Šta sve profesor može da „nauči“ od đaka – Reč profesora #14

Mi profesori stvarno svašta – što bi đaci rekli „svašta nešto“ – čujemo na času. Prvo se nerviraš što nešto ne znaju, a trebalo bi, posle nekog vremena ti je svejedno i na kraju počneš i ti da se smeješ. Bolje da se smeješ, nego da plačeš. Shvatili ste da ja predajem srpski jezik i književnost.

 

„A šta je to književnost?“ „To je nauka koja se bavi životom drugih i uopšte o njemu.“ Sada znate, ako niste znali. Kada zabadate nos u tuđ život, to je književnost. „Kako se deli srednjovekovna književnost?“ „Na crkve i manastire.“ – tako logično. „U književnim delima postoje likovi, šta su to likovi?“ „Lik je glavni činilac u delu.“ „U kom licu je napisana pripovetka „Prvi put sa ocem na jutrenje“ L. Lazarevića?“ „U dečijem licu.“ – originalan odgovor.

Radimo Bibliju. Pitam nešto što bi već morali da znaju. „Ko je Stari zavet preveo na srpski jezik?“ „Mojsije.“ – odgovor se čuo kao iz topa. Pa mi smo „nebeski narod“ što jes’ jes’. Za Novi zavet nisam ni smela da pitam. Kad smo već kod Biblije, ako niste znali „Biblija je sveti spis pravoslavne i jevrejske književnosti i pisana je na ijekavskom jeziku.“ A kad smo već kod Jevreja – „Vuk Karadžić je pisao jevrejskim dijalektom“ – ni­sam mogla da verujem da sam to čula. „Pa dobro dete, jel ti nije bilo malo čudno, dok si to učila?“ „Jeste, ali sam tako prepisala.“ – Ma samo opušteno.

Kada radimo dela antičke književnosti, spominjemo da su Grci voleli da čuju svoju sudbinu, voleli su da posećuju proročišta. „Koje je najpoznatije proročište?“ „Hilandar“ – stvarno, bez komentara. Sa Grčke prelazimo u Egipat. Tamo je bio centar za izradu papirusa.

„Kako se najbolje čuvao papirus?“ „U hladnim prostorijama.“ – pa sva kvarljiva roba se čuva na hladnim mestima, zar ne? Profesorka istorije umetnosti postavi pitanje: „Šta se nalazi na vazi sa oktopodima?“ „Faraon.“ Toliko od Egipta.

Sada malo o Italiji, Veroni, Romeu i Juliji. „Pri prvom susretu Romea i Julije vidi se kako izgleda strast, a na par pogleda kako prava ljubav.“ „Ljubav između njih dvoje je prevelika, da ne bi bila tragična, što se na kraju i ispostavlja.“ „Tada je Romeo dolazio ispred njene terase.“ – verovatno nošen krilima ljubavi. Ali najvažnije pitanje povodom Šekspirovog dela je:„Profesorka, da li su Romeo i Julija vodili ljubav?“ Kad se ne prevrnuh, sreća te sam sedela. Ako jesu, hajde da pričamo o njima, a ako nisu, čemu da troše reči – verovatno je to bila svrha pitanja.

Jedna koleginica mi reče da su đaci našli paralelu između Ane Karenjine i Ksenije Pajčin. Ljudi moji, ovo treba izdržati. Nego da se mi vratimo na našu teritoriju. Pismenost smo dobili od Ćirila i Metodija. „Ko ih je pozvao i zašto?“ „Došli su, jer su ih pozvali.“ Na šta bi to ličilo da neko dođe nepozvan. Drugo dete mi odgovori da su došli da uče ljude kneza Rastislava – kratko i koncizno. Mi smo Južni Sloveni. Kažem da u tu grupu spadaju sve republike bivše SFRJ i Bugari, ali oni ne znaju da na­ broje naše bivše republike. Uhvati me tuga. Kako nam se SFRJ raspadala, mislim da su se đaci jako radovali, manje lektire, nisu više naši. „A što da čitamo „Gorski vijenac“, kad su se oni odvojili?“ Ne samo što se odvojiše, nego i imaju više slova.

Pita ih profesorka jednog stručnog predmeta da li su čuli za polimerizaciju, a oni kažu da jesu čuli na časovima srpskog. „To je ona palatalizacija, kada k, g, h prelaze u č, ž, š.“– baš slično.

Pametni su oni, ne samo da su čuli za svilene bube, nego su ih i videli i to ni manje, ni više, nego na Avali. Naša deca su i emocionalna – znaju da postoje sentimentalne stene. „Derviš i smrt“ je napisao Miša Selimanović (ma ko on bio), napisa jedan maturant.

Da li plakati ili se smejati. Ne znam ni sama, ali sam sigurna da treba tražiti beneficirani radni staž. Jedno je sigurno „ko ovde ne poludi, taj nije normalan.“