Gi de Mopasan – Dva prijatelja

Novela Dva prijatelja, koju je napisao poznati francuski pisac Gi de Mopasan, je jednostavna priča o dvojici prijatelja, strastvenih pecaroša. Novela Dva prijatelja prepričano govori o tome da je njih privremeno razdvojio francusko-pruski rat, ali su se jednog januarskog dana slučajno sreli u opsednutom i gladnom Parizu.

Obojicu raduje iznenadni susret, pa počinju priču o trenutnoj situaciji i svojoj ljubavi – pecanju. Odlučuju da odu na pecanje, bez obzira što se na lokalnim visovima nalaze pruski vojnici. Odlaze na reku, pecanje im dobro ide, ali ih pruski vojnici zarobe i posle neuspelog saslušanja streljaju i bace u reku.

Dva prijatelja analiza – priča o prijateljstvu, životu i smrti

Kada je u pitanju novela Dva prijatelja analiza se bavi jednostavnim ljudima, pričom o prijateljstvima, ljubavi prema pecanju i prirodi, ljubavi prema životu, ali govori i o strahu i prkosu. Novelu Dva prijatelja analiza posmatra kroz prizmu jednostavnosti koja odlukuje život.

Mopasan, majstor novele, obrađuje jednostavan događaj, opisuje sasvim obične ljude; njegova pažnja usredsređena je na unutrašnji svet junaka: tu su ljubav, prijateljstvo, oduševljenje prirodom, osuda rata, strah i stepnja, veličanstven prkos neprijatelju, herojska smrt, u kojoj ima i simbolike.

Simbolika se ogleda u tome da streljani  junaci bivaju bačeni u reku koju su toliko voleli i na kojoj su proveli najlepše dane svoga života i najlepše trenutke svoga druženja i prijateljstva – prijatelji su i u smrti ostali zajedno.

Pisac: Gi de Mopasan

Književni rod: proza

Književna vrsta: novela

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Pariz

Tema: Priča o prijateljstvu, ljubavi prema pecanju i prirodi, ljubavi prema životu, ratnom stanju i smrti

Dva prijatelja Gi de Mopasan – struktura novele

Priču Dva prijatelja Gi de Mopasan je razvio kroz niz manjih i većih situacija koje su raspoređene hronološkim redosledom. Izuzetak je jedna retrospektivna epizoda koja objašnjava poreklo prijateljstva dvojice glavnih likova. Novelu Dva prijatelja Gi de Mopasan je strukturisao na sledeći način:

1. Uvod – opsednuti Pariz. Svuda vlada glad.
2. Susret dva prijatelja pecaroša – Morisoa i Sovaža.
3. Retrospekcija:

• Morisoov odlazak pre rata na pecanje, na ostrvo Marant.
• Tu je sretao Sovaža; sprijateljili su se i nastavili stalno da pecaju jedan pored drugog.
• Divili su se prirodi koja ih okružuje, bilo da je proleće ili jesen.

1. Šetnja pločnicima, svraćanje u kafanice, razgovor.
2. Gospodin Sovaž predlaže da odu na pecanje. Moriso je uzdrhtao od želje i odmah pristao.
3. Dolazak na reku. Razgovor i Prusima koji su okupirali Francusku i nalaze se na susednom visu. Pecanje.
4. Gruvanje granata. Razgovor o ratovanju i neslobodi.

• Takav je život – izjavi g. Sovaž.
• Bolje reći, takva je smrt – dočeka uz smeh Moriso.

1. Zarobljavanje. Saslušanje. Dva prijatelja.
2. Pred streljačkim strojem. Prijatelji se opraštaju jedan od drugog.
3. Streljanje i bacanje tela dva prijatelja u reku.
4. Oficir mirno naređuje da mu isprže ribu.

Knjiga Dva prijatelja priča o susretu života i smrti, lepote prijateljstva i rugoba mržnje i ubijanja. Priroda novele sjedinjuje u sebi epsku priču o dvojici prijatelja, lirske slike lepote prirode i lepote ljudskog razumevanja i ljubavi, dramske uzlete napetosti događanja i dramatiku unutrašnjih preživljavanja.

Knjiga Dva prijatelja dramski vrhunac doživljava u sceni opraštanja dvojice prijatelja. U tom trenutku se slivaju unutrašnja uzdrhtalost i spoljašnji mir i spokojstvo pred uperenim puškama. Moriso i gospodin Sovaž odlaze u smrt zajedno.

Dva prijatelja lektira – psihološko slikanje likova

Junaci lektire Dva prijatelja su ljudi koji malo govore, više ćute. Ali oni se odlično razumeju i bez reči jer su im ukusi bili slični i uživali su u istim stvarima. Obojica najviše vole dve stvari: pecanje i boravak u prirodi.

Dva prijatelja lektira govori o likovima koji najviše vole dve stvari – pecanje i boravak u prirodi. Oduševljavaju se rađanjem i zalaskom sunca, bogatstvom jesenjih boja, čak i belinom oblaka. Posle duge pauze zbog rata, spomenu pecanje i to izaziva drhtanje od želje.

Iako svesni opasnosti koja preti od pruskih vojnika, ne mogu da odole zovu ribolova. Kao što šetkaju “jedan pored drugog”, tako i sada idu na pecanje “jedan pored drugog”. Oko njih je pusta zemlja, nigde žive duše – obojicu je obuzimao nemira. Tišina koja ih okružuje izaziva strah. Ali, ništa ne može da ih pokoleba. Stižu na Senu i počnu da pecaju. U tom trenutku:

Slatka mililina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet

neko uživanje koje volite i kojega ste već dugo vremena bili lišeni.

Toplota blagoslovenog sunca kliznula im je niz leđa; ništa više nisu čuli

ni na šta nisu mislili; sve su na svetu zaboravili; pecali su.

Mopasan ne idealizuje svoje junake. Oni su mali ljudi koji se zadovoljavaju malim stvarima koje im mnogo znače. Vuče ih na reku strast za pecanjem, ali su svesni opasnosti i plaše se. Kada začuju korake iza sebe “stresoše se od užasa”, kada su ugledali pruske vojnike “dve im se udice otrgoše iz ruku i otploviše niz vodu”.

Sve se odigralo za tren oka: ta situacija opisana je nizom glagola u samo jednoj rečenici – ščepaše, svezaše, odnesoše, strpaše, prevezoše. Nisu imali vremena ni da shvate šta im se dešava a već su se našli pred bradatim pruskim oficirom. Oni su za njega bili špijuni iz kojih treba izvući lozinku:

Dva prijatelja, bledi kao krpa, jedan pored drugag, s rukama koje su nemirno

podrhtavale, ćutali su.

Znali su šta ih čeka, bili su prestrašeni, ali su ćutali. Strah je potpuno prirodno osećanje kada se čovek nađe oči u oči sa smrću. Ono se ne može kontrolisati, niti sprečavati. Strah može da slomi čiveka, da ga natera da kleči, moli za milost, kaže sve što se od njega traži. Dvojici prijatelja je strah sledio krv (“bledi kao krpa”), izazvao drhtavicu ruku, ali ih nije slomio.

Gi de Mopasan Dva prijatelja – introspekcija likova i njihov karakter

Pisac Gi de Mopasan dva prijatelja i njihovo stanje u poslednjim trenucima opisuje kroz susret sa pruskim oficirom. Strah glavnih junaka se fizički manifestovao bledilom i drhtanjem ruku. Ali oni su ćutali. To njihovo ćutanje bilo je čvrsto i nepokolebljivo. Što god bi ih oficir pitao, oni nisu otvarali usta. Oni su se slili u jedno, u jednu ličnost.

Dva pecača stajala su ćutke

Moriso ne odgovori ni reči.

G. Sovaž ne odgovori ni reči.

Nađoše se opet jedan uz drugog.

Dvojica prijatelja ostali su uspravni, jedan uz drugog, ne progovorivši ni reči. Oni, naravno, nisu ni imali šta da kažu, nisu ni imali pojma o nekakvim lozinkama, ali ni jednog trenutka nisu pokušali da se pravdaju. Gi de Mopasan ovakvo držanje motiviše jednim od prethodnih opisa u noveli:

I mirno počeše rapsravljati, raspredati velike političke probleme

zdravim razumom pitomih i ograničenih ljudi, slažući se u tome da nikad

neće biti slobode. A Mon Valerijan je gruvao bez odmora, rušeći đuladima

francuske kuće, lomeći živote, satirući ljudska bića, prekidajući zauvek

mnoge snove, mnoge oćekivane radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u

srcima žena, u srcima devojaka, u srcima majki, ovuda i u drugim krajevima,

patnje kojima neće biti kraja.

Oni su svesni da je pravdanje uzaludno, jer neće biti prihvaćeno pa nisu hteli da se ponižavaju i neprijatelju pruže zadovoljstvo. Čim su uhvaćeni, jasno im je bilo da će ih pobiti. Njihovo ćutanje je svojevrstan prkos. Veličina tog čina i njihovog mirnog primanja smrti je u tome što su oni mali, obični ljudi, a ne borci i heroji.

Dva prijatelja novela – neodoljiv strah i snažan prkos do samog kraja

Neposredno pred plotun, Morisoov pogled se zaustavi slučajno na punoj mreži krkuša i suze mu pođu iako je nastojao da se od njih odbrani. Tada ga je obuzela slabost – pustio je suzu. To se dogovodilo ne zato što se uplašio smrti, nego zato što je mreža krkuša značila omiljenu strast, prirodu, druženje, život.

To je bila suza za prošlošću i za proteklim životom, a ne suza očaja i straha od smrti. Još jedan momenat je značajan za razumevanje psihološkog stanja dvojice prijatelja. Krkuše s simbolizovale i prijateljstvo sa gospodinom Sovažom i sve one lepe trenutke druženja. Njihovo opraštanje je scena dostojna velikih tragedija:

Na sunčanom zraku svetlucala se goimla riba koje su još mrdale. I obuze ga

slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama.

Promuca: “Zbogom, gospodine Sovaž!”

G. Sovaž odgovori: “Zbogom, gospodine Moriso!”

Stegoše jedan drugom ruku, dok su neodoljivo celim telom drhtali.

Dva prijatelja novela do kraja u sebi sadrži sukobljavanje dva različita osećanja kod glavnih likova: neodoljivi strah koji je izazivao drhtavicu celog tela i snažan prkos. Strah nisu mogli da odagnaju, ali su bili u stanju da pokažu prkos i umru dostojanstveno: bez reči.

Apsurd rata u noveli Dva prijatelja

Misao o apsurdu rata nalazi se u podtekstu Mopasanove novele. Već uvodni pasus ukazuje na zlo koje rat nanosi ne samo čoveku:

Pariz je bio opsednut, izgladeno i u samrtnom ropcu. Vrabaca je bilo sve manje po krovovima, a u odvodnim kanalima nestajalo je životinja. Svet je

jeo što mu je drago.

Čovek je tužan, praznog stomaka. Ravnica je “pusta, potpuno pusta”. Ljudi su obuzeti nemirom i strahom, mir u prirodi ne godi nego izaziva strah. Slatka milina toplog januarskog dana ne može da pruži potpuno uživanje jer se prolamaju topovske granate. Smrt je bila tako bliska, a čovek nemoćan.

Običan čovek, kakvi su Moriso i Sovaž, smatra da “samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga (…) gore nego životinje”. Apsurd rata je pokazan na stradanju dva obična čoveka, “pitomih i ograničenih ljudi” koji ne razumeju svetsku politiku i politiku vlada i kraljeva, koji ginu samo zato što su građani okupiranje zemlje, zato što su Franuzi.

Oholost silnika i potpuna mirnoća u činu oduzivanja tuđih života dostiže vrhunac u završnoj scenu novele. Posle streljanja dvojice prijatelja i bacanja njihovih tela u reku da “ribe počnu svoje”, oficir se nasmeši ulovu streljanih i naredi da mu se isprži riba. Poslednja rečenica opisuje pruskog oficira koji, pošto je izdao naredbu da mu se isprži riba “zatom produži da puši lulu”. Ravnodušni mir ubice deluje stravično.

Gi de Mopasan knjige – novele svetskog ranga

Kada je u pitanju Gi de Mopasan knjige ovog francuskog pisca spadaju u sam vrh majstora novele svetskog ranga. Mopasan (1850-1893) je jedan od značajnijih francuskih realista, pripovedač, romansijer, putopisac, kritičar.

U književnosti se javlja 1880. godine u zborniku Medanske večeri u kome su objavljeni radovi naturalista. Književna javnost ga je smatrala pristalicom naturalističke škole, ali je on to odlučno odricao ističući svoju samostalnost i nepripadanje bilo kakvoj književnoj školi. Smatrao je da postoji jedino subjektivna stvarnost koja se formira u piščevoj svesti.

Mopasanu je zapalo u delo da slika mračne strane francuskog društva svoga vremena jer ga je tako doživeo i iskusio. Zato kod njega ima mračnih boja, oporih tonova, smrti i samoubistva. Nesrećan život u jednom ovakvom društvu doveo je pisca do rastrojstva živaca i smrti u duševnoj bolnici 1893. godine.

Kada je u pitanju Gi de Mopasan biografija ovog umetnika svedoči da je on bio veoma plodan pisac. Objavio je petnaest zbirki novela, šest romana, tri knjige putopisa i više kritičkih i teorijskih tekstova. Najznačajniji romani su mu Jedan život (1883), Ljubimac (1885), Pjer i Žan (1888), Jaka kao smrt (1889), Naše srce (1890). Od kritičko-teorijskih radova najpoznatiji su Studija o Gistavu Floberu i Roman kao predgovor romanu Žan i Pjer.