5 saveta kako (pre)živeti u Srbiji

Dobrodošli u 21. vek. Bezvremeni vakuum. Mesto gde se spajaju atomska bomba, pošast antičke civilizacije i bajka o boljem sutra. Gde uzimamo kredite da ne bismo morali da se zadužimo. Gde mladi ljudi sede u kafićima u sred dana, a žele da zarađuju milionske cifre. Gde je najveća sekcija dnevnika “crna hronika”. Gde još uvek nosimo teret kolektivne odgovornosti, upiremo prst u drugoga i čekamo da taj neko, ili u najboljem slučaju država, učini nešto kako bi naši životi dosegli svoje pune potencijale. Potencijale na kojima ne radimo, koji propadaju, jer danas Android možeš da kupiš za dinar, a računar na 12 rata …

 

Kako je sve počelo

Uče nas da su najteža vremena u kratkom postojanju ove naše „moderne civilizacije“ bili svetski ratovi, genocidi, masakri i borba za novi svetski poredak. Međutim, stičem utisak da je novi poredak itekako formiran i svim silama se trude da tako i ostane. Prethodnih meseci aktuelna  tema je Kosovo i ono što se sad razlikuje je taj momenat da se traži od Srbije NEŠTO, mada nikome nije potpuno jasno šta se TO traži. Dolazi do bacanja novčića koji će odrediti srpsku istoriju već dovoljno osakaćenu zapadnim antisrpskim marketingom i propagandom. I šta nam se smeši? Verzija Obilić „srbski“ sin ili pak, ova druga, u nas manje popularna, Brankovićeva varijanta?
Da stvar bude gora, isti novčić bačen je upravo na Krimu i većini se nije dopalo to kako se prizemljio. Dvostruki aršini? ´Ajte, molim vas.

Srbi – nebeski narod

Trenutno su najpoznatiji srpski turisti Novak Đoković, Vuk Jeremić, ali bogami i oni naši generali koji naseliše Holandiju… Disproporcija, složićemo se. Nekako mi je prosto fascinantno kako je strancima prva asocijacija na Srbiju – Sibir (u skorije vreme sve češće i Sirija, gle čuda), a odmah zatim rat, pa na trećem mestu devojke, noćni život i  tenis, ali šta je tu je, možda bih i sam mislio da neki mladi srpski Milan, Mitar, Nemanja, Nikola ili Jovan ide u školu noseći AK-47 da malo češće gledam strane medije. Nažalost, veći problem od toga je to što i sami verujemo da smo genocidna tvorevina, mada opet, ne smem sa sigurnošću da tvrdim da je to gore od one duboko utkane nam bajke o Srbima kao „nebeskom narodu“ . Ta priča ima i satirični momenat da smo mi kao šargarepa – velika većina onoga što valja je pod zemljom, s obzirom na to da je u 14-om, pa kasnije i u 20-om veku poginulo svо radno-sposobno stanovništvo braneći neke imaginarne ideale, nametnute ideje koje nikad nisu razumeli, ali su bile duboko zacrtane u krvi. Krvi koja ključa uz gusle i logorsku vatru. Retko kad uz rad. Krvi koja je ključala i bila prečesto prolivana, neretko iz sopstvenih interesa.

Meanwhile in Serbia

Naime, da pređem na poentu, od istorije nema mnogo vajde, jer sopstvenu ne cenimo, a onu koja nas čeka prepuštamo drugima da je kroje. „Njima“ koji sede negde tamo i shvatili su ono što „mi“ ovde ne možemo ili nećemo… Dok prosečan Srbin sedi, pije rakiju, smišlja kako da plati račune na kraju meseca i čeka mesiju koji će dokazati svima da smo mi bogomdan narod, besprekoran i idealan, i vratiti obećano Dušanovo carstvo, realnost je malo drugačija, protiv nas je taktika jasna – „zavadi i vladaj“ . Narodu dati hleba i igara, u konkretnom slučaju Velike Braće i Farmi, pa da se zamažu oči. Princip je jednostavan. Ako već ne jedete, lakše je gledati kako i neko na televiziji ne jede. Zašto se boriti sa svojim izazovima i problemima, kada uz smešnu mesečnu pretplatu možeš da se naslađuješ time da i takozvane VIP ličnost imaju problem i prljav veš. Za infrastrukturu, dečije klinike i izgradnju hrama nemamo, ali zato je tu armija glasača i dželata koji svojim glasovima presude nekome, ili bar da im se podmetne ta priča, dok je program unapred isceniran. Sve je skrojeno, „carevo novo odelo“ je tu, kako da mu se i TI ne diviš? Ko si ti da razmišljaš svojom glavom, pokušaš da uradiš nešto bez stranačke knjižice, bez klanjanja idolima?

Pa gde se sad ja tu uklapam? Ili se ne uklapam?

A to je upravo ono čudo, ono šesto čulo koje naš narod ne dobije rođenjem. Sposobnost da se realno sagleda budućnost i misli svojom glavom. Sve je postalo opstanak. I tu kreće priča. Neokolonijalizam. Osvajanja plemena brodovima, konjicom i jurišima je prošlost, danas se to radi mnogo suptilnije. Zašto prljati ruke kad može bezbolno … Kako? -Lako. Šta je bolje nego da ih napadneš? Pusti ih da se sami raspadnu, rasparčaj ih i dođi da ih miriš. Šta je gore od toga da im ne daš informacije? Daj im previše informacija. Zatrpaj ih. Bombarduj ih. Ali ne bombama, bombe su skupe, bombarduj ih obmanama. Stvori privid da se pitaju nešto, a tu na scenu stupa paradoks previše informacija. Potopi ih informacijama kao cunami. Dezorijentiši. Poruke, društvene mreže, notifikacije, flajeri, leci, plakati, posteri, obaveštenja, hitne vesti, novosti, programi, „stručne“ emisije, call centri, rečju – drži ih zauzete. Da ne vide šta radiš. Kad spavaju, ti ne spavaj, režiraj im sutrašnju scenu. I onda se tu rodi poneki vojvoda, disident, junak, koji „skapira“ neke stvari, pokupi se i ode. Onda odande redovno čita „Blic online“, komentariše. Povremeno koristi ćiriličnu tastaturu, sluša DM SAT, jede sarmu i baklave, ali patriotizam se tu završava. Iz daljine priča kako ovde i nije tako loše. Pa, i nije, bar nije koliko će biti. Ako se ne probudimo. Omladina spava, jede i diše američki san. Čeka se taj JEDAN koji će promeniti SVE. Ne. Proverena priča, davno ispričana, samo još jedna moderna bajka. Kako da se boriš kad ne znaš KAKO da se boriš? Svetska ekonomija u prethodnih 40-ak godina koristi iznajmljenu valutu. Ako im ne odgovaraš, iznajmiće i tebe. Ako ne tebe, komšiju, ali to je to. Ako pak odgovoriš glasno, takođe poznat scenario. Sećamo se svi 24. marta 1999? Sećamo se priče o tome kako je poginulo sve što valja, ali korov je ostao. Procvetao. Obukao nova odela i nove cipele. Seo na nove fotelje. Doduše sa korovom je lako, sečeš ga dok ne ostane onaj koji ti ne smeta. Koji sluša. Njemu daš privid moći. Titulu. Samo pazi kako privezuješ konce na njegove ruke. Ipak treba njima i da upravljaš.

Tako je na jugu naše stare, zapuštene bašte nikao koren. I dok smo mi mislili da smo orhideje, koren je rastao. I to na onoj međi bašte o kojoj se odveka sporimo sa komšijom. Da li je trka izgubljena? Da li će nam kadija biti i sudija i tužilac? Izgleda da hoće. Predugo smo žmurili da bi sad odjednom prihvatili da je naša bašta obrasla korenom. Korenom koji nama i nije smetao, ali mi njemu jesmo. Koren se širi, a naša bašta se suši. Godinama.

Kako su nam oteli nešto što je tu, što je naše? Pa i nisu, lakše je naterati nas da im damo, ili eventualno, dijalozima nas ubediti da nama to ne treba. Šta će koren nebeskom narodu, da ih podseća na sve što nisu, da su samo pioni i mravi koji služe nekome? A to i ne znaju. Kako da im otmeš? Nemoj, sačekaj. Posvađaj ih, načini od njih teroriste, izgladni ih kao vukove i onda im baci kap krvi. Sedi u fotelju i gledaj kako se otimaju. Dele, cepaju, rasparčavaju. Novi reality show, zar ne?! Onda budi mirotvorac, medijator i kao svaki časni gospodin dođi i brani ih. Ali nemoj da ih braniš od njih samih, ne, brani ih od istine. Izmisli mir i pokupi za to Nobelovo priznanje. Akcenat na izmisli. Bombarduj ih, ovaj put stvarno, jeftinije je nego da uništavaš bombe sa uranijumom po svim propisima, sve što si im prodao po najbesomučnijim mogućim kreditima uništi, onda to kupi budzašto i još im naplati kamatu.

Niko ih nije terao da kupe, zar ne?! Uradi to sa „divljacima“ na Balkanu, sa „teroristima“ na Istoku i sa „nepismenima“ u Africi. Ili su sa tobom ili protiv tebe. Ipak, blago modifikuj pristup, da ti ne dosadi. Duga je to igra, samo mi nikako da naučimo da igramo.

Imamo li snage za preokret u poslednjoj četvrtini?

Zadnje tri runde su nas mnogo koštale. Dejtonska, Rambujevska i ova treća čiji kraj čekamo. U pauzama od rundi, pravi neokolonijalista ne odmara. Onda kreneš suptilno. Masiraj ih. Kupi ih. Sve pokupuj, prioritet imaju one stvari koje odišu potencijalom. Ove propale ćeš otom potom. Ogoli ih kao gladna lutalica kost. A srž im izvuci na slamčicu. Ponizi ih. Menjaj im naziv svakih 5 do 10 godina. Ne želiš da steknu nacionalni identitet koji si tako predano i požrtvovano rušio i gazio. O ponosu da ne pričam. Sruši njihovo i prodaj im svoje, jer je bolje. Politički korektnije. Iscedi ih pre zadnjeg poteza. Ali pazi se, tvrd je orah voćka čudnovata. Pazi da ne slomiš svoje porcelanske, lažne očnjake o njega. Ničija nije do zore gorela.

I šta sad?

Mladi odlaze, nemoćni, nevaspitani, neobrazovani. Stari čekaju penziju, kako bi ih ovi mladi, a još nezaposleni, izdržavali. Traži se nova snaga, novi pogled, kreativnost, volja. Ako se rodi lider koji će im otvoriti oči, valjda ga neće smaknuti. Opet. Mi smo kao zlatne ribice. Pamćenje nam je izuzetno kratko, i zato smo, pored svoje geo-političke pozicijie izuzetno egzotični. Slepi, a srčani. Mali, a veliki. Mislioci. Sanjari. Meraklije. Ali u masi bežača, rodi se onaj ko ostane. Ko brani oganj, brani veru, a ruke ne prlja žutim masnim stranicama tabloida, dolara ili o ekrane androida. Ko sluša, vidi. Ostane. Uči. Čita. Sluša. Radi. Gradi. ČUVA. Pazi. To je zamajac koji našem motoru može da da dovoljan momentum. Mladi ljudi, neukaljani starim otrovima ratova, ili bar dovoljno svesni da se istim ne hrane. Nemojte prati pare, operite obraze. Napravimo nešto. Uvažimo ono što imamo, cenimo. Hajde da napravimo nešto što će trajati, na šta ćemo biti ponosni. Hajde da za 50 godina neko bude zaista ponosan kad pogleda svoju zemlju. Danas je ljudima najčešći pogled na Srbiju u retrovizoru svog automobila. A ne mora da bude tako. Moguće je, samo nema vremena za čekanje, za krivicu drugoga. Svakoga dana ustanite sa pitanjem kako mogu da pomognem sebi i vremenom ćete naučiti da vidite i dalje, pa da pomognete i onome oko sebe. Naše vreme je sad. Ne sutra. SAD.

Da li će u masi silikonskih barbika i sexy biznismena, neko umesto BMW-a upaliti mozak i doneti nam makar produžetke u četvrtoj rundi?  Ostaje da vidimo…