Radni odnosi u Srbiji: Sve što treba da znate o vrstama ugovora

Kada potpisujemo bilo koji ugovor, prihvatamo obavezu poštovanja uslova koji su u njemu navedeni. Ovo pravilo je posebno važno u kontekstu zapošljavanja, gde radni ugovori mogu biti složeni i ponekad nejasni.

U nastavku ćemo ukratko objasniti različite vrste ugovora o radu, njihove glavne karakteristike i pomoći vam da ih bolje razumete.

Koje su osnovne razlike između ugovora na određeno i neodređeno vreme?

Pre nego što pređemo na različite vrste zapošljavanja, neophodno je razumeti da zakon definiše radni odnos kroz ugovor o delu između poslodavca i zaposlenog, bilo da je na određeno ili neodređeno vreme.

Ugovor na neodređeno vreme, poznat i kao “stalno zaposlenje“, nema unapred određen rok trajanja. Njegova posebnost ogleda se u uslovima prestanka radnog odnosa, pri čemu zakon jasno propisuje razloge za otkaz. Ova tema je složena i često predmet rasprave, ali sada se fokusiramo na osnovne razlike između vrsta ugovora.

S druge strane, ugovor na određeno vreme podrazumeva tačno definisan period trajanja. Najčešće se koristi kada postoji potreba za privremenim angažovanjem, kao što su sezonski poslovi, rad na projektima ili nepredviđene situacije. Standardno, maksimalno trajanje ovog ugovora je 24 meseca.

Međutim, u određenim slučajevima može da traje duže – recimo, kada se zapošljava osoba koja menja privremeno odsutnog radnika, kod angažovanja stranih državljana do isteka radne dozvole, kod novih poslodavaca ili kada su u pitanju radnici pred penzijom (do pet godina do ispunjenja uslova za penziju).

Kako raditi legalno bez standardnog ugovora o radu?

Razlike između ugovora na određeno i neodređeno vreme su jasne, ali radni odnos nije ograničen samo na te dve opcije. Zakon predviđa i druge ugovorne modele koji omogućavaju fleksibilnije angažovanje u zavisnosti od potreba poslodavca i radnika.

Pored standardnih ugovora o radu, postoje i alternativni načini formalizovanja angažmana, poput ugovora o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ugovora o dopunskom radu i ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju. Ovi ugovori omogućavaju rad izvan klasičnog radnog odnosa. Evo šta svaki od njih predstavlja:

Ugovor o delu

Ugovor o delu omogućava poslodavcu da angažuje osobu za obavljanje poslova koji nisu deo redovnih aktivnosti firme. Ovakav ugovor se može sklopiti samo za zadatke koji nisu u okviru osnovne delatnosti kompanije. Na primer, IT firma ne može angažovati programera putem ovog ugovora, ali može angažovati molera za krečenje poslovnog prostora.

Ugovor mora biti zaključen u pisanoj formi i odnosi se isključivo na poslove van redovnih delatnosti poslodavca. Takođe, ne postoje posebna ograničenja u vezi sa tim ko može biti angažovan, što pruža dodatnu fleksibilnost pri izboru izvođača radova.

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima

Kada poslodavac ima potrebu za radnicima na poslovima koji se ne obavljaju tokom cele godine, već su sezonskog ili povremenog karaktera, može se zaključiti ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

Ovakav ugovor, u skladu sa zakonskim propisima, može se sklopiti sa sledećim kategorijama osoba:

• Nezaposlenim licima,
• Zaposlenima koji rade sa skraćenim radnim vremenom (do punog radnog vremena),
• Korisnicima starosne penzije,
• Članovima omladinske ili studentske zadruge.

Postoje određeni uslovi koji moraju biti ispunjeni prilikom zaključivanja ugovora o privremenim i povremenim poslovima, a to su:

• Poslovi moraju biti privremeni ili povremeni i ne smeju trajati duže od 120 radnih dana u toku kalendarske godine.
• Ugovor može biti zaključen samo sa osobama koje pripadaju propisanim kategorijama.

Zakon predviđa da i ovaj ugovor mora biti sačinjen u pisanoj formi i potpisan od strane obe ugovorne strane kako bi imao pravnu validnost, što ga svrstava u ugovore sa obaveznom formom.

Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju

Ovaj ugovor se zaključuje kada je potrebno obaviti pripravnički staž ili položiti stručni ispit pre nego što osoba može samostalno da radi u određenoj oblasti. Takođe, može biti neophodan za dodatno stručno usavršavanje, sticanje specijalizovanih veština ili sprovođenje specijalizacije u skladu sa propisima.

Njegova svrha je omogućavanje praktičnog rada i sticanja znanja potrebnih za određene profesije, poput prava, medicine ili drugih delatnosti koje zahtevaju licenciranje ili dodatnu obuku.

Poslodavac može da isplaćuje naknadu, ali na to nije zakonski obavezan. Njegova glavna odgovornost je da obezbedi adekvatne uslove za sticanje radnog iskustva i neophodnih veština.

I ovaj ugovor mora biti zaključen u pisanoj formi kako bi se jasno definisale obaveze i prava obe strane.

Ugovor o dopunskom radu

Iako nije uobičajen među mlađim radnicima na početku karijere, ugovor o dopunskom radu može biti koristan za one koji žele dodatni angažman. Ova vrsta ugovora odnosi se na zaposlene koji već rade puno radno vreme kod jednog poslodavca.

Naime, zaposleni koji ima ugovor na puno radno vreme može da zaključi ovaj tip ugovora sa drugim poslodavcem, ali u obimu koji ne prelazi trećinu punog radnog vremena.

Kao i ostali ugovori, sklapa se u pisanom obliku i definiše visinu naknade, kao i prava i obaveze zaposlenog u okviru dodatnog angažmana.

Radni odnos je osnovni oblik zapošljavanja prema Zakonu o radu, ali nisu isključeni ni drugi načini angažovanja, iako sa ograničenim pravima u odnosu na standardni ugovor o radu.

Klasičan ugovor o radu donosi platu, plaćeno odsustvo, godišnji odmor, bolovanje i regulisano radno vreme. Nasuprot tome, drugi ugovori uglavnom znače rad uz naknadu, pri čemu su uslovi definisani dogovorom sa poslodavcem.

Iako radni odnos pruža najšira prava, to ne znači da su ostali ugovori beskorisni – u određenim situacijama mogu čak biti praktičniji i prilagođeniji zahtevima radnika i poslodavca.