adl adl

Evgenije Onjegin lektira prepričano

1

Evgenije Onjegin je satirični roman u stihu, čiji je pisac Aleksandar Puškin. Smatra se satiričnim remek delom ranog 19. veka i anti-romanom. Klasik ruske literature, a sam Onjegin predstavlja model za sve naredne ruske literarne likove.

U romanu je prikazano vreme i društvo kome je i sam Onjegin pripadao. Nosilac ovakvog načina života jeste Onjegin u kome su objedinjene sve osobine karakteristične za besposlene i bogate ljude. Viđenje života kroz prizmu dosade, neprilagođenost, odsustvo samokritičnosti, nekorisno znanje i lenjost.

Pisac: Aleksandar Sergejevič Puškin;
Književni rod: epsko lirski;
Književna vrsta: roman u stihu;
Vreme radnje: 19. vek;
Mesto radnje: Sankt Peterburg;
Tema: život mladih plemića s’ početka 19. veka;

Analiza lektire Evgenije Onjegin

Ovde se nalazi cela lektira Evgenije Onjegin, ukratko prepričano kroz celine, gde se prožima fabula.

Kompozicija romana

Roman se sastoji od 10 glava. Ovo je roman u stihovima, u tzv. Onjeginskim strofama od 14 stihova (osmerci i deveterci). Napisan je u  licu jednine. Pripovetka u okviru romana ima manje strana od romana; ona obično predstavlja jednu epizodu nekog lika, dok roman nekog prikazuje i ceo život nekog lika. Puškin se u romanu distancira od glavnog junaka, da bi nam dao do znanja da Onjegin nije autobiografsko delo.

Radnja dela Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin je dendi iz Sankt-Peterburga kojem je dosadio život koji se sastoji iz poseta balovima, konceratima, žurkamai ničega više. Jednog dana on nasledi imanje svog ujaka. Kada se preseli na selo, on se sprijatelji sa svojim komšijom, naivnim mladim pesnikom po imenu Vladimir Lenski. Jednog dana, Lenski vodi Onjegina na večeru sa porodicom svoje verenicom, društvenom ali nepromišljenom Olgom Larina. Na ovom susretu on uočava Tatjanu, Olginu sestru. Tihu, romantičnu dušu i potpunu suprotnost Olge.

Tatjana postaje intenzivno opčinjena Onjeginom. Ubrzo nakon toga, tatjanino pismo Onjeginu otkriva njena osećanja, u kojem ona ispoveda svoju ljubav. Suprotno njenim očekivanjima, Onjegin ne odgovara. Kada se upoznaju uživo, on je ljubazno odbija, ali s omalovažavanjem i snishodljivo. Ovaj čuveni govor se često naziva Onjeginova propoved: On priznaje da je pismo bilo dirljivo, ali kaže da bi mu brak ubrzo dosadio i da može Tatjani da ponudi samo prijateljstvo; On je hladno savetuje da ima više emocionalne kontrole u ​​budućnosti, da neki drugi ne bi iskoristio njenu nevinost.

Kasnije, Lenski vragolasto poziva Onjegina na proslavu Tatjaninog imendana, obećavajući mali okupljanje sa samo Tatjanom, Olgom, i njihovim roditeljima. Kada Onjegin stigne, on umesto toga nailazi na bučan bal,  ruralnu parodiju i kontrast u odnosu na balove u Petrogradu kojih mu je bilo dosta.

Onjegin je iritiran gostima koji ogovaraju njega i Tatjanu, i ljut na Lenskog što ga je ubedio da dođe. On odlučuje da mu se osveti plešući i koketirajući sa Olgom. Olga je neosetljiva prema svom vereniku i očigledno gaji osećanja prema Onjeginu. Naivan i i neiskusan, Lenski je ranjen do srži i izaziva Onjegina na dvoboj; Onjegin nerado prihvata, osećajući primoranost društvenih običaja. Tokom duela, Onjegin nevoljno ubija Lenskog. Nakon toga, on napušta svoje imanje, i putuje inostranstvom kako bi umanjio svoj osećaj krivice i kajanje.

Tatjana u međuvremenu obilazi Onjeginovu kuću, gde nalazi njegove knjige i beleške na marginama, i počinje da se pita da li je Onjegin samo kolaž različitih književnih junaka, i da li „pravi Onjegin“ zapravo postoji.

Nekoliko godina je prošlo, a scena se seli u Sankt Peterburg. Onjegin je prisustvuje najistaknutijim balovima i održava interakciju sa liderima starog ruskog društva. On tada ugleda najlepšu ženu, koja privlači pažnju svih i koja je centralni vir za sve prisutne, i on shvata da je to ista Tatjana čiju je ljubav jednom odbio. Sada je udata za starog princa (generala). Nakon što ponovo vidi Tatjanu, on postaje opsednut time da osvoji njenu ljubav, uprkos činjenici da je udata.

Međutim, njegovi pokušaji su odbijeni. On joj piše nekoliko pisama, ali ne dobija odgovor. Na kraju Onjegin uspeva da vidi Tatjanu i pokušava da je ubedi da pobecgnu zajedno nakon što su se ,,ponovo upoznali’’. Ona se seća vremena kada su mogli da budu srećni, ali to vreme je prošlo. Onjegin ponavlja o svojoj ljubavi prema njoj. Oklevajući na trenutak, ona priznaje da ga još uvek voli, ali mu neće dozvoliti da je uništi i izjavljuje svoju odlučnost da ostane verna svom mužu. Napušta ga dok on žali nad svojom gorkom sudbinom.

Analiza likova

Glavni likovi u delu su Evgenije Onjegin, Vladimir Lenski, Tatjana Larina, Olga Larina. Evo koje su to osobine likova.

Lik Onjegina

Onjegin je mlad, pun zdravlja, neoprezan; ali i pored svog mladog duha, on nije srećan: bio je besposličar; njegov dotadašnji život mu je dosadio. Bilo mu je dosta svih neverstava, dojadilo mu je da se petvara; da se pravi da mu je dobro i kada nije; (da pije šampanjac zbog drugova i kad mu to ne prija – ovo govori i o njegovom statusu – odrastao je u bogatoj porodici).

On napušta svoj dom u potrazi za nečim novim, drugačijim.

Duša mu je postala hladna; ništa mu više nije skretalo pažnju; ni nežni pogledi, niti uzdasi lokalnih devojaka; niti kakve spletke društva u kojima je do tada učestovao.

Napustio je sve;  do tada njegove ljubavnice; čedne, nežne, vredne, pametne; i ostalom muškom svetu nedostižne.

On je bio, kako ga Puškin naziva ,,otpadnik od burnih strasti”; sad je zatvoren u kući i počeo je da piše, mada mu to nije išlo od ruke – ovo dokazuje da je bio i jako obrazovan; i nakon pisanja (koje mu nije islo) i čitanja mnoštva knjiga; ostavlja i njih, baš kao što je ostavio žene; sve mu je dosadilo.

Onjeginova analiza govori da ima zajedljiv um; brz i hladan; postao mračnog lika; naspram  onog prošlog avanturističkog – više se ničemu u životu ne raduje; izgubio je životnu radost; niko mu više nije zanimljiv.

Najupečatljivija scena koja pokazuje njegovu ravnodušnost jeste raspoloženje pred dvoboj. Kada vidi Tatjanu u drugačijem ambijentu, on menja mišljenje, te u njemu preovladava taština, oholost, dotadašnje navike, mentalitet. On ipak sudi o ličnostima pre svega na osnovu njihove pojavnosti.

Na kraju on deluje još nezadovoljniji i prazniji budući da ne uspeva da se istinski promeni.

Lik Lenskog

Lenski je podjenako značajan iako sasvim suprotan. Najpre on unosi malo razonode u prazan život i tako se postepeno razvija njihovo prijateljstvo. Analiza Lenskog kaže da je tip romantičarskog pesnika koga Puškin kroz reči Onjegina kritikuje. Ovde se prepoznaje razmeđa dveju epoha (romantizma i realizma). Sve što Lenskog simbolizuje za Onjegina je stvar prošlosti ali on ipak voli svog prijatelja, jer u njemu prepoznaje sebe iz mladosti.

Lik Tatjane

Tatjana je verna, čestita žena. Iako voli Onjegina odlučuje da ostane verna svom mužu, nasuprot njenoj sestri Olgi kojoj prija pažnja Onjegina i koketa je, brzo je zaboravila Lenskog i udala se za drugog.

Tatjana i Olga simbolizuju rusko selo, mladost, lepotu, ljubav ali je samom Puškinu omiljenija Tatjana.

Pisac

Pored ovih junaka u delu se javlja i sam pisac i to kada govori o raspusnoj mladosti provedenoj u razbibrigi i zabavama i kada govori o selu odnostno o prirodi. Na više mesta pisac se svesno distancira od svog junaka ne želeći da ga neko poistoveti sa njim. Sa druge strane postaje i mesta na kojima pisac ističe kako ima sličnosti sa Onjeginom (način na koji su proveli mladost). Onjegin je preteča takozvanih suvišnih ljudi tj. onih koji ne mogu za sebe pronaći nikakvu strast niti interesovanje. Njih ne može ispuniti ni ljubav ni stvaralaštvo. Onjegin se u toku romana menja, ali ne uspeva da u sebi iskoreni onu konstantu njegovog života, dosadu.

O piscu – Aleksandru Puškinu

Aleksadar Sergejevič Puškin živeo je od 1799 – 1837. godine. Predstavnik romantizma (uslovno i realista). Pisao je lirsku poeziju, poeme, romane, drame. Bio je aristokratskog porekla.

Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Njegova politička aktivnost imala je uticaj na njegova dela. Između ostalog, zbog njegovog delo Oda slobodi bio je prognan. Tokom svog prvog izganstva (1820—1823) završio je sledeća dela: Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i počeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je krenuo sa radom na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda u kojem je bio slobodan, završio je Česmu Bahčisaraja, i napisao Cigane. Kada je drugi put bio u egzilu (1824—1826), započeo je pisanje Borisa Godunova. To delo je izdato tek 1831. Delo Evgenije Onjegin je izdato 1833. godine.

Umro je 10. februara od povreda zadobijenih u duelu zbog povrede časti.

 

Komentari1 коментар

  1. Pingback: Ruski pisci koji su osvojili Nobelovu nagradu za književnost | Numinozno kreativni centar

Ostavite komentar