Tekst jada – Reč profesora #1

6

Da li nam diploma garantuje da ćemo raditi u struci, živeti od svog rada, biti adekvatno plaćeni za pošteno odrađen posao? Ovim tekstom želim da prikažem sav jad i očaj jedne visokoobrazovane građanke koja je lojalna Srbiji.

jad

Zbog poslednje dve reči u prethodnoj rečenici, sebe smatram najvećom budalom, jer ostadoh u Srbiji i još joj podarih dva sina. Svi pametni odoše iz ove ludnice, a ostadoše idealisti i kriminalci.

Najlepše godine života mi se izgubiše u radu za preživljavanje da bih ishranila i odškolovala decu koju treba da izvedem na pravi put. Kako da ih vaspitavam, koje vrednosti da im usadim, ako ostanu kao ja neće se snaći, da ostanu ovde  ne valja ovde pomoći nema, da odu odavde ne valja za mene, nisam ih rađala da bi bili tamo negde daleko. Kako da ih savetujem kad i ja napravih loš izbor.

Uđosmo  juče u megamarket i ostavih tamo mega novac, a ništa suštinski ne kupih.

Shvatila sam da smo samo prebirali po novčaniku i po rafovima tražeći najjeftinije proizvode umesto da kupujemo one koji su  kvalitetniji.

Moja plata ode na račune, hranu i hemiju, a kroz dodatni rad nabavljam ostalo. Plata ode a ostadoše joj računi u spomen.

Pa dobro, da li sam ja zato završavala fakultet i gulila tamo klupe četiri godine?

Jesam li ja zato onako zdušno tražila promene i očekivala bolje sutra?

Sada nam kažu da su nam tada očekivanja bila prevelika. Nije tačno, bila su sasvim normalana očekivanja ljudi koji žele da žive kao sav normalni svet.

„Za ideale ginu budale.“

„Ode mast u propast.“

Bolje reći, ode kajmak našeg rada njima u ruke. Pokradoše gde god su stigli, pored čega su prošli to su uništili i ojadili. Nije bitno iz koje su stranke, kad su pare u pitanju svi su isti i svi ih hoće, ne da kraduckaju nego na angro.
I sve im prolazi.

Lepo su zbrinuli sebe, sve do svojih čukun unuka, celu rodbinu su zaposlili u izmišljenim državnim agencijama za sve i svašta, u upravnim odborima. Dobre firme uništiše, prodaše za male pare. Nema polja delovanja u kom nam nisu uzeli pare – struja, gas, benzin, sport, putevi, zdravstvo, sudstvo…

Leva ruka desni džep.

U glavi mi samo otkucava kasa u zbrajanju otetih para bez kojih ostadoše pošteni građani ove zemlje. Zamišljam ja kasu, ali nisam sigurna da li postoji takva sa toliko nula.

Tačno se zna u čije džepove odoše, ali će na tom saznanju i ostati, te pare nikada neće biti vraćene. Taknuto-maknuto.

Ali zato, pošteni građani, vi koji ostadoste ovde, vi koji završiste srednje i visoke škole, radite u javnom sektoru, sada ćete da se solidarišete i da plaćate porez na platu, veći PDV, akcize. Red je da izvučete zemlju iz krize i da vratite dugove koji ONI učiniše, jer ne mogu oni, verovatno su pare dali  na dužu kamatu. Pomozite im da ukradu još, to će onda vraćati i vaši čukun unuci.

Dokle? Dokle ćemo mi da vraćamo ono što su drugi ukrali? Dokle ćemo mi, obični građani, vredni i radni da plaćamo tuđe greške.

Jel smo zato unajmili tolike strane savetnike, koje ćemo opet mi, obični građani, na kraju da platimo. Ovakve glupe mere, uzimanje od sirotinje sam mogla i ja da im savetujem i to besplatno.

Ma ne zelim da mi iko govori kada ću da budem solidarna, to je jako lepo ali za to treba imati para. Ja ih nemam, ovo malo što imam treba da plaćam  račune, hranu, knjige, fakultet, prevoz, odeću, obuću. Pola od toga ne mogu da plaćam pa zato moram da radim i drugi posao, ako imam sreće da ga nađem.

Ne želim da radim dva posla, nego da sam adekvatno plaćena za ono što radim, da ne razmišljam koje račune ću da platim od kog dela plate, da vagam koliko mesa ću da kupim za ručak, da branim i ograničavam koliko će mi deca pojesti voća, hoću zdravu  kvalitetnu hranu da kupujem.

Želim da kupujem stvari bez planiranja onda kada mi se svide u izlogu, da menjam nameštaj na bar pet godina, da kada idem ulicom vidim nasmejane, srećne ljude a ne ljude koji pričaju sami sa sobom.

Želim da radim svoj posao I da obrazujem đake kako treba, shodno njihovim obavezama, a ne pravima, želim da od njih I svoje dece napravim sposobne ljude koji će samostalno voditi svoj život, a ne da ih roditelji izdržavaju od bednih penzija. Želim  da budem poštovani građanin ove zemlje koja će da ceni ljude koji ovde rade I ostavljaju svoj trag na ovaj ili onaj način.

Želim da se krivci osude, da oni vraćaju svoje dugove, a ne da to ja činim pod geslom “solidarnost”.

Ne želim više da čujem tu  reč  kao i  reč milosrdnost. Milosrdnog anđela preživesmo, ali sa velikim posledicama po zdravlje pa zato bi sada bilo potrebnije da se nabave skeneri, ali oni za kontrolisanje zdravlja ljudi, a ne za proveravanje debljine asfalta, jer su i na tome krali.

Nemojte više da budete milosrdni i ne tražite solidarnost, nego mi omogućite da živim onako kako mi to pripada po deklaraciji ljudskih prava!

Komentari6 коментара

  1. Draga Deana,

    Vidim da se vaše želje i očekivanja baziraju na nečemu što vam navodno pripada po deklaraciji o ljudskim pravima, pa pre nego tužite državu kojoj ste lojalni jer vam ne pruža ono što vam sleduje, imajte na umu da ta deklaracija nije ni najmanje pravno obavezujuća, niti se u njoj zapravo bilo šta sem egzistencije i osnovnog obrazovanja pominje po tačkama koje su od vašeg interesa. A to, koliko sam shvatio imate.

    Pozdrav,
    Dušan

  2. Bravo Deana!!!Na granicama zemlje Srbije bi trebalo da piše: ,,Sve ideale i sve lepo ostavite iza sebe, ovde više nema ništa“.
    Samo ovako nastavi.
    Pozdrav
    Dubravka

  3. Tetka, ti znaš da sam ja oduvek hteo da odem iz Srbije. Ovaj tekst me je podstakao da vodim računa da mi pasoš ne istekne.
    Pozdrav
    Dimitrije

  4. Bravo Deana, i ovaj tekst, kao i ostali ti je super. Samo, sama znaš da kod nas ovo je po onoj KERA LAJE – VETAR NOSI. Jedna kera nemože ništa da uradi ali veliki čopor itekako može. Treba se udružiti i pokušati.

Ostavite komentar