Ambasador – Moj (budući) posao – Jovan Jovanović

Pogledajte kako izgleda posao ambasadora, čiji opis posla, za serijal Moj (budući) posao, pruža Jovan Jovanović, bivši ambasador Republike Srbije u Republici Indoneziji.

Transkripcija

Ja sam Jovan Jovanović, bivši ambasador Republike Srbije u Republici Indoneziji. Potrudiću se da vam približim posao ambasadora, odnosno da detaljno objasnim šta radi jedan ambasador, koje vrste ambasadora postoje, kakva su njegova zaduženja i značaj za zemlju koju predstavlja.

Šta radi jedan ambasador?

Prvo da krenemo od značenja reči ambasador.

„Ambasador je izaslanik ili, u prošlosti, sluga suverena tj. vladara i predstavnik prema drugim vladarima.“

Danas ambasadori predstavljaju svoje zemlje u:

• drugim državama,
• u državama akreditacije ili
• pri međunarodnim organizacijama.

Ja sam bio ambasador u oba svojstva. Znači i pri državi prijema, koja je bila Republika Indonezija, ali i još sedam zemalja jugoistočne Azije; kao i pri međunarodnoj organizaciji Asean – organizacija koja okuplja 10 zemalja jugoistočne Azije.

Zaduženja ambasadora i šta treba da „isporuči“?

Prvo da krenemo od radnog dana ambasadora, on je uglavnom dug i nepredvivdljiv, pogotovo za predstavnike zemalja koje imaju ograničene resurse, kao što je naša.

Podelio bih taj radni dan na tri dela odnosno moguće situacije.

#1 Redovni radni dan ambasadora

Redovni radni dan koji se sastoji od mnogobrojnih sastanaka, prijema, događaja, konzularnih poslova, često iskrsavaju i konzularni poslovi u drugim zemljama koje pokrivate na nerezidencijalnoj osnovi, kao što smo mi iz Džakarte pokrivali osam zemalja, što je veoma komplikovano da se reši.

Naročito što Srbija samo jednoj od tih sedam zemalja ima počasnog konzula, uglednog građanina te zemlje koji bi mogao da pomogne u rešavanju slučaja i predstavljanju naše zemlje u toj zemlji.

Tako da, često smo se susretali sa situacijama koje su zahtevale višednevni angažman po takvim pitanjima.

Osim toga, dani traju dugo zato što se završavaju prijemima, a očekuje se od ambasadora da učsetvuje na gotovo svim prijemima koji su uveče, a u Džakarti postoji više od 130 diplomatsko konzularnih predstavništava, tako da možete da zamislite koliko takvih događaja ima u prestonici Indonezije.

#2 Druga situacija

Druga situacija je kad imamo posete naših zvaničnika zemlji u kojoj boravim kao ambasador. Što zahteva pripremu tih događaja i kada dođu tako delegacije praćenje, bitno je da budete na usluzi tim zvaničnicima.

U mom slučaju imali smo posetu predsednika skupštine, najviše verske delagacije sa patrijarhom, sa biskupom, sa rabinom itd.

#3 Treća situacija

Treća situacija je kada ja, kao ambasador koji je akreditovan i u drugim zemljama, idem u posetu tim zemljama i obavljam mnogobrojne sastanke sa zvaničnicima zemlje, predstavnicima međunarodnih organizacija, ambasadorima drugih zemalja koji su tamo akreditovani, predstavnicima medija…

Šta su konzularni poslovi?

Konzularni poslovi su poslovi koji se najviše tiču građana koji imaju neka pitanja koje treba da reše u toj zemlji prijema, tako i za građane tih zemalja koji bi želeli bilo da doputuju ili reše neke probleme sa našom zemljom.

S ozbirom na to, jedan od glavnih poslova je izdavanje viza za strane građane i u trenutku kada sam ja bio ambasador, mi smo imali vizni režim ne samo sa Indonezijom, nego sa još 6 zemalja od ostalih sedam.

Tako da smo imali veliki obim posla kad je reč o obradi tih zahteva. Naravno tu imate i pitanja poslovne prirode, pitanja sklapanja brakova itd.

Dokumenti sa kojima radi ambasador?

Nažalost, mi smo imali ograničene resurse i postojao je još samo jedan diplomata osim mene i on je bio zvanično konzul. Ali naravno, i ambasador ima obavezu i pravo da potpisuje takva dokumenta.

Svi dokumenti prolaze kroz ruke ambasadora i ostavlja neki svoj pečat tu ili daje preporuke. Znači šalju se dopisi Ministarstvu spoljnih poslova i daje se mišljenje na različita dokumenta koja predlažu države koje se pokrivaju iz te ambasade. U našem slučaju osam država.

Kakva su prava ambasade u drugoj zemlji?

To je princip ekstrateritorijalnosti, što znači da posed ambasade, zgrade i posed okolo ukoliko ga imate (a uvek postoji neki) se praktično formalno računa kao teritorije vaše zemlje i niko ne može da uđe na taj posed bez vašeg odobrenja, pre svega bez odobrenja ambasadora.

Kako izgleda jedan prijem i koji je njegov cilj?

Kada su u pitanju prijemi, oni su svakako bitni, pogotovo na početku mandata jednog ambasadora, jer tada pokušava da uspostavi što bliže kontakte sa što većim brojem ljudi koji su značajni za njegov ili njen rad.

Naša ambasada je imala mesečni budžet za reprezentaciju od 200 evra.

Što se tiče organizovanja prijema sa naše strane, već sam pomenuo prethodno ograničene resurse.

Verovatno je teško poverovati da je naša ambasada u Džakarti, a to se ne tiče samo te ambasade, nego većine naših ambasada u svetu, imala mesečni budžet za reprezentaciju od 200 evra. Tako da možete i sami da zamislite šta je učiniti sa tako ograničenim sredstvima.

Tako da smo mi retko mogli da organizujemo takve vrste prijema ili promocija. Ali smo organizovali koncerte i projekcije filmova.

Organizovali smo i prijem za Dan Državnosti, koji je najvažniji prijem tokom godine koji se pravi, gde vi zovete i domaće zvaničnike i diplomatski kor, koji su vam važni za obavljanje posla i kroz to zbližavanje i upoznavanje možete i lakše da obavljate posao.

Kako teče komunikacija sa zvaničnicima iz naše zemlje, ko određuje ciljeve?

Osnovni kanal je prema Minisarstvu spoljnih poslova, odnosno prema ministru spoljnih poslova. Usaglašavanje politika kreće i pre odlaska na službu, jer svaki odlazeći ambasador piše teze u kojima izlaže program svog delovanja koji se odobrava uokviru ministarstva.

To je jedan povezani kontinuirani proces i vremenom se ti stavovi usaglašvaju i prilagođavaju trenutnoj situaciji.

Kako se kreira program ambasade i šta sadrži?

Ambasadori su u velikoj meri samostalni u kreiranju programa ambasade. Prolazi se kroz konsultativni proces tokom nekoliko meseci pre nego što se ode u zemlju pirjema.

Pre svega, sastanci sa ljudima iz ministarstva koji su prethodno bili na službi koji radi u odeljenju koji se bave tim regionom. Jer oni imaju veliki broj materijala, na osnovu tih materijala i razgovora se stvara osnov tih teza i programa.

Ali kao dodatak, taj program se nadograđuje kroz sastanke sa državnim zvaničnicima, sa predstavnicima kompanija, sa predstavnicima raznoraznih institucija, da vidimo koji su interesi naše zemlje u zemlji prijema.

Da li ambasador radi sam ili u timu?

Kao i u svakom poslu, ambasador radi u timu. Kao što sam već ranije pomenuo, naš tim u ambasadi je bio mali i bio preopterećen poslom. Tako da sam ja kao ambasador često nastupao samostalno, a naročito zbog toga što sam, kako se u diplomatskom žargonu kaže, imao specijalne veze sa Indonezijom.

Kako se postaje ambasador?

Tu postoje dva osnovna puta. Oba puta bi trebalo da vode preko obrazovanja za tu oblast.

To je široko shvaćena oblast. Moderna diplomatija je drugačija nego što je bila nekada, iako se i dalje diplomatske službe, ne samo naša, već dosta drugih zemalja se baziraju na prinicipima pre postojanja interneta.

Ta dva puta se ne kraju ulivaju u jedan, da kažemo politički put.

Redovan put je da se školujete iz neke oblasti koja je bliska međunarodnim odnosima, najčešće je to Fakultet političkih nauka, ili da posle tog školovanja i studija budete primljeni u Ministarstvo spoljnih poslova i da onda redovnom karijerom napredujete i dođete do kraja lestvice, do ambasadorske pozicije za koju inače postoji sistematizacija.

Možete da budete ambasador uokviru ministarstva, a da ne budete u inostranstvu, ali manje više je to povezano, i onda nakong toga da postanete ambasador.

Ili da budete politički nameštenik, odnosno da državni vrh odluči da ste vi zbog nečega bitni da budete ambasador u toj zemlji, kao što sam ja postao u Indoneziji i onda tako postanete ambasador.

U jednom i u drugom slučaju da biste postali ambasador, državni vrh mora da se dogovori oko vaše kandidature, pre svega ministar spoljnih poslova koji izlazi sa predlogom ispred Vlade.

Vlada to usvaja, a predsednik potpisuje, jer je praktično akreditivno pismo potpisuje šef države, u našem slučaju.

Svakako je prehodno potreban dogovor ova tri najvažnija politička aktera u državi pre nego što postanete ambasador. Ono što bih hteo da istakne što je bitno da je to veoma ozbiljan i odgovoran posao.

I u našoj zemlji i u nekim drugim zemljama dešava se da se mnogi primaju u ministarstvo preko reda, a ne na osnovu zasluga.

Što ne bi bio problem da se ne ide previše široko i previše duboko sa takvim prijemima, a u suprotnom, kao što ima kod nas, takvo iskustvo onda narušava diplomatsku službu.

Mi u drugim zemljama, što se tiče ambasadora imamo jedan veliki procenat onih koji su politički nameštenici, što u principu nije dobro, jer bi trebalo ipak da prođu kroz godine i godine školovanja i iskustva da bi preuzeli takve važne funkcije.

Set ličnosti koje ambasador treba da poseduje

Ono što je bitno za jednog ambasadora da bi uspešno obavljao posao, je da poseduje jednu grupu, široku lepezu veština i znanja koji su naravno još više zakomplikovani ovim modernim tehnologijama, internetom, društvenim mrežama…

Osim samog znanja i poznavanja zemlje prijema, ili međunarodne organizacije pri kojoj je akreditovan.

Ambasador mora da:

• ima odlične komunikacijske sposobnosti;
• da govori jezike;
• da poznaje različite kulture;
• da poznaje korišćenje društvenih mreža i modernih komunikacija;
• da bude vrlo prilagodljiv, jer su sada ubrzane promene.

Znači, široka lepeza različitih znanja i aktivnosti, jedno široko obrazovanje i praktično jedna renesansna, moderna ličnost je potrebna da bi se uspešno obavljao posao u današnjem svetu i diplomatiji.

Ja sam postao ambasador Indonezije najviše zbog toga što sam imao prethodno iskustvo sa Indonezijom.

Naime, tokom studija na Harvardu, meni je kolega na programu bio sin tadašnjeg predsednika Indonezije. I zahvaljujući njemu, posle diplomiranja proveo sam leto u Džakarti radeći neuobičajeno u predsedništvu sa dugogodišnjim spoljno-političkim savetnikom predsednika.

Što mi je omogućilo da već tada upoznam jedan dobar deo političke, ekonomske i svake druge elite u Indoneziji.

Kojim jezikom pričaju ambasadori?

Osnovni jezik komuniciranja je bio engleski. Međutim, pošto sam ja imao priliku prethodno da pre preuzimanja dužnosti ambasadora dva puta budem u Indoneziji, a proveo sam jedno čitavo leto radeći u predstavništvu.

Kao što sam već prethodno pomenuo, ja sam u dobroj meri naučio makar osnove indonežanskog jezika, a i pre odlaska na službu pohađao sam kurs indoženaskog jezika u ambasadi Indonezije u Beogradu.

A i po dolasku u Džakartu u ambasadi Republike Srbije organizovan je kurs ne samo za ambasadora već za čitavo osoblje indonežanskog jezika.

Tako da smo ja i moja supruga bili u stanju da makar osnovnu komunikaciju imamo i na Indonežanskom, ali sva zvanična komunikacija je išla na engleskom jeziku, što je a lingua franca diplomatije.

Poruka za buduće ambasadore

Na kraju bih hteo da poručim svim onim učenicima ili studentima koji razmišljaju o tome da se posvete diplomatiji, rekao bih da je to jedan veoma zanimljiv posao.

Preporučio bih im da, ako imaju zaista strast prema tome, krenu tim putem. Ali da budu svesni da taj posao ima mnogo prepreka i da će često zavisiti ne samo od njihovog znanja ili zalaganja, već i od političke konstalacije odnosa.

Tj. da li će moći da ostvare svoje želje, da napreduju onoliko koliko žele i da odu u zemlju prijema koje njih zanimaju…

Ali to ne treba da ih obeshrabri, treba da budu uporni. Ja sam siguran da će na kraju kvalitet biti prepoznat i da će uspesti ako zaista žele i ako su zaista posvećeni tome da će uspeti u onome što žele.