Zašto su inteligentniji ljudi asocijalni?

Da li ste oduvek želeli da živite kao samotnjak? Da li vam život na selu izgleda primamljivije od života u gradskoj gužvi? Da li biste radije bili sami uz dobru knjigu, nego u društvu nekolicine ljudi? Ako vam ovo zvuči poznato, imamo dobre vesti. Niste asocijalni. Zapravo, možda ste genije.

Šta znači biti asocijalan?

Asocijalna osoba je ona koja nije preterano društvena, nije joj stalo do poštovanja ponašanja koje društvo nameće, ravnodušna je prema ineresima zajedince i jednostavno joj nije potrebno konstantno okruženje drugih ljudi da bi bila srećna.

Ponekad se, u savremenom govoru, izraz “asocijalna osoba” koristi kao ozbiljna dijagnoza jer se meša sa antisocijalnim ponašanjem, koje zaista jeste poremećaj ličnosti. Antisocijalna osoba nema osećaj empatije, samilosti ili brige za druge ljude. Asocijalna osoba nije ni slična antisocijalnoj, jer antisocijalna želi da napakosti okolini, a asocijalna samo ne želi kontakt sa okolinom, ako nije raspoložena za to. 

Zato je možda bolje da nekoga ko samo nije najdruštvenija osoba koju poznajete, ne voli preterane izlaske i jednostavno je sam sebi dovoljno društvo, a ipak ima bliske ljude, porodicu i prijatelje i sa njima rado provodi vreme, nazovete socijalno selektivan. Ta osoba zaista bira društvo, ali kada izabere, ume da uživa u njemu možda bolje i iskrenije od ljudi koji su stalno okruženi drugim ljudima u kojima ne vide iskrene prijatelje.

Zašto su inteligentniji ljudi asocijalni?

Prema istraživanju američkog Nacionalnog centra za biotehnološke informacije (NCBI), ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije imaju manju tendenciju da komuniciraju sa drugim ljudima, od onih koji su prosečno inteligentni. Interesatno je i to da se zbog ove strategije samovanja, zadovoljstvo životom kod genija izuzetno povećava.

Ako imate mali krug prijatelja i zadovoljni ste tom situacijom, sudeći po ovoj studiji, to je znak da ste veoma inteligentni.

Prema rečima naučnika, Satoši Kazanava sa Londonske škole ekonomije i Norman Lia sa Univerziteta za menadžment u Singapuru, za one koji traže sreću, strategija ,,iseljenika u šumi“ može biti način da je pronađu – posebno ako su veoma inteligentni.

Kroz temeljno istraživanje, evolucioni psiholozi su utvrdili da su ljudska bića srećnija u manje gusto naseljenim područjima. Takođe tvrde da se sreća povećava kada se naša društvena interakcija dešava sa nama najbliskijim ljudima, a ne strancima, novim prijateljima ili poznanicima.

Istraživanje je rađeno na dve grupe ljudi. Kod prosečno inteligentnih, stepen radosti se povećavao dok komuniciraju sa drugim ljudima, nezavisno od toga koliko ih dobro ili dugo poznaju. Međutim, kod ljudi sa višim stepenom inteligencije, komunikacija sa poznanicima ili strancima, ne samo da je umanjila stepen radosti, nego je njihovo raspoloženje i lučenje hormona sreće znatno smanjeno.

Stručnjaci su to objasnili ovako: „Inteligentniji ljudi ne doživljavaju druženje sa drugim ljudima kao nešto što im može doneti veliko zadovoljstvo.“

Kerol Graham, koja proučava ekonomiju sreće, objasnila je ovaj efekat u članku Vašington Posta. ,,Nalazi ukazuju (i to nije iznenađenje) da oni koji imaju viši nivo inteligencije i sposobnost da ga koriste imaju manje verovatnoće da provode toliko vremena u druženju, jer su fokusirani na neki drugi dugoročni cilj“ – kaže Grahamova.

Drugim rečima, kada vam neki „štreber“ kaže da ima pametnija posla nego da se druži sa kolegama, on to zaista misli, jer ima neki cilj koji mu je prioritetniji i koji mu predstavlja mnogo veće zadovoljstvo od ideje da samo sedi i ispija kafu u društvu.

Tokom tumačenja ove studije, evolucionalni psiholozi pronašli su veoma važnu vezu sa „savanskom teorijom sreće“. Ova teorija objašnjava da visoko inteligentne ljude čine srećnim isti uslovi života koji su naše pretke činili zadovoljnima. U savani je gustina naseljenosti bila niska, a interpersonalni život bio je ključan za preživljavanje, pa tako nastaje i ova teorija inspirisana savanom kao širokom ravnicom koju su voleli naši preci, isto koliko bi je voleli i moderni geniji.   

Rezultati ove studije, iako u krajnjoj liniji podržavaju ovu teoriju, ukazuju na to da se najinteligentnije ljudsko biće može razvijati mimo potrebe za čestim društvenim interakcijama. Umesto da komuniciraju sa drugim ljudima, geniji počinju da favorizuju aktivnosti koje podstiču njihov napredak u savremenom svetu – koje imaju tendenciju da budu više intelektualno i ekonomski orijentisane.

Asocijalnost kod studenata

Asocijalnost nije baš česta osobina studenata u današnje vreme. S obzirom na to da su studenti gotovo svakodnevno na predavanjima i u interakciji sa kolegama ili prijateljima, potpuno je normalno da slobodno vreme ponekad žele da provedu sami, ali to ne znači da su asocijalni.

Ipak, postoji grupacija studenata, uglavnom onih koji imaju izuzetno visoke ocene i viši koeficijent inteligencije, koja zaista neretko izbegava druženje sa ljudima koji im nisu interesantni. Ipak, ni to pažljivo biranje prijatelja ne znači da su asocijalni. To samo znači, kao što je već pomenuto, da oni imaju prioritetniji cilj od druženja.

Međutim, u novije doba, postoji specifična vrsta asocijalnosti, povezana sa društvenim mrežama i ona pogađa mlade ljude. Naime, pošto su nam društvene mreže konstantno dostupne, imamo utisak da se stalno i družimo sa ljudima, jer vidimo šta se to dnevno dešava na njihovim profilima. Zbog toga, studenti često nemaju ni želju, a ni potrebu da se sa nekim vide uživo, kako bi popili kafu ili prosto imali realnu interakciju. To je jedna vrsta savremene asocijalnosti. Ako se pronađete u ideji da ste zaista asocijalni zahvaljujući tehnologiji, onda je možda vreme da razmislite da se odviknete od društvenih mreža.

Dakle, sledeći put kada odlučite da ostanete kod kuće, napravite kafu i gledate film, umesto da odete u klub, nemojte se osećati loše, osećajte se pametno. To je evoluciona prekretnica.