Lepršavost velikih kompanija – studentski san
Odela, duboke suknje, ispeglane frizurice, gel u kosi, i logo multinacionalke u selfiju… Priča kao iz serije Suits, da li je to studentski san? Realnost i TV retko se preklapaju.
Šta je to što studente vuče velikim sistemima? Moć, novac, status, selfi? Primetan je trend ličnog poistovećivanja sa kompanijama, ali to nije „Pera ProdajaTelefona Petrović“ već ogroman broj studenata koji jedva čekaju da zakorače kroz čelično-staklena vrata (pakla) velike kompanije. Zašto to rade ne znam, ali promovisanje kompanija, njihovih vrednosti i sebe kao njihovog dela makar i u perspektivi ne prestaje, iako su od radne knjižice daleko kao Srbija od EU…
Koliko studenata ekonomije znate koji neće u „4 velike“ ili Leo Barnet? Za ovaj zadatak dve šake su nam dovoljne. Isto i google pretraga kojom odmah dolazimo na ženski forum Ana.rs i diskusiju budućih revizorki.
Ovaj sindrom liči mi na isti onaj „organizacijski“ gde se takođe rađaju lideri, menadžeri i obaveza/sastanak studenti. Od kad je kul biti zauzet, raditi do pola noći, za džabe ili neku smešnu platu? Tromesečna ili šestomesečna neplaćena praksa? Pitajte jednog norvežana šta misli o tome. Do tad, idalje budite kul u sakou sa mature, dok četujete sa menadžerom nekog operativnog sektora, ili eventualno njegovom šefu kuvate kafu. Na putu od kuvala do kancelarije razmisliti koliko je udoban život u stegnutoj uniformi, cipelama koje žuljaju posle desetog sata na poslu, i pričama sutradan kako ste posle pete kafe oko tri ujutru rešili problem. Nagrada će biti timbilding uz par žestina…
Ne znam za vas, ali meni ovo smeta, i smara me… Gledanje svih tih lica, njihovih selfija i statusa, umesto pozitivnih, često mi stvara pomešana ili negativna osećanja. Čas mi je drago što su stigli tu gde jesu, ili su na korak do toga, čas mi ih je žao što se vezuju za jednu kompaniju, brend, logotip, koji će ih sutra šutnuti, ili će oni sami šutnuti njega i praviti se kao da ništa nije bilo…
Raditi u nekoj maloj firmi, na relativno neatraktivnoj lokaciji, na desk kompjuteru, ali zaista raditi, boriti se svakog dana sa istinskim poslovnim problemima i preuzimati odgovornost nije kul? Ili bar ne može da se fotka da se to i pokaže…
Upravo takve firme često prave najbolje kadrove, koji na scenu stupaju kasnije, možda i u velikim sistemima.
Ukoliko uzmete nekog šrafa velike mašinerije, politički rečeno svršenog studenta željnog prakse iz multinacionalke, i bacite na mesto gde neće imati svoj definisani krug obaveza, već će morati da ga stvori i sažvaće problem, šta će se desiti?
Ali u velikom preduzeću svi mogu da postanu menadžeri… što su verovatno i planirali, top menadžment naravno, odmah ako može… I Lepa Brena za dve osobe.
Da se razumemo, nemam ništa protiv velikih kompanija! Šta više, možda jednog dana završim u jednoj, nikad ne reci nikad… Nude zaista mnogo mogućnosti, za talente brz razvoj, široki spektar pozicija, konekcije, verovatno veću platu od proseka, službeni auto, putovanja i ostalo što ide uz više nivoe, ali do toga treba stići. Do tad, manje bojenja kože u kompanijske boje, a više rada.
Da zaključimo, problem je klima u privredi naše male zemlje i na još manjem tržištu. Osećaj da ste niko i ništa, da neka velika kompanija treba da izabere vas, umesto da se trudi da vas privuče, da vi odaberete nju.
To bi trebalo valjda da menjaju upravo oni, elita sa diplomom, akademski građani, koji pre tog statusa uveliko srljaju da izaberu svoje boje…
Razmislite, i izaberite svoj put.