Paralelni svet – Reč profesora #6

Svi smo se nekada zabavljali čitajući različite knjige koje su govorile o paralelnim svetovima, ali niko od nas se nije nadao da će u takvim svetovima da provodi život.

Trenutno nam je zimski raspust. Deca uživaju, odmaraju, a mi profesori treba da pravimo planove, pišemo portfolia  i da se usavršavamo. Tako da mi, u suštini i nemamo pravi zimski raspust, iako nas za to optužuju.

Usavršavanje nam je obavezno, moramo da sakupimo određeni broj bodova u određenom periodu da bi smo mogli da produžimo licencu. Tako se nađoh na trodnevnom seminaru. Srećom, ovaj put nisam sama platila kotizaciju što je velika stvar, jer one uopšte nisu male, 4.500,00 RSD. Za današnje uslove to je velika para, što bi rekao Manulać „Danas su pare skupe.“

Prvo moramo da se prijavimo i potpšemo. Gužva je, ima nas mnogo pa zato kasni svečano otvaranje seminara.  Jedva  nađoh na papirima svoje ime koje zaokružih  i uđoh u salu. Seminar zvanično počinje i predsednik  Društva nas sve pozdravlja i govori kako je presrećan brojem profesora koji prisustvuju seminaru.

Razmišljam da je to jedino što može da kaže, jer bi bilo baš jadno kad bi rekao: „E dobro je da su obavezni da pohađaju seminare, pa su zato u ovolikom broju ovde“, ali to je istina.

On je i dalje u svom svetu, kao i gosti iz Ministarstva koji nam se takođe obraćaju i govore koliko je značajan nastavnički posao i koliko je naša uloga velika u obrazovanju đaka. To nam govore oni isti koji su nam totalno srozali naše zvanje i samim tim ugušili čari i lepote ove profesije. Ali jedan je njihov svet, a drugi je naš u kom mi ne smemo ni da povisimo glas na učenike,  molimo ih da nešto nauče, trpimo torture roditelja, i naravno nikada ne valjamo.Vezali su nam totalno ruke u nastavi, a van nastave su nam zaposlili ruke da pišemo svakojake gluposti koje niko drugi ne piše u ovoj državi.

Paralelni svetovi.

Otvaranje je završeno, počinju predavanja  i govornik završava rečima: „Uživajte!“

Ha, uživala bih ja da sam kod kuće, ušuskana i da čitam svoju knjigu na miru.

Ljudi izlaze, ulaze, nikada ne mogu da ocenim koliko ih  ima  u zbiru, pa pitah jednog momka, koji radi na prijavljivanju prisutnih, koliko otprilike ima mojih kolega ovde i reče mi cifru od 800 i više. Pomnožite taj broj sa kotizacijom, pa ćete dobiti sumu od koje vam se zavrti u glavi, a ovo je samo jedan od 1002 seminara koje  nađoh na sajtu. 1002 puta suma od ovog seminara i vidite koji se novac okreće. Ovde nema „Oskudacije“.

Ovo nije paralelni svet, ovo je bezobrazluk.

Predavanja ko predavanja, neka sam slušala ista takva i dok sam studirala, neka sam čula pre par godina, a ima i onih koja su dobra, u duhu vremena, ali nastava je danas drugačija kao i deca  i većina je neprimenjliva u nastavi.

Ovo jeste paralelni svet, kao i ono kada nam kažu da je 2013. bila dobra godina, a mi nikada gore nismo živeli.

Kažu nam da je zaustavljen rast nezaposlenosti, a svake nedelje čujem da mi je po koji poznanik ili prijatelj ostao bez posla, i to bez perspektive da će naći uskoro nekakav drugi.

Dođoše nam ogromni računi za struju i ubeđuju nas da smo se ceo mesec dogrevali, da smo spremali slavu i doček Nove godine. To je njihov svet, a naš se dere:

Decembar nikada topliji, kakvo bre ljudi dogrevanje.

Ne slave svi Svetog Nikolu.

Ono što smo mogli da kupimo za doček Nove godine, smo spremali eventualno jedan dan jer ovaj narod nema para. Ona manjina koja ima je otputovala na daleke pute, ali i oni verovatno dobiše ogromne račune.

Kažu nam da nema inflacije.

Svom detetu, koji ima 15 godina, uvek dam istu sumu novca da bi kupio nešto slatko. I on je, jadniče, primetio i rekao mi jednog dana:

“ Mama ja za ovaj novac sve manje i manje mogu da kupim.“

Kažu nam da vlada radi sve da nam bude bolje.

Možda, ali ona u Norveškoj. Juće sam baš čitala panflet koji sam uzela na ulici od sindikata koji poziva na štrajk, i videla na primeru koliko će nam novi Zakon smanjiti platu.

Tako obitavamo u duplom svetu. Dokle, stvarno nisam pametna.

Volela bih ovaj put da živimo u njihovom svetu, ali to je ovde nemoguće, ali ne bi bilo loše kada bi bilo bar u stilu: „A da se nađemo na pola?“