imao sam dvadeset i jednu godinu. Još sam verovao u ponešto, u žensku ljubav i mnoge gluposti u koje ćete se i vi zapetljati.”
  • “Prema logici praznoglavih ljudi, uvek govorljivih zato što kazuju samo ništavne stvari, oni koji ne govore o svojim poslovima mora da se bave rđavima.”
  • “Ništa nije neprijatnije nego da svet sazna za naše slabosti.”

Zaključak

Slika Pariskog društva u romanu Čiča Gorio upravo govori da je sve podređeno ličnim interesima, sticanju moći  i novca bez obzira na način. Prikazuju se svi slojevi društva od najsiromašnijih do onih imućnih kao i lažan privid sreće.

Može se slobodno reći da se ni do danas neke stvari nisu promenile i da nije mnogo drugačije.

Onore de Balzak

Onore de Balzak rođen je 1799. God. Bio je dramaturg, pripovedač, francuski romanopisac, a smatra se ključnim autorom relalizma. Rođen je u građanskoj porodici i planirao je da se bavi advokaturom. Međutim kako mu porodica nije poklanjala dovoljno podrške i ljubavi, 1814. god. seli se u Pariz a kasnije 1820. god. prekida sve veze sa njom.

U početku mu književnička karijera nije išla od ruke tako da počinje da se bavi raznim sumnjivim poslovima i upada u dugove.

Kasnije se potpuno posvećuje pisanju kako bi vratio nastale dugove. Godine 1830. svome prezimenu dodaje plemićko “de” i od tada se potpisuje kao Onore de Balzak.

Bio je predsednik društva književnika i dva puta se kandidovao za Francusku akademiju.

U vrlo kratkom razdoblju od samo dvadeset godina stvorio je više od stotinu dela. Njegovi najpoznatiji romani su: “Izgubljene iluzije”, “Čiča Gorio”, “Rođak Pons”, “Seljaci”, “Rođaka Bet”, “Luj Lamber”.

Umro je u Parizu, potpuno iscrpljen radom i vraćanjem dugova u 51. godini života, 1850. godine.

Podeli