„Od svake cenzure, gora je autocenzura“ – Vesna Radojević

„Volonterski rad, propuštanje I ponekog kolokvijuma zbog emisija, mladi ljudi koje upoznajete svakog dana – to me je držalo I hrabrilo da učim, budem vredna, davalo neku nadu da novinarski posao u Srbiji I nije tako loš.“

Pošto znamo da Ste prve korake novinarstva naučili u studenstkoj radio-emisiji FPN-a „Slušaonica 6“, kako je dalje tekla Vaša novinarska karijera? Kako biste sebe opisali na osnovu stečenog iskustva?

Počela sam da radim u toj radio emisiji na drugoj godini studija. Moram priznati da sam tu za dve godine naučila mnogo i radila sve. Od vesti, priloga, uredjivanja dnevne emisije, do montiranja. Kasnije sam bila novinar i voditelj i studentske TV emisije “Javna odbrana”. Volonterski rad, entuzijazam, propuštanje ponekog kolokvijuma zbog emisija, mladi ljudi koje upoznajete svakog dana – to me je držalo i hrabrilo da učim, budem vredna, davalo neku nadu da novinarski posao u Srbiji i nije tako loš. Tokom studija volontirala sam i u drugim medijima, Radio Beograd, Fonet. Završila sam školu Istraživačkog novinarstva u okviru NUNS-a. Retki novinari su nas hrabrili da budemo dobri i ostanemo svoji. Većina me je gledala čudno, pitajući se zašto sam se odlučila za novinarstvo. E u inat takvima baviću se onim što volim. Biću dobar novinar – medije sam volela kada sam upisala fakultet, sada novinarstvo obožavam. Trudiću se da tako i ostane.

Oduvek Ste želeli da se bavite novinarstvom?

Kao maturant nisam imala nikakvu rezervu u vezi sa upisivanjem studija. Jedina opcija bile su mi Političke nauke. Sećam se da sam posle prijemnog, koji je bio mnogo težak, plakala sve do Autokomande i išla peške. Međutim, upisala sam sasvim normalno studije.

Može li se reći da naši fakulteti daju zadovoljavajuće znanje u Vašoj profesiji?

Što se tiče samog studiranja, to u Srbiji uvek može bolje. Inače smo došli na jedan stadijum kada smo mi samo brojevi i roba, da se grubo izrazim. Davno sam shvatila da, ako želim da primenim sve što sam naučila, moram dosta da se potrudim. Sam učiš, na svojim greškama, tražiš znanje, koristiš situaciju da pitaš i interesuješ se. Naravno, nije sve tako crno, ima profesora koji itekako obraćaju pažnju na studente.

Vaše mišljenje o današnjim kursevima i školama novinastva?

Svaka praksa, škola ili kurs je dobar. Iz nekih ćeš naučiti mnogo, a u nekima ćeš naučiti kako ne treba. Ali to samo ako slušaš i upotrebljavaš svoj mozak. Niko ti ne može znanje dati na silu, niti ga uzeti. Kad sam želiš da učiš, treba ti samo malo da to i ostvariš. Dobro je što ima raznih akademija, škola. Ima ljudi koji žele da nauče da dobro intervjuišu, a ima i onih koji žele da nauče kako se pravilno sedi pred kamerama. I jedno i drugo je vrlo korisno, zaista. Važno je biti pošten prema sebi i opredeliti se za ono što zaista želiš da naučiš. Tako se najlakše profilišeš i juriš ka svom cilju.

Pošto Ste dobili nagradu Borivoje Mirkovic za najbolji TV prilog 2012. koji nosi naziv “Linija razgraničenja”, kako Ste dobili inspiraciju za prilog? Šta mislite kako on utiče na publiku?

TV prilog “Linija razgraničenja” je nastao potpuno spontano. Išla sam u Sarajevo drugim poslom, ali sam odlučila da intervjuišem 4 studenta o njihovim razmišljanjima, životu u jednom gradu sa dva imena. Oni su deca rata, rođeni na samom raspadu zemlje, a imaju osećaj zajedništva, ljubavi. Žele da posete Beograd, odu u Zagreb. Vrlo je zanimljivo da mladi tako razmisljaju, s obzirom na trovanja putem medija, političara koji zagovaraju mržnju. Taj prilog pokazao je apsurdnost postojanja tih kvazi političara koji imaju vlast. Mladi imaju šta da kažu, u celom regionu je tako, i vreme je da nas neko sasluša.

Vaše mišljenje o svesno postojećoj cenzuri u Srbiji?

Od svake cenzure, gora je autocenzura. Zaista verujem da u Srbiji preovladava ovaj drugi vid. Činjenica je da u Srbiji nemamo pojma ni ko su vlasnici medija, ko kome daje novac, kako niču televizije i štampa. Pošto to ne znaju ni sami novinari, sami sebe stavljaju u situaciju da razmišljaju kako bi i o čemu trebali da pišu. Pritom, plate novinara danas su smešne. Zbog toga smo došli u situaciju da samo nekoliko novinara želi i u mogućnosti je da radi ono što bi zaista trebalo i da radi, a to je da budu, koliko god arhaično zvučalo, čuvari tolerantnog i demokratskog društva. Potpuno je poražavajuće da danas imamo medije kojima se diktiraju tekstovi, prilozi rade po narudžbi, ali to je samo dodatan motiv da se mladi novinari bore. Ovo je vreme pesimizma, i ko god da je zagrižen da nesto ostvari u pozitivnom smilu, on je lud. Mi novinari onda moramo nekako da zagovaramo to kolektivno ludilo.

Vaše trenutno angažovanje u ovoj struci?

Trenutno radim u Produkcijskoj grupi Mreža, radim tv priloge za emisiju Evronet, a poziv za taj posao dobila sam pre svega zahvaljujući mom angažovanju u fakultetskim medijima, a potom i zbog nagrade “Borivoje Mirković” za najbolji TV prilog.

Šta mislite o blogovima i da li autori tekstova na blogovima treba sebe da smaraju novinarima?

Srbi sve znaju i u sve se razumeju. Prosečan Srbin je i pravnik i ekonomista i lekar. A novinari smo svi, bez izuzetka. Tako je i sa blogovima. Od jednog medija koji mi je vrlo zanimljiv, došla sam do momenta da mogu nabrojati dva bloga koja redovno čitam. Ne kažem da blog moraju pisati novinari, naprotiv, samo hoću da kažem da je i tu došlo do prezasićenja, jer svako ima nešto da kaže. To je s jedne strane dobro, jer pospešuje sve nas da kažemo šta mislimo, ali mi zato treba mnooogo vremena da pronađem blog koji govori nešto novo, ili barem na drugačiji način.