Životinje i ljudi – Reč profesora #7

Na prinudnom smo raspustu. Iznenadio nas je sneg i hladnoća u februaru. Kao i uvek i pored velikih priči da smo spremni za zimu, posle samo deset sati padanja snega shvatili smo da, normalno, nismo spremni.

Tako, dobismo raspust. Moje mlađe dete je izvadilo filmove koje bi hteo da odgledamo, i među njima nađoh film „Put ka samostalnosti – porodični život životinja“. Okupismo se ispred televizora i počesmo da gledamo.

„U životu svakog mladog stvora dođe vreme kada treba da napusti gnezdo, da se odvoji od sigurnosti doma i porodice i započne samostalni život. U tome je smisao odrastanja.“

Već prva rečenica mi je zazvonila u glavi.  Pomislih kako je ovo jako dobra rečenica i kako bi trebalo da je zapišem i okačim na vrata od škole u kojoj radim, da bi je pročitali svi roditelji.

Film se nastavlja, ali moje misli ostaju tu gde jesu, na ovoj rečenici. Ovo stvarno ne znaju mnogi roditelji, a možda i znaju, samo taj trenutak odrastanja odlažu. Mi generalno, sa ovih prostora, sa Balkana, bismo najradije decu doživotno vezali za nas. Da li to činimo zbog straha od samoće, ili iz posesivnosti, to ne znam. To je samo jedan od problema, a mnogo ozbiljniji problem je što današnji roditelji fabrikuju nesposobnu decu.

Nastavih da gledam film.

„Mlada ženka beloglavog orla isprobava krila pod budnim okom majke…. majka je odletela na obližnje drvo, hrabreći mladunče da je sledi. Kao i svaki ponosni roditelj ona jedva čeka da vidi kako će se njeno dete pokazati.“

E kada bi tako bilo i kod nas, u našem ljudskom svetu. Današnje majke su totalno drugačije, one doduše budno gledaju, ali kako da zaštite dete, da bi se ono od svega plašilo, i da ništa ne bi uradilo.

„Nemoj, pašćeš!“

„Ne idi kroz baru, pokvasićeš se pa ćeš se razboleti!“

„Šta, sutra imaš pismeni iz matematike, i pita vas istoriju, ne ideš sutra u školu, pa šta oni misle?“

Film se nastavlja i dalje govore o orliću koje  je poletelo i uživa, ali će nešto i da otkrije:

„Letenje je pravi izazov, ali uskoro će otkriti da je sletanje još teže.“

Pojedini roditelji ne dozvoljavaju deci da polete, ali im čine i medveđu uslugu postavljajući im jastuk kada padnu.

Svi mi malo stariji i iskusniji znamo da je život izuzetno težak i da decu treba da naučimo da je to stvarno tako. Samo tako će oni biti spremniji u životu da se bore, jer bez borbe nema ni opstanka. Jedanput im popustiš i gotov si, celog života će to isto da očekuju od tebe.

Valjda nam je cilj da žive i posle nas, jer mi nismo besmrtni da bismo im večito podmetali jastuk.

U drugoj godini srednje škole za lektiru imaju Balzakovo delo „Čiča Gorio“. Ovo je delo realizma, a dela tog pravca u književnosti su obimna, sadrže mnogo opisa i to može prilikom čitanja da bude zamorno. Zato im uvek kažem da će tu knjigu teže da čitaju. Kada je vreme za analizu dela, dobijem povratnu informaciju da su delo pročitali lako, nije im bilo teško za čitanje.

Znači, kada ih pripremiš na poteškoće, oni to prihvate, pa im zadato nije teško. Kada bi  ih roditelji tako pripremali i za život, bolje bi se snašli, svaka poteškoća bi bila prevaziđena. Ako ih drže u uverenju da je sve „laganica i opušteno“ biće im teže. Ali pojedincima to ne vredi pričati.

Baš mi pre desetak dana jedna majka reče kako je njeno dete pročitalo dotičnu knjigu i kako joj je priznao da mu je  bila dosadna. Ona mu je na to odgovorila:

„I meni je, sine, isto bila dosadna.“

„Super, odlično, tako je, samo nipodaštavaj sve što treba da radi, pa posle se ne čudi kada nešto što zahtevaš da uradi ne učini jer mu je dosadno i bezveze.“, pomislim.

Naše je da ih hrabrimo da nešto urade i kada im se ne sviđa. Ko je od nas voleo marksizam, ili odbranu i zaštitu, ma ko nas je bilo šta pitao, to ti je obaveza i tačka.

„Neke životinje su prepuštene same sebi, bez roditelja koji bi ih podučavali, pa moraju da se oslone na prirodne instikte.“

U glavi mi je samo slika današnje dece koja imaju instikt samo kada treba nešto da izbegavaju, zabušavaju. Kakav prirodni instikt za njih? Za njih je to da li će da kliknu levim ili desnim prstom na miša i da ubiju nekoga u igrici na kompjuteru, jer onda će dobiti nagradu, još jedan život. Oni ne znaju prirodu, upoznaće je preko Gugla.

Nekada su postojali izviđači, a danas bi se dece nasmejala tome u stilu:

„Je li to neka pošalica?“

Ne bi oni preživeli jednu noć u prirodi, a kamoli nešto više.

„Neke od životinja izgledaju kao minijaturne slike svojih roditelja.“

Nasmejah se,  koliko je to tačno. Svako dete je kopija svog roditelja, kad roditelj kasni na roditeljski sastanak i njegovo dete kasni na časove, ko priča na roditeljskom kao navijen i njegovo dete se tako ponaša na časovima, ko brani svoje dete to isto na časovima zna samo svoja prava, a ne gradivo, ko laže i dete to čini. Deca uče po modelu, a to zaboravljamo.

„Čim se izlegu, morske kornjačice počinju međusobno da se dozivaju, pokrećući masovni egzodus.“

Čak i one znaju da moraju zajedno, a ovi naši, svaka vaška obaška, nabiju slušalice u uši, pa teraj.

„Bez majke, koja bi im pokazala pravi put, kornjačice se oslanjaju na sopstveni osećaj koji je neminovno praćen učenju na greškama.“

Ljudi nikako da nauče da uče na tuđim greškama, sve nauče kada tresnu glavom o zid i razbiju ga.

„Albatrosi moraju da nauče da uzleću sa površine vode, i ako ne uspeju iz prvog puta neće im se ukazati druga šansa, jer u plićaku vrebaju opasnosti.“

Ovi naši ne urade šta treba ni kad im se ukaže četvrta šansa, uvek ima jedan deo koji im nije jasan.

U nastavku filma govore o divljim guskama:

„Završiće se njihovo detinjstvo i počeće najvažnija etapa njihovog životnog puta, na večernjim letovima, na poljima i barama, oni će početi da traže sebi para, doživotnog partnera koji će im pomoći u odgajanju sledeće generacije.“

Sada mi je jasno zašto se za nekog kaže da je glup kao  guska. To sam bila ja, jer sam mislila da imam doživotnog parnera sa kojim ću da odgajam potomke. Stvarno sam guska, ali mi je bar lakše kad znam da nisam jedina.

„Kod drugih vrsta mladi celog života imaju podršku roditelja i porodice. Orke mladunci nikada ne napuštaju svoju porodicu jer im je ona jako značajna.“

Orke su stalno na okupu, a mi nismo. Mi i kada smo zajdno, odvojeni smo. Roditelji su ko u kuhinji, ko u dnevnom boravku, deca po sobama, i niko nema pojma gde su ostali. Možda je rešenje da pošalju SMS jedni drugima i da shvate da su ipak svi u istom stanu.

„Mladi geparda ostaju celog života jedni sa drugima udruženi da bi preživeli….za njih važi geslo „svi za jednog, jedan za sve“.“

E kada bi to bilo kod nas. Ako se kod nas neko svađa onda su to braća i sestre. Naše geslo je malo drugačije „svi za jednog, i onda koliki je moj deo?“.

„Da bi gepardi uhvatili plen moraju zajedno da deluju.“

Kod nas bi se pre hvatanja plena čulo pitanje:

„A šta ja imam od toga?“

Kod životinja se tačno zna kome je gde mesto, jer oni poštuju hijerarhijske odnose. Recimo kod vukova:

„Dominantni članovi čopora jedu prvi, a ako se neko drzne da pokuša preko reda brzo će ga neko podsetiti gde mu je mesto. Održavanje hijerarhijskog reda je jako važno za održavanje čopora.“

Vukovi i mafijaši to shvatiše, ali porodični ljudi ne, već su sve učinili da taj odnos nestane i da se ne zna ničije mesto. Samo u našoj vrsti dete može da napadne roditelja i da ga tuži za maltretiranje i zlostavljanje.

„Prerijski kučići grade podzemne gradove. Mladi provode vreme u igri, ali su roditelji uvek na oprezu, jer grabljivci tragaju za plenom. Odrasli čuvaju stražu dajući znak za opasnost, kada se opasnost približi.“

I mladi ih slušaju, zamislite iz prve. Šmugnu u rupu i ćute. Naši bi vikali:

„Evo!“

„Sada ću!“

„Još samo pet minuta!“

„Ma pusti me, što si zapela baš sada?“

„Kako sme da mi prilazi, po zakonu smem da se igram!“

„A što baš sada, što mi postavljaš rokove, kad budem htela skloniću se!“

Kod zebri, da bi mužjak dobio ženku mora da se bori sa njenim ocem, i da ga pobedi ili bar da ta borba bude izjednačena. Tako mužjak zebre dokazuje svoju muškost.

Danas se ta muškost izgubi, pa mi žene postadosmo lovci.

Gledajući ovaj film ne videh da neko mladunče prolazi teško kroz pubertet, da ima adolescentske probleme, da je jadno neshvaćeno, ni jedna vrsta nema krize u braku ili problem komunikacije. Kod njih je sve prirodno, jednostavno i zna se red.

Tako bi trebalo da bude i kod nas. Kažu da je ljudska vrsta najinteligentnija vrsta. Nisam baš sigurna. Izgubili smo se negde u savremenom dobu, kad smo se odvojili od prirode. Izađimo ponovo u prirodu, posmatrajmo je, poštujmo tradiciju, red i hijerarhiju, sa pravima ali i obavezama, jer bez njih ne može. Ne treba nam napredak ako se izgubimo kao vrsta, a na dobrom smo putu.

Evo i mi smo sada na raspustu, jer nas je zamislite, iznenadio sneg u sred zime, a ja samo pitam da li ima nečeg prirodnijeg od zime i snega u februaru?