Licemerje – Reč profesora #16

Svaki dan se sve više čudim u kakvom mi to licemernom društvu živimo. Pre neki dan mi je auto ostao bez struje. Ostade auto u prometnoj ulici, na šinama, a iza mene tramvaj. Ne može gore da se desi. Noćna mora svake žene vozača. Neprijatno mi je do krajnjih granica.

Menjač je automatski i ni da mrdne. Pomoć stiže, dok se meni minuti čine kao godine. Ljudi izlaze besni, ljuti. U momentu je neka žena pored auta, besna kao ris: „Glupačo jedna, gde si stala na sred šina, zakrči ceo grad!!!“ Polako okrećem glavu, jer sam bezuspešno pokušavala da startujem auto, nadajući se čudu, nešto mi je bio poznat taj glas, kad ono vatru bljuje, ni manje ni više, moja koleginica. Toliko je besna da me ne prepoznaje, i u momentu kako je i došla tako se i udaljava od auta, bogoradeći o tome kakva sam glupača.
Strašno.

Auto je pomeren, zamenjen je akumulator i ja stižem u školu pred kraj sednice. „Ima li još neko nešto da kaže, da pita?“ pita direktorka. „Imam ja“,rekoh besno, „izvinite što kasnim, stao mi je auto i u mojoj muci mi je prišla koleginica i umesto da me pita da li mi treba pomoć, reče mi da sam glupača, jer sam tu stala.“
„Pa izvini, nisam te prepoznala.“
„Nije u tome stvar, nego kada je čovek u nevolji treba mu ponuditi pomoć, a ne dolivati ulje na vatru.“

Kakvi smo mi to ljudi? Da sam pala po sred šina, verovatno bi me šutnula uz dobacivanje da se tu ne pada, kao što ja baš volim da se parkiram bar jednom dnevno na sred šina i da zakrčim saobraćaj u gradu.
Ma živa nisam dok to ne uradim.

Jedno desetak minuta kasnije, prilazi mi dotična koleginica i govori mi da ipak treba da me bude sramota da joj ja tako nešto kažem, kad eto ona već četiri godine nekome pomaže pri crkvi. „Super, bravo za Vas“, šta reći?

Kakvo je to samo licemerje.
Jedna od tekovina posle ovih naših promena je i vraćanje crkvi. Ali mi ništa ne možemo da uradimo kako valja, jer se ovde verom busamo u grudi. Svi su ovde odjednom „veći katolici od pape“. Što bi rekao Čeda Velja u “Crnom gruji”: “Mi više nismo kicoši na crkvu, mi smo se sad prosvetlili i sekularizovali – to vam se sad tako moderno kaže”, a mi volimo da pratimo modu. U ona nekadašnja vremena, kada crkva nije bila popularna bilo je više vernika pravih, nego što ih ima danas. Nikako da shvate da veru nosimo u sebi, da se njom ne paradira, da se živi u skladu sa deset božijih zapovesti, a da se ona ne pokazuje što većim krstačama na grudima i brojanicama na rukama, postavljanjem statusa na društvenim mrežama sa religijskim sadržajem.

Odjednom svi slave slave, svi se krste i venčavaju u crkvama, a sa druge strane se ponašaju tako da će direktno u pakao i to u one poslednje Danteove krugove. Čak i političke stranke imaju svoje slave i dok teatralno seku slavski kolač ja samo razmišljam da li misle na Boga dok kradu od ove naše bede.

Uvedoše nam veronauku u škole, a deca nikad gora. Samo su u ovoj zemlji humanitarne svetske akcije svedene na ličnu promociju, a za bolesne ko te pita. Ispolivaše se ledenom vodom, izreklamiraše se, a ne uplatiše. Ma deset Bravo Marija i oprostiće im se gresi, u skladu sa oproštajem.

Neko je počinio grehe protiv drugih ljudi, osuđeni su na određeni broj godina u zatvoru i za to vreme rade, ali ono najgore je da su oni i plaćeni za taj rad i to bolje nego ja koja sam završila fakultet i pošteno radim dvadeset godina svoj posao.

To ovako izgleda:
Mučenje, silovanje, porobljavanje – plata od 180 do 330 evra;
Ubistva, mučenja, silovanja – plata 600 evrića;
Pomaganje u progonu i ubistvima – 800;
Porobljavanje i silovanje devojaka – oko 1232, sedam evra po satu dobija čovek;
Deportacija, ubistva, progon – od 704 do 1232 evra.

Znači, isplatljivije je da učiniš globalno nešto loše, da odrobijaš kaznu uz rad i da budeš plaćen bolje nego mnogi u našoj zemlji, a pred smrt se pokaješ i odeš u raj.

Kakvo licemerje.