Dostizanje savršenstva: Priča o Photoshop-u, devojci i kondenzatu

 

U osnovnoj školi mi se svidela jedna devojčica za koju sam mislio da je najlepša na svetu, ona je za mene bila savršena. Ok, prebrodih ja to, upisah srednju, kad zacopah se u jedno drugo devojče, lepše i božanstvenije nego što je prethodno bilo. Prođoše četiri godine, upisah Ekonomski i smorih se. Od silne lepote, ja oguglah na nju totalno, sad kad vidim žensko čeljade za koje mi drugovi kažu da je najlepše, ja samo kažem – „Meh“. Da li sam naišao na neko biće savršenog fizičkog izgleda koje me je otupavilo toliko, ne znam, mislim da nisam, mislim da sam jednostavno prestao da razmišljam o tome.

Pošto se u slobodno vreme bavim high-end retuširanjem par puta mi se desilo da mi ljudi kažu nakon obrade fotografija kako su one savršene, kako sam perfektan, muževan, kako mi odlično stoji žuti džemper. Međutim, ja znam da sam daleko od svega toga što mi oni vele, al’ opet, trudim se da svakim svojim narednim projektom budem korak bliže ka tom savršenstvu. Svaki naredni korak je manji od onog prethodnog, ali je ipak korak, nekakav napredak. To vam je nešto slično paradoksu sa Ahilom i kornjačom.

Pre neku godinu sam gledao na Discovery-ju kako se naučnici trude da dostignu apsolutnu nulu (-273,15 stepeni Celzijusa ili 0 Kelvina), odnosno da proizvedu Boze-Ajnštajnov kondenzat, peto stanje materije koje se javlja kada se dostigne ta apsolutna nula. Posle 70 godina eksperimentisanja ta nula im i dalje beži, jer je sve teže izolovati laserskim hlađenjem te preostale atome toplote. Bliže se tom „savršenstvu“, ali je svaki napredak dosta manji u odnosu na prethodni.

Svaki dalji napredak je teži od prethodnog. Svakim korakom, ma koliko sitan on bio, bliži smo savršenstvu. Moj cilj je da težim ka istom, ali ne i da ga dostignem. Zvuči idiotski? Moguće, pišem ovo u dockane sate, tok misli mi je čudan. Jer na kraju, šta je savršenstvo? Nije li to monopolarno stanje? Savršenstvo u životu ne postoji, jer život je sreća i patnja, tuga i radost, ljubav i mržnja; život je pun kontrasta i to je njegova najznačajnija karakteristika. Tamo gde je svuda sreća, radost, ljubav, ili tamo gde su samo mržnja, patnja, tuga, to nije život, to je ono što sledi posle njega.

Kada bi došao do apsolutne nule, naučnik bi u trenutku bio presrećan, odigrao bi jedan ‘Flappy bird’ da se smiri i onda bi se zapitao šta dalje. Kada bi Ahil stigao kornjaču, zapitao bi se gde sad ići, mada mislim da bi išao kod Zenona da ozbiljno popričaju o tom paradoksu. A ja kada bih konačno napravio tu svoju savršenu fotografiju, divio bih joj se taj jedan dan. Već idućeg dana ta fotografija bi se pretvorila u prelepu devojku, u devojku… na čiju sam lepotu ja oguglao.